Blago zemlji koja ima političare koji imaju znanja, veštine, mudrosti i hrabrosti da u teška vremena donose teške odluke i iza njih stoje. Koji se ne ravnaju prema rejtinzima i naslovima nego prema uverenjima i principima.

Itakodalje, sve je jasno. Kome je jasno. Drugima verovatno nikada neće biti.

Zove me sestra pre neki dan sva u šoku, kaže - imali su roditeljski sastanak kakav do sad nikad nisu imali. Čitala im učiteljica na sastanku odlomke iz nekog "zakona". Otkad to na roditeljskim sastancima čitaju zakone, i kakav je to novi zakon, pita me.

Pojma ne znam, kažem, ne verujem da je zakon, mora biti da je nekakav podzakonski akt. Šta su čitali?

Pa, kaže sestra, nešto o ocenjivanju, o tome kako pismeni i kontrolni zadaci ne smeju biti više od dva puta nedeljno, kako deca na početku godine treba da se testiraju da im se vidi "startna pozicija", pa posle da im se prati napredak... i sve tako nešto čudno, što dosad nikad nije bilo.

Završim razgovor te odem na sajt Ministarstva prosvete, i tamo nađem Pravilnik o ocenjivanju učenika u osnovnom obrazovanju i vaspitanju,

Krenem da čitam, a uspomene samo naviru...

Ima jedna zemlja u kojoj učenici polaze u školu kasnije (napomena: sa 7 godina), imaju manji broj časova, uživaju u tromesečnom letnjem raspustu, provode manje vremena u školi dnevno, skoro uopšte nemaju domaće, a tek retko imaju kontrole zadatke.

Ima jedna zemlja u kojoj su nastavnici cenjeni profesionalci, brzo dobijaju stalan posao, retko se evaluiraju, primaju prosečnu platu, imaju jak sindikat.

Ima jedna zemlja u kojoj su škole skromno finansirane, razvijaju sopstveni nastavni plan i program, istražuju i usvajaju nove tehnologije, nemaju razliku u postignućima učenika i nijedno dete ne ostavljaju na cedilu.

Ta zemlja nalazi se u vrhu top liste svih zemalja sveta po skoro svim merilima.

Dobrodošli u Finsku.

Jedna od retkih tema u poslednje vreme koja nema veze s koronom ili sveprisutnim političarima jesu udžbenici koji su besplatno dostupni na sajtu Fondacije „Alek Kavčić“. Kavčić je inače bivši đak Matematičke gimnazije i profesor na Karnegi Melon univerzitetu u SAD, dok je cilj njegove fondacije obezbeđivanje besplatnih udžbenika za osnovce u Srbiji.

Prvi udžbenici okačeni na sajt su udžbenici za treći i sedmi razred u izdanju Zavoda za udžbenike.

Taman kad pomislim da me u ovoj državi i od ove države ništa više ne može iznenaditi, iza ćoška me sačeka i po glavi opali neka nova nebuloza.

Kada sam na društvenim mrežama naišla na vest da je turistička inspekcija napisala prekršajnu prijavu profesoru istorije u OŠ "Despot Stefan Lazarević" zbog toga što se drznuo đacima čas održati na Kalemegdanu, kao i da ga je Prekršajni sud potom oglasio krivim zato što je "pružao usluge turističkog vodiča, odnosno informacije o kulturnoistorijskim karakteristikama lokaliteta grupi dece učesnika manifestacije 'Mala matura – veliko srce', a ne ispunjava propisane uslove iz Zakona o turizmu", prvo sam pomislila da je vest preuzeta s Njuz.net-a.

Nije.

Preuzeta je iz „Politike“, koja je objavila i sliku ovog "okorelog kriminalca".

O. se vratila iz škole. Nećete verovati šta je tada priznala roditeljima!!!

Drugi razred osnovne škole, kako objašnjavaju ciljevi i zadaci programa obrazovanja definisani u nastavnom programu obrazovanja i vaspitanja za prvi i drugi razred osnovnog obrazovanja i vaspitanja, jeste pravo vreme za "развијање свести о државној и националној припадности", pa onda "развијање свести о значају заштите и очувања природе и животне средине", kao i "уважавање плурализма вредности", ne zaboravljajući ni "развијање код деце и ученика радозналости и отворености за културе традиционалних цркава и верских заједница, као и етничке и верске толеранције". Usvajanje... hm, znanja i, ovaj, vrlina. Lepo.

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.