Београд, данас ујутро, у просторијама интернет провајдера који рекламира себе као „озбиљну везу":

- Добар дан.
- Добар дан.
- Имам проблем. Заборавио сам шифру свог личног, а мање коришћеног мејл налога. Послао сам три мејла Вашем супорту, али не одговарају.
- Хм. А који је налог?

„Veomа poštovаne dаme i gospodo,

uvаženi poslаnici Bundestаgа,

 Verujem dа se većinа vаs  sećа kаko je Evropа početkom 90-ih godinа svojom neodlučnošću, neslogom, dvostrukim stаndаrdimа i nedovoljnim аngаžovаnjem , umesto dа spreči krizu, direktno doprinelа trаgičnom rаspаdu Jugoslаvije  čije posledice i dаnаs trpimo  i mi i Evropа. Ubeđen sаm dа ćete to imаti u vidu prilikom rаsprаve o dаvаnju dаtumа Srbiji zа otpočinjаnje pregovorа sа EU. Ne sumnjаm u vаšu dobru nаmeru dа odnosi između Nemаčke i Srbije budu još bolji nego sаdа, što je Srbijа i jаsno pokаzаlа.

Stefan Živojinović je mladi golman vaterpolo kluba "Partizan", rođen 1989. godine. Zahvaljujući sportskom, viteškom potezu svog starijeg kolege Slobodana Sora, Stefan je odigrao završnicu finala fajnal-fora Evrolige u Rimu, gde je "Partizan" posle 35 godina ponovo postao šampion Evrope!

Stefan, kao i  njegov 4 godine stariji

Kad već nema onih sa lica mesta da se oglase, moram ja da prenosim vesti.

Fanatizam uvek govori istim jezikom, sa koje god strane da dolazi.

link01.

link02.

 

Znam da na blogu nije naročito popularno otvarati linkove, pa evo jednog, više nego ilustrativnog, video zapisa:

Finale II svetskog rata u Novom Pazaru nedvosmisleno ukazuje na činjenicu ko je bio antifašista, a ko kvisling. Ko se borio protiv nacista, a ko je sa njima sarađivao.

Sve je tu jasno, kao na kraju romana ili pozorišne predstave, kada svi u publici i na sceni znaju ko je pozitivan junak, a ko negativan akter.

Partizanske divizije prodiru krajem 1944. dublje u Sandžak i pobeđuju pripadnike muslimanske milicije u svim većim gradovima: Novom Pazaru, Sjenici, Tutinu, Prijepolju, Bijelom Polju i Priboju.

Čitajući tekst Milana Novkovića "Evroazija" setim se pisma koje je Oldos Haksli napisao Džordžu Orvelu povodom pojavljivanja njegovog romana "1984".. To sam pismo, naime, prvi put pročitao pre gotovo godinu dana na ovom mestu , prezentovano od Danijele Nikolić, i sačuvao kao bukmark.

Sa namerom da to pismo u okviru komentara u delovima citiram na poemnutom blogu pročitah ga još jednom i odustadoh. Iz dva razloga: jedan je da bi to bio svojevrstan trol i skretanje sa osnovne linije teme. Drugi i mnogo važniji je da ovaj tekst vredi u celini predstaviti zajedno sa ilustraicijama i komentarima sa ovog mesta.

Fantastična je i zapanjujuća činjenica koliko je blistavi um pre toliko decenija našu zbilju video bolje, jasnije i preciznije od ogromne većine nas samih, zagledane u svoje pupkove i njihove rime. 

Dakle, Oldos Haksli i Džordž Orvel o svome sutra koje je naše danas.  Moći predikcije, mračnim vizijama, borbi racija i nagona:

Rajtvud, Kalifornija
21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,

Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram da Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentalno važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

Gost autor: Gospođa Klara  

Osvanuće i taj dan, jednog dana, kad se završe ovi dani. Ponavljanje iste reči u jednoj rečenici je u funkciji insistiranja na činjenici da vreme kao dimenzija dostupna našoj percepciji i dalje postoji, iako se nekako čudno zakrivilo, ušlo samo u sebe i pretvorilo u niz jedinica koje se ne nižu sukcesivno, već su se sabile u jednu tačku, jedan beskonačni dan tokom kojeg jedino imamo pravo na rutinu, kako u razmišljanju, tako i u... hm... aktivnostima.
Nego, da skratim uvod koji će da zaglavi ili u metafizici ili u kvantnoj fizici, i da postavim pitanje.

                "" 

 

AleXandar Lambros

Dva puta godišnje, u jeku zime i u jeku leta (posebno tada) ja budem zadovoljan svojom profesijom. Ostatak vremena gunđam, uglavnom u sebi jer svako moje glasno izrečeno negodovanje naiđe na salvu nerazumevanja i rafalnu paljbu argumenata: „A šta bi ti? Da ti se ne zna radno vreme, da ne znaš šta je vikend i šta su praznici, da te svakakve budale maltretiraju i iživljavaju se i ucenjuju, da ti puca kičma i obavljaš pet poslova za platu od pola jednog?

Ok, kontam. Budem, naravno, primoran da izrazim puno razumevanje i delimično slaganje - zaista se ne bih žalio da je plata tri puta veća nego što jeste (1.200 evra ukoliko ste srećni da imate pun fond časova). Ali, na moje zaprepašćenje tek ova izjava izazove erupciju negodovanja i komentara. Šta ja, za boga miloga, umišljam? I znam li ja uopšte šta sve ljudi rade i za koje pare?

Proces kulturnog genocida najvećim delom  je završen momentom izbora Tomislava Nikolića za prdesednika Srbije. 

Finalni čin obavljen je izborom Aleksandra Vučića za njegovog naslednika, a sahrana Šabana Šaulića u Aleji zaslužnih građana  biće samo razmeđa između tragedije i farse, onad dva oblika istorijskih epoha koje se kod nas stalno smenjuju jednom u dva veka ostavljajući nekoliko decenija za normalan život i prosperitet. 

 

Milan Nikolić

Oni su važan deo rezimea prve demokratske decenije u Srbiji. Neka vrsta refrena između strofa podeljenih na Borisa, Tomu i Ivicu. Stari su nekada, zavisno od sredine, izlazili na prozor ili na kapiju da gledaju maturante. U tim, može biti patetičnim, osmesima i odmahivanju, ljudi u zrelim godinama ili na zalasku života, u kolonama onih koji u zrelost tek ulaze, gledali su budućnost. Mladost, koja je sama po sebi lepa, ali i nešto više od toga.