...i poneka pouka za mame i tate

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. 

Možda je reč - bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice. 

Reč je o klasičnoj bolesti

nadal će 2017. godinu završiti na prvom mestu atp liste po četvrti put u karijeri.

Ako je život u nečemu pravičan, onda je to u sravnjivanju računa za naš odnos prema samima sebi. Podjednako prema telu, kao i prema psihi. Sve ono što propustimo u brizi o njima, sve što zanemarimo uz izgovore da nije bitno, da nemamo kad da se time bavimo — a u naivnom uverenju da će nam ta nebriga proći nekažnjeno — sve nas to s vremenom stigne. Stari bi rekli: uvek dođe vreme za naplatu, i to sa kamatom. Pre ili kasnije, život nam isporučuje račun koji je tačan u cent.

*
Sa trinaest mi je dijagnostikovana skolioza. Poslali su me na elektroterapije, a

У мојој школи приближава се време реизбора за место директора.

 Кога год да питаш да ли ће се пријавити на тај конкурс, свако каже:

 "У оваквом систему? Са оваквим људима? Не пада ми на памет! Шта ће ми то у животу!" 

Чак и тренутни директор изговара те исте реченице...

Baš jutros, nakon neprospavane noći i gledanja utakmica naših ekipa u Evropi (posebno jedne)setio sam se jedne priče iz vremena kada sam radio u FC Valensija.

...a naši će fudbaleri da letu! 

Ovo bi trebalo da bude nastavak reprezentativnih uspeha koje smo ispratili u poslednjih mesec i po dana:

Да ли се уопште упуштати у бесмислни посао исписивања сопствених искустава и доживљаја поводом извођења и дирекнтог преноса на РТС3 Планине Олимп, Јана Фабра, на отварању Битефа?

Наравно да не.