Evo, sutra je 20 godina od pada Berlinskog zida. Nemam nameru razglabati o tome šta je značio taj događaj,koliki je njegov istorijski značaj, ko je razumeo a ko nije šta se događa. No, svakako je zanimljivo pogledati gde smo danas, kako stojimo mi u Srbiji, kako stoji druge zemlje nastale raspadom bivše SFRJ, a kako one koje su se tada uspele izvući iz "medveđeg zagrljaja" i u međeuvremenu se integrisale u EU.

Sve zemlje istočne Evrope po BDP, prema pisanju časopisa The Economist ( ne onoga Đelićevog), su ispred Srbije, i to značajno.

Srbija danas ima BDP od 5.480

Farsa u kojoj godinama, decenijama... životarimo iz dana u dan pokazuje

Sticajem srećnih, predratnih okolnosti, prva knjiga sa mojim imenom kao autorom objavljena je decembra 1990. godine zahvaljujući velikom trudu nekadašnjeg košarkaškog reprezentativca, a sada košarkaškog trenera Zorana Prelevića. Knjiga „To je samo rock and roll" nastala je Zoranovim izborom satiričnih komentara i aforizama, koje sam od 1984. do 1990. govorio u emisijama II programa Radio Beograda „Niko kao ja" (urednica Tanja Nikolovski) i „To je samo rokenrol" (urednik Radoman Kanjevac). Dragulj ove prve publikovane knjige je duhoviti, vrcavi pogovor Zorana Prelevića. Hvala mu na svemu!

Njeni prsti su nervozno savijali praznu kesicu smeđeg šećera. Aleks ima predivne prste. Tanke i prave, ne predugačke, blede, sa gotovo pravougaonim noktima. Isečeni na kratko čine da njeni prsti, protivno plasiranim mišljenjima njujorških trendsetera, izgledaju još ženstvenije. Kompletnom očaravajućem utisku, može biti, doprinosi i night sea nijansa tamno plave kojom je nalakilarala nokte. Night sea je ime i prezime boje laka, znam zasigurno jer to je bio poklon od mene, za neki običan dan. Ona je to zaboravila, siguran sam. Da se kojim slučajem setila, skinula bi ga ili ga ne bi ni stavljala kada zna da dolazi da sa mnom vodi ovaj razgovor…

Razgovor… Uvek sam imao problem sa komunikacijom…

Hronologija:

 23:00h Velika Britanija objavljuje da "nevoljno preuzima odgovornost na sebe  da napiše Rezoluciju o genocidu",

23:05h Dodik i Nikolić izjavljuju da je "rezolucija ispolitizirana, a i da je njen krajnji cilj da optuži samo jednu stranu, srpsku, te da je u krajnjoj meri meta sama Republika Srspka",

23:10h Tadić kaže da je "Srbija kasno reagovala na pisanje rezolucije" (помишљам због чега Борис није искористио своје вишегодишње председничко искуство и свој патриотизам те упутио Канцеларију Председника да реагује благовремено?),

pre svega, izvinjavam se jer ja nastampavam jednu temu sa drugom, sto mislim da je virtualno nekulturno, ali evo, posto vidim da ljudi prate moj domen, a b92 iz nekog razloga je odlucila da me ne sutne odavde (hvala Nevidljivoj Prijateljici ili Prijatelju sto je tako, dve zenstvenosti i njihova trpeljivost su ucinile od mene boljeg coveka, jedna moje rodjene zene a druga ova nevidljiva, b92-ina, fenks, dear Droogs), ovo je nesto sto sam preveo za republicki gradjanski Centar za legalizaciju medicinskog kanabisa u Srbiji (odnosno njegovu pokrajinsku sekciju), a cini mi se kao zgodno da stoji dostupno i ovom delu javnosti, i da je vredno polemike. pored toga sto je uzorno kako odredjeni ljudi sa najvise instance brinu o svom drustvu, drzavi, gradjanima, obolelim gradjanima, privredi! - ukazuje i na mehanizme kojima gradjani mogu da se izbore, ako ne za apsolutne slobode onda barem za mestimicnu slobodnost u odnosu prema drzavi. tekst je poduzi, pa ako ste na poslu a zanima vas, ostavite ga za docnije, kada deca zadremaju a supruge vam daju voljno.

Iz samo njoj znanih razloga, još kad sam imala 5 godina, Baka (mamina mama), naš kućni matrijarh, donela je odluku da ću ja učiti engleski, a moja mlađa sestra francuski.

Shodno tome, ekspeditivno sam upisana u komšijski Institut u Jovanovoj i to je, što se Bake ticalo, bila završena priča.

Neću da grešim dušu - dugo sam bila sasvim zadovoljna izborom jezika, pogotovo kad mi je sestra pokazala kako se neke reči u francuskom pišu.

Ali, onda sam se susrela sa Magom i priznajem, bilo mi je žao što ne mogu da ga čitam u originalu.

 

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années 

Ne sauraient suffire 
Pour dire 
La petite seconde d'éternité 
Où tu m'as embrassé 
Où je t'ai embrassèe 
Un matin dans la lumière de l'hiver 
Au parc Montsouris à Paris 
A Paris 
Sur la terre 
La terre qui est un astre.

 

 

Ja sam marginalan lik.

Igrač iz razvojne lige, koji može da uspe samo usled tuđeg neuspeha. Samo ako mu se posreći tuđa nesreća. Koji dobija priliku tek kada se neko povredi ili takmičenje završi i svi glavni igrači odu na odmor. Kada više nikome nije bitno.

Trećepozivac.

Ništa toliko potresno i ubedljivo ne govori o razmerama posrnuća srpskog društva kao slike iz svakodnevnog života. Ovog 12. marta 2013. godine izdvajam 3 prizora ponora, tri odlomka stvarnosti zbog kojih besnim, patim i nadam se.

U sredu, 16. maja 2018.