Pre 9 meseci, 25. avgusta 2018, uputio sam Otvoreno pismo visokoj predstavnici EU za spoljnu politiku i bezbednost, gospodji Federiki Mogerini, publikovanom na ovom blogu (http://blog.b92.net/text/28461/OTVORENO-PISMO-Federiki-Mogerini/).

Poenta ovog pisma - predloga za razmišljanje - vezana je za rešenje

Bez obzira, koliko god, crvenocrni ili žutocrveni botovi pokušavali da tr(ol)uju ove stranice, naš weblog i dalje ima težinu.

Stigao mi je jutros zanimljiv dopis, vezano za jedan unos koji sam napisao o mojoj privatnoj porodičnoj istoriji, konkretno o pradedi poslaniku Jugoslovenskog jevrejskog kongresa, Rudiju Fuksu, i dedi oficiru VKJ i srpskog Pokreta otpora, docnije partizana, ing. Bori R. Pomenuo sam u tom unosu da smo dospeli u Slavonski Brod, 1936. godine, zahvaljujući gospodinu Miru Arsenijeviću, crnogorskom šefu kadrovskog odeljenja  Ministarstva industrije Kraljevine Jugoslavije. Zahvaljujući podršci ovog visoko rangiranog državnog službenika, ustaše su, docnije, u aprilu i maju 1941. godine, mislili da su moji Bora i Lea Crnogorci, prevideli ih u prvim antisrpskim odmazdama, te smo, indirektno zahvaljujući Arsenijevićima, preživeli kao obitelj te evo donosimo stostruki i neizmerni rod.

УРАНИЈУМСКИ БЛУЗ

 

ТРИ ВЕСТИ О IV EN PRENTIS које СВЕ ГОВОРЕ

 

Недеља, 30. мај 1999. године
- Косовом журе два путничка аутомобила пуна новинара. Нигде војске, полиције, касарни, тенкова, положаја.... Ипак, долећу авиони и два пројектила и убијају возача, рањавају Данијела
Шифера,

Boško Obradović se baš ozbiljno ugrobario ovime.

 

Da li je ovo antisemitizam, ili slobodni demokratski izraz?

 

БЕОГРАД - ДАН СЕДАМДЕСЕТ ПЕТИ

Мика - Јун 6, 1999 15:43 (195.250.*)

 

Безумље се, изгледа, приводи крају. Ракете још експлодирају по Косову и понегде по Јужној Србији. Београд, Ниш и друге градове надлећу мала јата беспилотних летилица (ноћас их је било 4-5 над Сењаком и још понека ту и тамо). Снимају, ваљда, оно што

"Čitav niz tragičnih okolnosti u kojima se naša nacija tokom istorije našla samo je delom posledica geostrateškog nesnalaženja, a najčešći uzrok je to što ne postoje unutrašnje i koncepcijske snage da se napravi proizvod zvani država. A to bi morao da bude glavni proizvod jednog društva.

... probali oni pre ali neumešni kako ih Bog dade i mislili samo na sebe, pa hteli tunele ispod grada, most preko Save, razbacivanje narodnih para i nšta od toga ... onda mi uz pomoć tog istog odozgo a naklonjenog nama  učinismo Beogradu pravi i izvorni, autentični, pravoslavni, naš srpski, nebeski metro ...

 

Ako imate kanal HBO2 a zanima vas izraelsko-palestinska mirovno-konfliktna tematika, moja najtoplija preporuka je da vratite program 24 sata unazad i pogledate dokumentarni film "Dnevnici iz Osla". Film sažima sva nadanja, sav dramatizam i svu tragediju jednog doba - doba kraha izraelske socijademokratije.

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

Baš sam dokonao na ovu temu kada Milanče (inž. Milan Novković) pomenu to mi/oni raslojavanje. Ta pojava je postala baš nekako osobena za Srbiju, a ne primećujem je na drugim mestima gde putujem, posla ili zadovoljstva radi.