i kazem sebi, sto puta:"Neces pisati petkom uvece. Zazalices sutraaa"! Ali ne, moja neprincipijelan mi to ne dozvoljava!

Velika podrška Gospodinu Dušanu Petričiću sprečenom da govori od strane FB a po želji vlasti koja se osetila ugroženom jer je kazivao istinu u opisivao stvarno stanje ovde ... Dali će i ovo da se prećuti ? ...

Не пишем наручене текстове

Поручило ми да напишем нешто о свом опусу и блогерском искуству које ће се, из нехата и ничим изазвано, једног лепог дана претворити у збирку радова!

Како написати наручени текст? Како себе не доживети преозбиљно и избећи замке еготрипа?

"Mir je najlepša devojka, koju ne može imati svako",  (rimtutituki, 1992) 

Vidim neka ispiivanja, 75% klinaca hoće vojsku nazad. Malo da se ratuje, nismo dugo. A i da ne uvredimo elitu na vlasti, da im održimo prosek, šta fali.

Ja se recimo sećam, nisam mogao da dobijem pasoš pošto nisam imao završen vojni rok. Onda bi ih, one u Vojnom Odseku, molio i kumio i davali bi mi pasoš isto kao što ti strana ambasada izda vizu - sa kratkim rokom, tačno na onoliko na koliko planiraš da otputuješ u inostranstvo.

Recimo, list Danas za koji sam nekada radio

Izveštaj sa beogradskog Amstel Fashion Weeka

Uporediti beogradski sa nekim evropskim Fashion Weekom, je isto kao uporediti izbor za Miss Mali Mokri Lug sa Miss Universe.

Cice sa crvenog tepiha:

Boban Stojanović, Biljana Cincarević, Predrag M. Azdejković (Revija Darka Kostića, 26.4.2010. Magazin Svet)

Kao svetski poznati modni kritičar pred kim drhte mnogi renomirani modni kreatori, pomalo začuđuje činjenica da nikada nisam bio na beogradskoj nedelji mode. Može se čak reći da je to skandal širokih razmera, ali je organizatorima najzad došlo iz dupeta u glavu, tj. skupili hrabrosti da me pozovu i da čuju moje cenjeno mišljenje. Pa evo prilike da im sasujem istinu u oči.

na ovaj blog, a onda se desilo OVO!

Brend za šljivovicu su nam oteli Nemci i Česi,  kiseli kupus  Šveđani, ojkanje Hrvati, a za naš ajvar  trenutno se bore Makedonci i Bugari.  Znači, malo nam je toga vrednog, a specifično srpskog,  ostalo.  Kako nismo naročito radan, a ni organizovan narod,  teško  da možemo u dogledno vreme proizvesti bilo šta novo što bi svet prepoznao i vrednovao kao poseban srpski brend.  Na izvikanu i u pesmama opevanu  obdarenost i potentnost  srpskih muškaraca ne vredi  trošiti reči, dovoljno je o tome pitati Srpkinje ili pogledati statističke podatke o natalitetu u poslednjih par decenija. Treba li onda odustati od borbe za srpske brendove?  Nikako.  Tu  je još uvek naša vekovna tradicija -  neiscrpno vrelo mogućnosti za brendiranje. Zato, ne budimo spori i lenji i na vreme  zaštitimo naše najveće tradicionalne vrednosti, dok nam i njih neko ne preotme.

Evo uzeh divit i hartiju da vi otpišem na vaše pošljednje pismo što ste ni šiljali preko vašijeh novina i televizije. A nijeste morali to plaćat, arčiti tolike novce, mogli ste i po golubu pismonoši što je naučija pro Jadrana pisma nosit. Golubovi manje koštaju, sitno zrnevlje je sasma dovoljno..

Hvala vi na interesovanju, mi smo zdravo i dobro koje i vami želimo.

Ne morate se toliko brinuti za mašinovodju naše lokomotive, on je fala Bogu zdravo i dobro, vozi ovu našu kompoziciju prugom koju su putnici izabrali, svi imaju karte, a sve su nabavljene  bez rabata ... Nijesmo ga ni tražili …

Vidju fino, da ste bacali kamenčiće na našu prugu, a nije vi to trebalo. Ranije za vakta dok ste mnogo pili lipov čaj, podmetali ste i klipove u te točkove, no mi smo vam to oprostili ali nijesmo zaboravili i ne možemo..

Neophodan papir za dobijanje radne vize za posao nastavnika u Kini je fakultetska diploma. Pošto sam svoj original davno izgubila, a kopija ne može da se legalizuje, to sam uz pomoć prijatelja krenula u proces vađenja duplikata. Neko bi pomislio da je to jednostavno: odeš na fakultet, popuniš formular(e), predaš i u nekom razumnom roku dobiješ traženi papir. Ali ne.

Diploma se najpre mora oglasiti nevažećom u Službenom glasniku. Ok, ima logike. Ali ne shvatam logiku da je potrebno da prođe pet nedelja od tog oglašavanja da bi se pristupilo izdavanju nove. Oglas sam predala

...Tacnije, moderator-volonter.

Sa moje strane, mislim da je stvar karaktera ili neke licne etike. Kad neko pise o mojoj oblasti stvari koje zbunjuju narod i izazivaju kolektivnu sumnju i paniku, ja se osecam prozvano, neki put cak i poimence jesam od strane drugih blogera, da dam svoje misljenje o tome. Tako se sinoc i jutros npr. desilo da sam provela 2 sata pisuci na tudjem blogu, pokusavajuci ljudima da objasnim da, iako postoje mnoge finansijske mlaverzacije u zdravstvenoj politici, niko ne pokusava da ih otruje insulinom. Desavalo se to i ranije: na blogu o “blagodetima” pusenja,