Moram da se pohvalim, jako sam ponosna.

Večeras Jugoslovensko dramsko pozorište slavi sedamdeset godina postojanja. Premijerom predstave kojom je i počelo svoj rad – »Kralj na Betajnovi«, Ivana Cankara.

Честитам!

EDIT: И на препоруку и уз помоћ пријатеља:

Александар Ламброс: Срећан ти рођендан Републико Српска!  (ЛИНК)

Više ili manje nije bilo neprijatnih ili neugodnih pitanja ili stvari upitanih i predstavljenih na nedavno održanom skupu srpskih i izraelskih diplomata i preduzetnika, u sklopu obeležavanja jubilarnih godina u kojima se Izrael nalazi: 120 godina od 1. cionističkog kongresa u Bazelu, stotinu godina od Balfurove deklaracije, 70 godina od UN-ove odluke o podeli Britanske Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku, 50 godina od ponovnog objedinjenja kontrole nad prestonim gradom države, nad Jerusalimom... Takođe je ove godine navršeno i 25 godina od ponovnog uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije, tačnije između bezidentitetske državne zajednice koja je nastala posle rapada SFRJ, pod kontrolom bračnog para Milošević-Marković; i Države Izrael.

Naša strana ekspedicije nije dozvolila previše prostora za pitanja, kao stare, dobre, oprobane autokrate, dok je izraelska strana, kao dinamična demokratija, jedina na Bliskom Istoku i sigurno među top20 u svetu, dozvolila i ohrabrila potpitanja, što ćemo videti malo kasnije u mom prilogu. Dačić je sišao, rekao šta je imao i otišao, uglavnom, u svom stilu, zaplićući jezikom, da l', što reče Tajson, od polupripitosti, da l' od umora usled svog mukotrpnog rada u poslenstvu Države Srbije, bivši ambasadori su rekli šta imaju, bivši dopisnik Политике iz Jerusalima, Bora Erdeljan je to pažljivo moderisao. Bulumenta partijskih klinaca starletana i starletanki, je došla, i, prilično nekulturno, otišla pre početka izraelskog dela predavanja. Međutim, u celom tom srpskom partijskom jednoumlju, stejdž je oduvala jedna osoba, žena koja se tu našla na poziv organizatora iz izraelske ambasade u Beogradu, gospođa Rouzi Stivenson-Gudnajt, unuka Kapetana Vojske Kraljevine Srbije i Vojske Kraljevine Jugoslavije, rođena Amerikanka srpskog-pravoslavnog i jevrejskog duhovnog identiteta (majka Jevrejka, otac Srbin), čiji deda je bio prvi vojni ataše i diplomata Kraljevine Srbije u Vašingtonu.

Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.

И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.

Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.

Ima li prigodnijeg trenutka od ovih prazničnih dana u Beogradu za pokretanje jednog ovakvog lingvističkog projekta u čast i slavu našeg, vašeg i svačijeg Beograda?

Mislim da nema.

U uvodu još samo da napomenem da je ovo rečnik otvorenog tipa, što znači da je podložan promenama, dopunama i dodavanju novih odrednica.

20. oktobar 1944.

Prostor pijeteta

SKUPŠTINI GRADA BEOGRADA

Gotovo. Prodati ostaci ostataka B92 (pošteno rečeno samo licenca, ostalo nije odavno vredelo ni pišljiva boba). Grk prodao, Čeh kupio. Ide nova koncepcija:

program biti više usmeren ka muškarcima, što znači - više sportskog programa, ali i emisija i serija koje su više po meri i ukusu muškaraca i urbanije publike

Zbogom, prijatelji,

Kompjuterska poezija

Čitam u kulturnom dodatku Politike od 5. avgusta 2017.

Tekst Milana Mišića

"Može li poezija da se piše na kompjuteru"

Naglašavam datum ne bez razloga

Naravno da može

Evo ja je tako pišem, sednem za svoj Mek i kad osetim potrebu, želju i mogućnost

Krenem da pišem

Da se razumemo

Nije to neka naročita poezija

Ali

Jeste poezija

Zašto jeste, ko je odredio da jeste, pitate se vi, moji verni čitaoci

Vi koji čitate sve što

Krenuo sam da nahranim mačke.

Papričice koje sam juče rasadio čekaju da ih zalijem.

Pristavio sam pasulj da se kuva. I dok čekam da provri i da smanjim temperaturu htedoh da kažem da se osećam po malo čudno.

Gospodin Mulligan, član avio-kluba Krila neba, upravo je dovršio poslednje slovo na novoj ceduljici koja će od večeras stajati na ulaznim vratima njegovog stana. Živeo je sam. Zatvorio je i zaključao vrata, naslonio kišobran na dovratak i sa obe ruke smestio ceduljicu na za to predviđeno mesto. Malo više se namučio nego prošli put. Uzeo je kišobran i krenuo u pozorište.