Poštovani gospodine Vučiću,
Mi ovde potpisani* građani, bez obzira na razlike koje medju nama postoje, jednoglasni smo u osudi ne toliko onoga što se desilo na stadionu Partizana koliko onoga sto je izostalo posle ovog incidenta, a to je nedvosmislena i jasna reakcija vlasti i njenih institucija.

Eto nas opet na Svetskom prvenstvu u fudbalu i opet u društvu sa starim prijateljima, Nemcima. Utakmica sa „pancerima" je što se bodova tiče jednako važna kao i ostale dve, sa Ganom i Australijom, međutim, ona ima i onaj drugi naboj, koji je čini ipak vrednijom od ostala naša dva susreta u grupi na SP u Južnoj Africi. Stoga, svesno narušavajući hronologiju budućih dešavanja, objavljujem ovaj post pre nego što smo odigrali susret sa Ganom, i dodajem da se, bez obzira koji će u toj utakmici rezultat biti, moji dole izneti stavovi neće izmeniti.

„Puška okačena na zid u prvom činu, u trećem činu mora da opali"

 Mada u „najboljim godinama“ još uvek ponekad umem sebi priuštiti i malo nepatvorenog mazohizma, kao obavezni trening krvotoka, želuca, logike, strpljenja i sveopće izdržljivosti.
Odmah da se razumemo – tu ne spadaju povremeni „Ko izdrži duže“ ekscesi slušanja narodnjaka s prijateljima u kojima, a što to ne reći -  često pobeđujem.

Zamislite da vam neko traži pare za nešto što nećete, pa vam ih na silu otme.

A onda i od drugih uzmu pare (a ne bi trebalo jer su ih već uzeli od vas) i na kraju ni jednima ni drugima ne daju ono zbog čega su i uzeli pare.

To je nesportski (eufemizam od govnarski).

 Pre nego što klipani koji vladaju ovom zemljom uterujući strah u kosti svemu što je u njoj normalno i moralno krenu da ordiniraju i po kućama ― bilo bi krajnje vreme da, umesto novih saopštenja, razmislite o preuzimanju odgovornosti za stanje normalnosti u srpskom društvu i već koliko sutra po hitnom postupku podnesete Inicijativu za diskvalifikaciju reprezentacije Srbije iz kvalifikacija za EURO 2012. 

 Svaka drugačija reakcija značila bi produžetak agonije i priznanje institucionalne nemoći društva ― odnosno kapitulaciju države pred organizovanim kvazipatriotskim grupama koje po ko zna koji put pokazuju onaj stepen drskosti koji jeste srazmerno proporcionalan nemoći države da se njihovog divljanja samozaštiti.  

Vratio sam se iz popodnevne školske smene i zatekao roditelje koji gledaju vesti o nekoj pucnjavi. „Pucali su ti na ovog iz Partizana", rekla mi je keva, a ja sam skamenjen na televiziji gledao slike Harisa Brkića (o tome šta je on osvojio i kako se bore za njegov život). Jedva sam uspeo da odem do svoje sobe gde sam nastavio da pratim šta se dešava. Sa suzama u očima, u sobi punoj njegovih postera, čekao sam svaku vest i nadao se da će se nešto promeniti i da će sve biti ok. Pa čak, i da više ne igra košarku.

  (Mali razgovor dva sredovečna blogera koji u slobodno vreme, između ostalog, vole i fudbal) 
Razgovarali : reanimator i Unfuckable

  Milutin & niccolo

(uz malu asistenciju Unfuckablea)

Sportska redakcija Bloga B92 poziva vas na svakodnevno druženje!

  Serija blogova čiji početak predstavlja ovaj tekst nastaje na Milutinovu inicijativu kojoj su se s entuzijazmom pridružili Reanimator, NNN, Omega, Unfuckable i Niccolo s ciljem da pruži blogerima mesto gde će moći da prate i komentarišu razne sportske događaje tokom cele godine. Kako se blogovi zatvaraju nakon 7 dana, nas nekoliko, ali i svi ostali blogeri koji imaju volje da napišu tekst na neku sportsku temu (uključujući i one koji nemaju autorsku opciju, koji će gostovati kod nekog od nas), će naizmenično objavljivati blogove na kojima će se moći komentarisati sve sportske utakmice, mečevi i takmičenja u bilo kom sportu koji je blogerima drag (curling included).

  Izbor tema je slobodan, dokle god se radi o sportu, ali bez obzira na izabranu temu konkretnog bloga u komentarima je dozvoljeno pričati o bilo kom sportskom dešavanju.

  Ideja je da ovim blogovima pokrivamo jednu nedelju - koliko i blog može da traje.  Na početku bi se potrudili da napravimo pregled onoga šta nas očekuje, a onda iz dana u dan komentarisali jedan po jedan dogadjaj. Kad ko može i koliko može i hoće. (ovo se prvenstveno odnosi na Unfuckablea, koji stalno nešto kuka kako hoće ali nema vremena)

Na kraju nedelje, pokušali bi da sve sažmemo u neku vrstu kratkog rezimea.

Tokom velikih sportskih dogadjaja, vraćali bi se dosadašnju rutinu: npr. Niccolo bi i dalje postavljao blogove posvećene Grand Slam turnirima u tenisu, a Omega one posvećene velikim biciklističkim trkama.

Na samom početku ove serije, kao pravi džentlmeni, «mikrofon» predajemo: Alavoj.

Dobro došli na svakodnevno druženje!

Boba sam upoznao na Nagy Fül iliti Big Ear festivalu alternativne muzike u Budimpešti onog dana kada je obavešten da je dobio mađarsko državljanstvo. Bio je srećan kao mali majmun. Meni nije baš bilo najjasnije zašto se rođeni Kanađanin, dakle posednik jednog sasvim pristojnog pasoša, raduje mađarskom državljanstvu, pa makar i bio mađarskog porekla. Na postavljeno pitanje sam dobio iznenađujuće koncizan i precizan odgovor: "Znaš, ovo je jedina zemlja na svetu u kojoj svako čita moje prezime pravilno."

Majkl Džordan je najbolji košarkaš koji je ikada igrao ovu igru.

Nikada neko neće imati ni približan uticaj na košarku kakav je Majkl imao.
Kada se Džordan prvi put povukao 1993. (posle 3 uzastopne titule), akcije NBA lige su pale za 1/3.
Kada se drugi put povukao 1998. (takođe posle 3 uzastopne titule), u ligi je izbio štrajk i tzv. lock-out i sledeća sezona je bila dovedena u pitanje, pa je odigrana skraćena.
U jednu ruku je poboljšao, jer se najviše približio savršenstvu, a u drugu ruku je i iskvario jer su mnogi pokušavali (bezuspešno) da ga kopiraju, a javnost se gubila u (bezuspešnom) "traženju novog Džordana".
Košarka se deli na eru pre i posle Džordana. Pre se uglavnom igralo na pamet, a posle na snagu, On je objedinio oba + neverovatno veliko srce (i muda).
Velika je šteta za košarku da je propustio 2 sezone kada bi bio na apsolutnom vrhuncu.
Njegov pristup igri i želja za pobedom je nešto potpuno fascinantno (a pogled uteruje protivnicima strah :))