Lepe vesti iz izraela, nisu još uvek zvanične, ali evo,

 

centarlevi blok ima 58-60 mandata, spram 62-60 mandata desnoekstremnodesnog bloka.

 

Ja osećam olakšanje iz više razloga.

Pre neki dan, televizor je konstantno upaljen, moj sin je to nasledio od babe, moje majke, u nekom filmu zakačim skoro sam kraj. Dve budaletine, šalabajzeri, mudroseri, šumideri...i jedan od njih kaže onom drugom: Kako ono reče Konfučije, život je sranje a onda umreš. Upiš'o sam se od smeha! Posle mi sin kaže da je bilo još: I onda si duuuuugo mrtav...

Tja! Prođe ovih nekoliko dana a meni to u glavi i nešto se mislim: Okreni, obrni, ima tu nečega!

Da mi je život sranje, bar dvaesepet godina unazad, sranje je! Jednom, ima tome nešto više od šest godina, sam skoro umro, umreću svakako a ka'ću, ne zna se ali je sigurica...uostalom svi ćemo! DakleM! Život može biti sranje, dužeg ili kraćeg trajanja a onda umreš. Ipak!

Od mojih mnogih passtime ljubavi i mrznji, mozda najizrazenija je neobjasnjiva zelja da se svake godine, uporno i iznova, penjem na visoke nadmorske visine sa kojih se posle zabrinjavajucom brzinom sjuravam nadole, i to na samo dve drvene, u moderno vreme i sarene daske, uz blagu pomoc dva metalna stapa. Naravno, treba se dobro i pravilno obuci i opremiti, treba revnosno odraditi domace zadatke, ali kada se jednom cak i polukompetentno iskristijanise od vrha do dna zicare, genetska mutacija je zavrsena i do kraja zivota ce se jednom (a katkad i dvaput) godisnje trositi perverzne kolicine para da bi se ponavljalo ovo iskustvo.

Cjeli je dan bilo mracno i oblacno. Kao da je zadnjem danu stare godine vec svega bilo dosta pa se tromo i mrzovoljno vukao kroz vlastite tamne oblake. A i kisa se nesto neckala. Kao da je i njoj bilo ljeno da se posljednji put stare  godine  baci u narucje  zemlje.

Jedino je temperatura znala  kuda ide na izmaku stare godine, iako je bilo ocigledno da "vozi" suprotnim smjerom. Stepeni su  gotovo u stopu pratili sate. Tako da je  u 17 casova bilo isto toliko stepeni.

I dok su termometar  i  casovnik vodili mrtvu trku  tog zadnjeg decembarskog dana, komsilukom  je odjeknula sporadicna, ali ipak  glasna, paljba petardi i pokojeg vatrometa.

Ispred Histofiziološkog instituta, tamo negde sedamdeset šeste, stojimo Dubravka Jovanović i ja, pred vežbu, i razgovaramo i tome zašto se pop muzika tako zove.

Ja tvrdim da to pop znači prasak, eksplozija, a Dubravka kaže da može i to, ali da ona misli da je pop skraćenica od popular…

To je bila uzgredna tema, u stvari smo se dogovorili da joj vratim knjigu o Staljinu Roja Medvedeva koju mi je dala na čitanje, što ću ja i učiniti par dana kasnije i tom ću prilikom upoznati jednog od budućih članova Idola.

Gledao sam prethodnih nekoliko subota «Prvi glas Srbije» na TV, pa imam neke utiske koje bih podelio s vama.

Meni je ta emisija zanimljiva, sad kad razmislim, najviše zato što postoji stalni dualizam između simpatičnih pevača amatera i nesimpatičnog žirija sastavljenog od dvoje pevača profesionalaca i jednog kompozitora.

E sad, to što su pevači takmičari meni simpatični, a žiri nije, stvar je ličnog afiniteta. Verovatno i načina na koji ja procenjujem TV lica i sasvim je moguće da se mnogi ne bi složili s mojom ocenom.  Ali drugo sam nešto hteo.

 

Yayoi Kusama

Hmm, ovaj da ... dakle, naslanjajući se i nadovezujući na Žonetov blog o Filipu Rotu i nekim tamo započetim diskusijama (da citiram sarskog: Horatio, evo ovde smo se skupili kao oko nekog stola u kaficu u Parizu i caskamo o smislu umetnosti. Znam da ti to volis. Zovi turu pica!) sklepah ovu rogobatnu kovanicu iz naslova posta kao poziv za ostale blogere da spoje stolove sa našim, primaknu stolice i uzmu učešća u boemskoj debati  ... prvu turu ja zovem ;)

Bilo je proljece devedeset pete. Ne pamtim tacan datum. Samo znam da je bio maj. Ostalo mi je jos koji mjesec do mog 19. rodjendana. Kad sam se probudio iz dvonedeljnog sna, ili ti kome, nisam mogao da govorim, nisam nista video i nisam osjecao svoje tijelo. Jedino sto sam tad imao bile su misli.  Bio sam siguran u dve stvari; da sam ranjen tog prvog maja I da sam mrtav.

Vidis, govorio sam sebi i u sebi,  nije tacno da kad ljudi umru ostane samo dusa. Ostane, bar za neko vreme i misao. Prokletstvo ili ne, misao je jedino sto  ostaje covjeku u predvorju smrti.

Zadnje slike mog zivota iz tog prvomajskog jutra bile su slike krvi i uzasa. Vrisak  majke cija je petogodisnja cerka docekala smrt u  njenom  narucju. Vrelina vlastite krvi  pomjesana sa strahom od smrti ciji sam hladan zadah osjecao na licu.

established [ -st b l sh d]: brought about, set up or accepted; especially long established; "the established social order"; "an established precedent"; "the established Church"; accepted, traditional, conventional, historic, customary, time-honoured
Ustanovljeno: uveden, postavljen ili prihvacen; dugo uvrezen, zvanicno prihvacen; "uspostavljeni drustveni poredak"; "ustanovljen presedan"; "zvanicna crkva"; prihvacen, tradicionalan, konvencionalan, istorijski, obicajni, vremenski potvrdjen

emergent [ɪˈmɜːdʒənt]: coming into being or notice "an emergent political structure";

AleXandar Lambros

Nije da sam imao nekih iluzija glede pravde. Posebno međunarodne. Koju odrezuju silnici. „Pravda je ljudska a ne božanska kategorija" - savladao sam tu lekciju još u prvom srednje na časovima književnosti kad smo obrađivali antičke drame. Devedesete su mi pružile prilika u izobilju da tu lekciju ponovim. Može se reći da je znam napamet. Nabubao sam. Kad živiš u Srbiji neke stvari ti jednostavno uteraju u glavu. Da nema pravde je jedna od njih. Ima još stvari koje ti život u Srbiji neminovno utuvi u glavu - „ćuti i ne talasaj", „gledaj svoja posla", „tako mu i treba kad se pravi pametan" ... To na književnom srpskom. Na narodnom je „ćuti i ne jedi govna", „šta te boli kurac", „ko ga jebe, ufurao se da je faca" ....