part I...

 

 

Seli smo ispod ladoleža i priča je sama potekla. Prema kazivanju gospođe Juhas, rođena Zemunka Bela Rohel Frajnd je još od detinjstva bila drugačija, naviknuta da joj život više uzima nego što daje. Tokom Velikog rata austrougarske vlasti deportovale su njihovu porodicu u Bačku Palanku, rodno mesto Belinog oca.

– Jednom mi je pričala kako su se sve njene dečje igre

                                                                        

  Mislim da sam bio zaljubljen u nju

Na zaista nevin način

– išli smo kod njenih roditelja

U kuću preko Dunava,

 tako lepo i mirno mesto

Sve što smo čuli bila je voda

( јер...понекад је поглед са стране веродостојнији од указа сведока догађања )

вишеликост увида није плод неблагонаклоности него потреба за што детаљнијом анализом свега чега се озбиљно дотакнемо наравно уз све наше мањкавости у чему има нечег од дискретне светлости сазнања али коју не подвлашћује суревњивост .стога успоставити пре свега корелацију јер тек онда је ствар кохерентна.

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.

Duša je uvek gladna dobre literature. Uvek postoji glad za dobro sročenim problemom i eventualno ponuđenim rešenjem. Naravno, rešenje ne mora uvek na sceni da se desi. Već dobro predstavljanje problema delom je put ka njegovom rešenju. Zbog toga pozorište opstaje toliko koliko opstaje. Ono to uvek nudi. Naravno, postoji i bulevarsko pozorište koje služi za zabavu i za zaboravljanje problema. Sada pričamo o nečemu duhovnijem i plemenitijem.

wisdom

 

ministarstvo kulture je dobilo veoma mali budžet.
znamo da nema novca za filmsku i pozorišnu produkciju,
( osim za lečićeva multimedijalna iživljavanja, ali nije to tema)

 

svi znate da volim goth, industrial, darkwave..

pričala sam vam kakav šok sam doživela kada sam čula bauhaus

prvi put. ma, muzika stvorena za mene i nikog:)

tamna, pomalo otudjena, introspektivni tekstovi

eksperimenti tu, u obzir uzete sve tehničke novotarije,

nasledjeno se poštovalo dosledno, ismevalo

pomalo. elektronsko, intenzivno, emotivno.

a na distanci.