Krajem prošlog meseca stigla su mi izvršna rešenja Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja kojima se OŠ "Mladost" i OŠ "Radoje Domanović" iz Novog Beograda nalaže da mi daju kopije svih dokumenata koje sam tražila. Divota jedna od literature, ta izvršna rešenja. Milina za čitati. Te žalilja je u pravu za ovo, te žalilja je u pravu za ono, te državni organ je pogrešio ovo, te državni organ je pogrešio ono. I tako na tri strane, pa puta četiri rešenja. Čudo neviđeno u Srbiji - da građanin bude u pravu, a državni organ u krivu. Ču-do!

I, ne lezi vraže, nakon tih rešenja, i jedna i druga škola dadoše mi šta sam tražila. Da ih sad neko pita a što mi to odmah nisu dali, nego su se blamirali kojekakvim skandaloznim rešenjima o odbijanju mojih zahteva - verujem da ne bi znali da odgovore.

Nisam, međutim o tome htela da pišem blog. Htela sam da pišem o toni tih papira koje je svaka škola svake godine u obavezi da proizvede, e, a pitaj Boga zašto.

Био је највиши у разреду. Месецима је носио једну исту јакну и ципеле за два броја веће. Поглед празан. Речи неме. Родитеље нико није познавао. Нису се одазивали на позиве одељењског старешине, педагога, директора. Колегиница упорна, посвећена свом позиву, решена да не штедећи себе помогне. После наставе одлази до села у којем је живео Мута. (Надимак су му наденули другови из одељења. Болно, али истинито – деца често забораве шта је то емпатија.) Испред куће затиче мајку чије грубе руке причају своју причу – тежачку, злосрећну, недовршену. Како започети разговор? „Знате“, запита колегиница, „Ваш син не проговара“? Мајка слегну раменима и благородним гласом, помирљиво, констатова: „Знам! Једног дана је само заћутао. И тако... Шта би и имао да прича...“ Након што је још једном одмерила колегиницу од главе до пете, окренула јој је леђа и ушла у оронулу кућу.

Прави је трша.
Зато ћемо га овде тако и звати јер у овој причи ни ликови ни догађаји нису измишљени.
Дакле, Трша.
И нико не зна шта би са њим.

Podnaslov: internest zauvek:)

Ko? 22 dve srednje škole i gimnazije u Srbiji, u saradnji sa izdavačkom kućom ,,Clio“ i ,,Bibliotekom plus“.

Gde?  U školskim bibliotekama, infotekama i gde god vas projekat odvede.

Šta?  Medijska nadogradnja jednog od 10 ponuđenih Cliovih izdanja kroz školske projektne timove (5 učenika u startu),  pod mentorstvom jednog profesora ili stručnog saradnika (+spoljni saradnici).

Koliko dugo?  Krene se u februaru, a završni Festival kreativnosti je 23. i 24. maja 2014. Dakle, tri ipo meseca dobrovoljnog vanškolskog rada na samostalno izabranu temu. Sa potpuno odrešenim rukama kada su saradnici i mediji u pitanju.

Evo šta takozvane svete knjige (Biblija i Kuran) kažu o ulozi i mestu žene u društvu:

Imate računar (sa Windows, Ubuntu ili Mac OS X) a želite da vaše dete (u starijim razredima osnovne ili u srednjoj školi) stekne solidne osnove logike programiranja kroz kreativnu igru, bez učenja komplikovane sintakse standardnih programskih jezika, koristeći vizuelne komponente koje se sklapaju slično lego blokovima - i to praveći zanimljive animacije, igrice i crtaće? Probajte:

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******

Ima jedna zemlja u kojoj učenici polaze u školu kasnije (napomena: sa 7 godina), imaju manji broj časova, uživaju u tromesečnom letnjem raspustu, provode manje vremena u školi dnevno, skoro uopšte nemaju domaće, a tek retko imaju kontrole zadatke.

Ima jedna zemlja u kojoj su nastavnici cenjeni profesionalci, brzo dobijaju stalan posao, retko se evaluiraju, primaju prosečnu platu, imaju jak sindikat.

Ima jedna zemlja u kojoj su škole skromno finansirane, razvijaju sopstveni nastavni plan i program, istražuju i usvajaju nove tehnologije, nemaju razliku u postignućima učenika i nijedno dete ne ostavljaju na cedilu.

Ta zemlja nalazi se u vrhu top liste svih zemalja sveta po skoro svim merilima.

Dobrodošli u Finsku.

Iliti: šta da kaže jedna, nesmirujuća, ljuta, besna i očajna: tri-dana-na-bensedinima-majka svom detetu koje je mesecima učilo, dok su drugi kupovali gotove testove?