Pre tačno tri godine ubijen je Hrant Dink, novinar, intelektualac u najboljem smislu te reči, turski Jermenin. Kao sećanje na njega prevodim tekst kojim je grupa umetnika pod nazivom Kolektiv 19. januar propratila instalaciju napravljenu za godišnjicu njegove smrti. Instalacija se sastojala od blizu 8000 imena ubijenih (politička ubistva) od 12. septembra 1980. do tog momenta (broj je zapravo veći) ispisanih belim slovima na crnim karticama i pričvršćenih na crne zidove galerije. Međusobno su ovi kartončići bili povezani belim končićima.

Beograđani umeju da kažu za nekoga ko je (po njihovim merilima) suviše ljubazan i popustljiv - "Il' je peder, il' je Novosađanin". Novosađanima to ne bude smešno, ali se po pravilu osmehnu. Da pokažu da su razumeli. I da ne zameraju.

... Svojevremeno, pre tridesetak godina, jedne srede predveče, spakovala sam stvari, otkazala stan, zakačila momku oproštajnu poruku za dovratak, u mislima se oprostila od Knez Mihajlove i Voždovca... I krenula...
Na beogradskoj autobuskoj stanici tih godina je iznad svakog šaltera stajala crna rebrasta „informaciona" tabla na kojoj

Na današnji dan se navršava tačno godinu dana od kako smo uspešno izveli akciju 1000 ždralova. Želim da vas podsetim na entuzijazam i snagu akcije koju smo kao građani sproveli u delo u najkraćem mogućem roku. Možda je vreme da opet svoju pozitivnu energiju usmerimo ka nekome. Ako imate predlog, ovo je blog gde ga možete iskazati. Moja je ideja da pokušamo da napravimo akciju koja bi skrenula pažnju na ljude koji se permanentno sklanjaju od očiju javnosti, a koji su prisutni svuda i na svakom mestu. Reč je o veteranima ratova koje Srbija "nije" vodila. Možda bismo barem na jedan dan mogli da usmerimo pažnju na ove naše sugrađane, ovog puta bez politike i bez rezerve. Onako kako smo pokazali da umemo.

Milan Nikolić

 

Šta nam 6.april danas znači? Još jedan datum iz (kontroverznih) udžbenika istorije čije je značenje zamagaljeno stranačkim i ideološkim relativizacijama u decenijama koje su dolazile. Činjenica da je fašizam pojam oko kojeg se već u trećoj sekundi diskusije nepomirljivo delimo, ukazuje na društvo bez vrednosti. Društvo kojim se niko nije bavio oslobođen ličnih interesa. Odnos prema fašizmu bi trebalo da stane u jednu prostu rečenicu. Kod nas ona uvek trpi proširenje. Uvek postoji neko - ali.  I odmah zatim sledi licitiranje primerima, brojkama, istorijskim i pseudoistorijskim podacima.  Logika takvih izlaganja u nekom trenutku uvek dovede do posezanja za  zločinima drugih. Čak i kada su ti zločini nesporni, mogu li biti izostavljeni kada se govori o tom "prostačkom šljamu" kako je veliki Tomas Man, nemački pisac, govorio o nacistima. Čemu služe komparacije? U njima uvek postoji zrno relativizacije.

Čestitam praznik rada, sa željom da ih podsetim na reči cele pesme.

AleXandar Lambros

Sam koncept blasfemije je savršena ilustracija kukavičke nezrelosti religijskog uma i ispraznosti same religije. Da religija sadrži bilo kakvu istinu mogla bi biti vređana, ismejavana čak i oskrnavljena bez da bude umanjena na bilo koji način. Njena istina uspela bi da isijava kroz sve ovo - neizbledela, neoštećena, postiđujući one koji je zloupotrebljavaju. Ali, to nije slučaj. Religija je bodljikava. Netolerantna. Ultradefanzivna upravo zbog toga što je lomljiva i krhka. Čvrsta je koliko i pena od belanaca. Imala je hiljade godina na raspolaganju da odbrani svoju stvar a sve što je uspela jeste da istupi sa sofizmom, nasiljem i moralom kog bi se postidela i zvečarka. I ne postoji količina klerikalne trtljavine i koještarija koje i dalje mogu da zamaskiraju jednostavnu ogoljenu činjenicu da u religiji nema ničega.

О роману Иследник Драгана Великића (Лагуна, Београд, 2015)

                                             Гласови мртвих нису мртви гласови.

Иван В.Лалић

 

Није ли свако писање подношење извештаја? Пре свега себи? Да ли се писац увек разоткрива? Зашто неке писце волимо више него друге? У којој мери учитавамо властите предисторије, и није ли најпоузданије мерило утицаја неког писца управо степен самосаживљавања?  Ово су само нека од питања са којима се пажљивији читалац суочава већ с првим страницама новог, до сада најличнијег, романа Драгана Великића.

Porediti Zorana Đinđića sa bilo kim iz otužnog mnoštva tipusa koji nam se u ovoj razvalini od zemlje samopredstavljajaju kao političari - nema ama baš nikakvog smisla.

Pre svega: Zoran Đinđić umeo je da se nasmeje!

u prodavnicu da kupim piće, dolaze nam prijatelji pa neka bude i alkohola, mislim, piva i kokte i 7-up, Prolom vode, MG Mivele. Kupim još nekoliko stvari, nosim veliki platneni ceger i kažem kasirki: Molim vas prvo flaše, ona me pogleda i osmehijući se upita me: Jeste li vi slikar? Jesam, odgovorim, našta ona: Mikele, Redovno pratim vase pisanje na blogu B92, fantastično pišete, oduševljena sam, pročitala sam sve što ste napisali, govori brzo, u redu iza mene tri žene, osmehuju se, radoznalo prate naš razgovor i ne pokazuju ni malo nestrpljenja.