Za mene su Olimpijske igre najveće dostignuće civilizacije (ili bar tu negde ;)).

Istorijski gledano, OI su izumeli Stari Srbi 776. pne, a par decenija kasnije (753.) su već bili zauzeti izgradnjom Romskih naselja, ali to prevazilazi okvire ovog teksta... Četvorogodišnji olimpijski ciklusi su praktikovani dvanaest vekova, a od 1896. su ponovo uspostavnjeni.

Danas počinju 30. moderne OI

Mnogi misle da igre počinju u petak (u 20:12h po lokalnom vremenu), ali tada je „samo“ svečano otvaranje – to obožavam, naročito defile sportista (ostalo mi još od kad sam bio klinac).

Iako su ovo zvanično 30. OI, ustvari su 27. (3 nisu održane zbog I i II svetskog rata).

I treća kontradikcija je da OI 2012. ne počinju uopšte u Londonu, nego 200-ak km zapadno – u Kardifu na stadionu Milenium fudbalskom utakmicom između ženskih reprezentacije domaćina (Velike Britanije) i Novog Zelanda u 16h po lokalnom vremenu.

Koliko god se trudio da ignorišem,  preko ovoga više ne može da se pređe,

sada je dosta, danas je došao kraj:

Ima tome osam ili devet godina, ne znam tačno, znam da je bio četvrtak, kad su me Mira i Buba, zgrožene da ja ne idem na reke, pozvale na večernju turističku vožnju Dunavom i Savom. Brodom, naravno.

Mira je došla po mene i, budući da sam bila u bermudama i majici, vratila me da uzmem još nešto preko, jer na reci zna da bude hladno.

- Aman, ženo, pa trideset stepeni je... - no, ipak uzeh košulju.

Buba nas je sačekala na keju, ušli smo u brodić, naručile pićence, ja sam ponela nekakve kiflice, kao lanč paket - volim da jedem dok putujem i krenuli smo, tačno u 19 časova. Još je sunčano. Lepo.

Krenuli smo.

Srebrenica danas - ili kako da, zahvaljujući budalama, odete kao Vučić a vratite se kao žrtva!

Od čoveka!

18. jula 1914 godine, Mileva (Marić) Ajnštaj je dobila pismo od svog muža Alberta, koje joj je doneo njegov kolega Fric Haber u kojem doslovce piše:

A. Ti ćeš se pobrinuti:

     1. za čistoću moje odeće, veša i posteljine

     2. da redovno dobijam tri obroka u svoju sobu

     3. da moja spavaća i radna soba budu čiste a posebno da samo ja koristim svoj sto

B. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, sve dok nisu nužni iz društvenih razloga.        

"Jedna kletvena pločica, četvrti vek pre Hrista, ostavljena u Serapisovom hramu: ....Onako kako on nanese nepravdu meni i mojoj deci, tako neka Serapis i bogovi učine da njega ne sahrane rođena deca te da ni on sam ne mogne sahraniti svoje roditelje. Dokle god ova moja optužba protiv njega ovde leži, neka ga najcrnje muke snalaze, kako na kopnu tako i na moru...

Naročito kolegi iz Vjeternika. 

Umesto da bude maltene udarna vest, današnji dolazak proleća je skoro nepomenut. Sinoć i jutros sam čak pomislio – Pa, može biti da sam se nešto prekombinovao oko datuma. Jer, vidim, nigde ni glasa o tome. Možda negde i jeste pomenuto, ali u potpuno zanemarljivoj meri, čim se nije dalo opaziti. Onda me zatečena činjenica navela na drugu vrstu razmišljanja. Govori li to o ovdašnjem odnosu prema životu? 

Srbija je jedina zemlja u kojoj niko ne veruje u državu, ali svi slave državne praznike. Ako danas, u ponedeljak 17. februara, pokušate da obavite neki posao, odmah odustanite od takve namere. Danas je praznik, i svi su kod kuće. Praznuju. Nismo baš sigurni kojeg sveca slavimo i koja je država kojoj se klanjamo, ali je važno da se ne radi. Državna služba, i ostaci vremena prohujalog. Mnogi