Zastavini automobili imali su čudne navike, od kojih je ona da se kvare iz čista mira, čak i kad su relativno novi umela da opasno ide na živce.

Taj nepoznat, pritajeni i živcirajući zvuk kome se ne može odrediti poreklo pojavio se posle pet stotina kilometara, na spustu  ka Budvi. Ne mogu da odredim šta je, ne osećam ništa u ponašanju automobila ali mi se potmulo brujanje nikako ne sviđa. Ok, siđemo nekako, prolazimo semafor, ulazimo u Budvu i - motor se ugasi.

Dobro. Nije to ništa. Probam da upalim, verglam, amlaser se muči - ništa. Samo mirno, no panic. Bankina visoka 30cm, nema šanse da naguram auto. Sva četiri, otvaram haubu, izlazim da kao iskusni mehaničarski dunster pogledam šta se dešava. Gledam - sve deluje normalno. Vratim se, probam ponovo da dam kontakt, Ista priča. Na instrument tabli ništa ne pokazuje. Nije prokuvao. Ima vode u hladnjaku. Rezervoar napunjen u Titogradu.

Fak!

Stanu neki ljudi i pomognu (hvala đe čuli i nečuli!) da auto odguram nekoliko desetina metara do mesta na kome mogu da ga sklonim sa puta kojim teče beskrajna bujica.

Dobro, da vidimo: to što je subota veče, što nemamo ništa rezervisano, što je špic sezone i što smo skrljani od ibarske magistrale i doline Morače nisu činjenice od pomoći.

Ljudska vrsta se vise puta, iznova, redovno, i uvek bez greske uzdigne na visinu zadatka da dokaze da je sposobnost da izneveri samu sebe jedina konzistentna konstanta kojom se brizljivo orijentise tokom svoje evolutivne plovidbe. Za to smo krivi koliko mi sami, toliko i objektivne okolnosti. U stvari, nasa nesposobnost da shvatimo da objektivne okolnosti ne postoje. Postoji samo subjektivna percepcija necega sto se kolokvijalno (i da bi se skratila prica) naziva stvarnost. Ali sta je stvarno stvarnost ne moze se odgovoriti

U jednoj brzopoteznoj šankovskoj razmjeni mišljenja sa mlađim sinom dr zurinog oca, saglasih se da je moje prezentovanje  nesvakidašnjosti   DMT vizija  ovdašnjoj blogopublci  imalo bitne koncepcijske manjkavosti. U najopštijem, umjesto da dam  uvodne napomene,  istorijski osvrt i osnove tekuće problematike, ja sam odmah krenuo  sa egzaltiranim izvješćem pravo iz centra ekstaze.

Zato ću ovim  tekstom pokušati da ispravim navedene propuste i da retroaktivno pojasnim stvari. Ujedno, to će biti prilika da bez nekog posebnog povoda ponovo pišem o svojoj omiljenoj temi :) 

Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.

Прича је преузета из књиге "Народне приче руских Цигана". Превод са руског је мој.

Sveti Georgije palestinski i Cigani

Ovu legendu Cigani po raznome pripovedaju. Evo jedne od pripovesti.

Približno pre oko 2000 godina je to bilo. Narod na zemlji je tada živeo u nesuglasju. Nikako ljudi zemlju da podele. I eto, sazove Gospod Bog sve svete, i odluče oni da ustroje sabor pa da reše - kome šta dati. Posla Bog Svetog Georgija da on sazove sve ljude što žive na zemlji. Obiđe Sveti Georgije sve države: kod Engleza bio, kod Francuza bio... Pozva sve nacije na sabor. Jaše Sveti Georgije obratno. Iznenada, on vidi: sedi u brvnari Ciganin.

Kratak rezime jučerašnjeg mitinga rečima samih aktera:

Kada Gašić kaže da nema odgovornosti, to je Vučić, kada Vulin laž i to je Vučić, kada Zorana Mihajlović da 300 intervjua, a izgradnja Žeželjevog mosta stoji, to je Vučić, kada Selaković vređa advokate, i to je Vučić, i kada Verbić ponižava profesore, kada Stefanović učestvuje u farsi oko , kad Mali proglasi akademike za neznalice, i to je Vučić i kada Đukanović napadne zaštitnika građana.

Bojan Pajtić, 25.04.2015.

Meni je čudno da se DS-u Aleksandar Vučić pričinjava svugde i u svemu. Ljudi koji su sada u DS-u su, takođe, pregovarali sa SNS-om. Nisu uspeli da se dogovore oko toga kako bi trebalo da se vodi politika.

 Ljudi koji su ostali u DS-u prestali su na dobar način da obavljaju javne poslove...

Dušan Petrović, 17.04.2013.

 Ah, te puste arhive, vazda sreću kvare! 

Dok oni profesionalniji i ozbijniji od nas priučenih instant mudraca iz virtuelnih prostora značajno klimaju glavom u razumevanju više istine obrazaca tipa gde Rusija daje Grčkoj unapred 5 milijardi dolara od buduće zarade od još južnijeg toka, koji će sad da ide preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije do Centralne Evrope, da bi Grčka otplatila deo duga gde je i IMF jedan od većih primalaca, kako bi IMF mogao, uz US ubeđivanje, da da novac Ukrajini koja je slupana poslednjih N meseci, a ona mora da ga da Rusiji pošto se Rusi nešto navili da im stvarno isključe gas, .... e, dok oni o tome razmišljaju, i dok Slavoj Ž., pored Isaiah Berlinovog razumevanja među kulturama, kao ulitmativnog „sredstva" kako se u multiculti sredini dođe do crte u pesku, pa moralnog partikularizma gde koristimo „force" da tu liniju privremeno pomerimo, u nezgodnim situacijama, pošto nemamo ni vremena ni znanja za kontekstualnu analizu i obrasce šire namene, dok Slavoj Ž., dakle, uvodi i pojam „borbe", što je isto „force" plus džedajština, borbe kao leka protiv letargije dominantne kulture u mešanoj sredini sa kotradikcijama, tj dok on „...apeluje na Zapad da

Slika 1. Srđan Šaper i ja idemo Bulevarom Revolucije. Pevušimo melodiju jedne nove pesme. "Isus je naš maj", je deo teksta pesme od koga u tom trenutku imamo samo to i još par reči. Na isti način nastala je i "Zašto su danas devojke ljute", godinu i nešto ranije. Samo, tada smo hodali od Slavije ka Kalemegdanu. Problem je kako onemogućiti da se pesma nastala u hodu zaboravi. Predložim da odemo kod Ljudmile Bećković na Konjarnik. Ona ima klavir, zna note i zapisaće nam. To i uradimo iste večeri. Ljudmila nam zapiše. Još uvek imam negde taj komad hartije. Tako nastane prva od pesama s ploče "Odbrana i poslednji dani".

Можда нисам ја тај који треба да пише на ову тему. Јербо, ствар може да испадне сасвим претенциозна. Нисам ни први који начиње ову тему. Но, листајући "Правопис српскога језика" Матице српске баш у тренутку кад ми у приватној поруци од пријатеља стиже једно разочаравајуће "поДпуно се слажем", једна ми је мисао прошла кроз главу: зашто ова значајна књига нема своје издање тамо где је најпотребнија - на интернету? Признајем да би мом пријатељу било неупоредиво мучније да, ако је и имао дилему у вези са гласовним променама (које сви с времена на време имамо), одговор потражи на једином правом месту, у књизи. Прво, можда нема књигу. Друго, можда му није при руци иако је има. Треће, можда му је напорно да је претражује на превазиђен начин. Даље, у 2015. години, у земљи Србији, далеко је већа шанса да ће оставити писани траг негде на интернету, у брзини, него на неком папиру, полагано, уз проверу лектора и коректора. Логично се онда намеће питање: да ли користимо модерне технологије адекватно? За који нам је мој интернет, и Гугл, и на крају крајева, рачунари и информатика уопште?

Klint Istvud nije samo uspešan glumac i reditelj, već je takođe nadaren politički mislilac. Kada se jednom budu pravili anali mislilaca slobode našeg vremena tu svakako neće biti neurotični Žižek, pretenciozni Fukujama ili zaneseni Čomski, već hladni, trezveni i svedeni Klint Istvud. Prljavi Hari. Koji nije napisao ni jednu knjigu. Jer kao da su knjige bitne da bi se politički mislilo. Važan je stav. Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku, štono reče Čerčil.