Ma jok, kako...

 Uostalom link tvrdi ovo. A B92 objavio pa povukao ovo

Dakle, meč između Srbije i Albanije, u kvalifikacijama za Euro 2016., u Beogradu prekinut je pre oko sat vremena nakon što se nad terenom FK Partizan pojavila bespilotna letelica (delovala je više kao cheap Chinese drone), na koju je bila okačena zastava "velike" Albanije. Zastave se dokopao naš igrač, Stefan Mitrović, i kada je krenuo da je sklanja, na njegu su nasrnuli fudbaleri Albanije, i od njega i drugog našeg igrača, Gudelja, su uzeli zastavu. U tom trenu su uleteli navijači sa tribina i krenuli da se tuku s reprezentativcima Albanije. Engleski sudija je prekinuo meč, dok su holandski i nemački bezbednjaci odlučili prvo da se meč posle prekida nastavi, međutim, prema nezvaničnim informacijama selekcija Albanije je odbila da izađe na teren zbog straha za vlastitu bezbednost...

„Некада је ту била кућа.

Сада је ту рупа."

(Славко Павићевић: „Ратне песме" )

Sad ga nema danas, a juče se vratilo.

Ima li koga da je pretek'o?

 

Danas, 31. oktobra 2013, okončana je javna rasprava o nacrtima dva veoma važna medijska zakona: o elektronskim medijima i o javnim medijskim servisima.
Ogromna većina učesnika javne rasprave izjasnila se protiv budžetskog finansiranja RTS-a i RTV-a, odnosno za zadržavanje RTV pretplate kao najboljeg i najprikladnijeg izvora finansiranja naših javnih medijskih servisa.

Nedelja, blagi božji dan. Slava, Đurđevdan. Lepo vreme. Izbori naokolo. Finale svetskog prvenstva u snukeru, završnica u Premijer ligi i Kalču. Treba li bolji izgovor za izlazak u kafanče.

Pa, izvolte.

ulažem protest redakciji rubrike život
na sajtu b92 što nisu preneli ovaj kosmopolitenov
značajni tekst:

Osim što sam ponosna što ovaj video gledam na svom računaru marke Apple - dakle ja koja marke bilo čega ne volim, ne nosim i izbegavam -  želim video da podelim sa vama. Baš danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija. Koje nisu ili jesu uticale, na različite načine, u manjoj ili velikoj meri, na živote svih nas. Koje jesu ili nisu bile odluka. 

Tog devetog marta 1991. odlučila sam, definitivno, da neću studirati prava i da je moja advokatska karijera okončana pre no što je i počela. Tih dana, na neki čudan način kroz učešće u plišanoj revoluciji, došla sam do toga da od prava u ovoj zemlji neće biti ništa, još dugo. Od pravde takođe. I opredelila sam se za ono što volim, a za šta sam mislila da mi neće pojesti džigericu - glumu. To je bio taj moj izbor, iz ljubavi. Posle se ispostavilo da su mi džigericu pojeli i gluma, kao neizvestan posao koji zahteva puno strpljenja - i pravo, kroz život u državi koja se njime nije mogla podičiti.

 

 

 

Srbija je jedina zemlja u kojoj niko ne veruje u državu, ali svi slave državne praznike. Ako danas, u ponedeljak 17. februara, pokušate da obavite neki posao, odmah odustanite od takve namere. Danas je praznik, i svi su kod kuće. Praznuju. Nismo baš sigurni kojeg sveca slavimo i koja je država kojoj se klanjamo, ali je važno da se ne radi. Državna služba, i ostaci vremena prohujalog. Mnogi