Cirkus zvani Srbija koji već danima igra svoju tradicionalnu predstavu vežbanja rasizma - pored toga što odražava ksenofobičnost srpskog društva, istovremeno pokazuje i nemoć države da reši bilo koji problem.

Neosetljivost na patnje drugih odraz je sebičnih i primitivnih društava. Agresija izazvana strahom od drugih i drugačijih, koja u ovom društvu očito nikog ne uznemirava, predstavlja poslednji stepenik ka otvorenom ispoljavanju fašizma. 

Premijeru je smešno. Njegovom prezimenjaku na mestu ministra policije takođe je smešno. Predsednik se ne oseća nadležnim. Vučić verovatno štroji jaganjce - pošto je ovo prvi zabeleženi slučaj da on nema ambiciju da se u nešto lično umeša.

Sram da vas bude!
Ako ni za stid niste sposobni - stid me je i u vaše ime!

Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo. Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo. - Borislav Pekic   DT je bivsi ozloglasnii gangster, vodja bande iz Longsight-a. Uvek je bio agresivan. Ubica. Pre 20 godina je od droge dobio psihozu, a zatim i dijabetes, kao bilo ko drugi. Od tada je pacijent jednog psihijatra koji je zakljucio da se ne radi o psihozi po prestanku prve drogom uzrokovane epizode, nego o patoloskoj licnosti. Patoloska licnost se ne leci.

 

Jugoslavija je imala svog fudbalskog Džems Dina... Zvao se Dragan Mance.

Evo šta je o njemu napisao jedan navijač Partizana...

 

 

''Na samom početku 80ih u novinama sam pročitao da je u Partizan iz Galenike došao još jedan dečko koji obećava, čudnog prezimena koje iz prve nisam mogao ni da zapamtim. Komentari u stilu : odličan u skoku, izuzetna igra glavom, gromovit šut, istančan osećaj za gol... i slični nisu me ni najmanje obradovali. Na nekoliko manjih utakmica taj Dragan Mance je zaista davao golove ali ja u njemu nisam video centarfora koji ce zadovoljiti apetite vernog JUGa. U to vreme smo pored večitog Moce imali ubojit tandem Živkovic-Varga i nisam verovao da njihovu slavu može pomutiti ovaj nasmejani novajlija. Prvi put sam ga gledao na derbiju na marakani u oktobru 1981. godine. Posle tri uzastopne pobede, krenuli smo na marakanu da je konačno osvojimo. Tekma je rešena već u 5. minutu, Milko je iz sumnjive pozicije postigao jedini gol. Ješića je zamenio Mance da bi pojačao ofanzivu ka Zvedinom golu, ali nismo imali sreće. Dragan, sem jednog odličnog šuta nije mnogo pokazao, ali videlo se da ume da se postavi i dobro se kretao. Uverio nas je da ima osećaj za gol i da će eksplodirati ako bude uporan.

ulažem protest redakciji rubrike život
na sajtu b92 što nisu preneli ovaj kosmopolitenov
značajni tekst:

Pozdrav majstore, kralju, gde god da si ovog 6. februara

 

Sažet kroz tri moja avatara, koja sam koristo na blogu, moj blogo-život bi izgledao ovako

          

 Došao sam na blog nabrijan kao varvarin.

Onda mi je, u jednom trenutku,  nešto krenulo da raste iz glave...

Nedugo potom sam flipnuo.

Kad smo polazili za Bocvanu, Princeza je imala dve i po godine, Mudrica je imao pet i po, a Prestolonasledniku je bilo jedanaest.

Naravno, ni Princeza, ni Mudrica nisu govorili nista osim maternjeg nam naškog. Prestolonaslednik, koji je pola četvrtog razreda proveo u skloništu, kao i većina klinaca te školske 98/99, učio je od prvog razreda nemački. Učio ga jeste, naučio - nikad. Za te tri i po godine učenja naučio je samo da kaže Aufiderzen!

Što se Žmua ticalo, iako je, svojevremeno, učio i engleski i ruski (ovaj drugi čak polagao za maturu), on je, ipak, uvek bio više manuelan tip. Dok je ruku - sve je u redu. Sporazumeće se.

I tako, krenuli smo u zemlju u kojoj je jedan od dva zvanična jezika engleski, a od cele porodice isti govorila samo ja...

Vrhunski uspesi srpskih sportista nameću pitanje zašto nije isto tako i u drugim životnim ostvarenjima i ambicijama? Kako to da već decenijama sportskim pobedama maskiramo društvene i ekonomske poraze? I kada ćemo se izboriti za finale normalnosti, prosperiteta i ljudskosti, po ugledu na sutrašnje finale rukometa, vaterpola i tenisa?

Dan uoči atentata, 4. aprila 1968, Martin Luter King održao je čuveni govor u Memfisu, u saveznoj državi Tenesi, u znak podrške štrajku sanitarnih radnika. Štrajkači su nosili transparente sa natpisom: JA SAM ČOVEK!