Milozvučne reči su ordenje kojim islužena vojska gubitnika samu sebe nagrađuje, dok još ne želi da zna za ishod svoga vojevanja.

Vojskovođe i redovi, kraljevi i podanici, oni prerano izbrisani iz knjige živih i oni tek upisani – svi bi da barem jednom osete slast tog znamenja koje prija, ali i navodi na stranputicu.

Za cenu se ne pita. Dok iz dana u dan ritualno prinose po jedan deo sebe na žrtvenik, veruju kako čine pravu stvar. Blještavilo tog znamenja ume da zavede, nahrani i opije čula nebrojenim vazdušastim oblicima.

 

 Sećam se, govorila mi je majka, mislim. Opisivala je kako je otac izgledao i sve je rukama crtala po vazduhu. Onda je pokazala prstom u njegovom pravcu, a ja sam gledao u njega. I bila je u pravu… Toliko sam se zagledao u njega, da, tada, kada sam se ponovo osvestioi okrenuo, majke više nije bilo.Prazan prostor. Prazan prostor, međutim, nije ukazivao na to da neko nedostaje.Zatim ponovni pogled u pravcu oca: prazan prostor. Prosto kao da su bile varke ili… Neka ostane: varke. Još jedna igra. Samo, iako znam da jeste igra, znam da je veća i viša čak i od samog života, ova igra…

Tadija Janičić: Bajke za nevaljalu decu (slike i skulpture)

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, Novi Sad, www.msuv.org
Otvaranje: četvrtak, 8. maj 19h
Kustos izložbe: Nebojša Milenković
Trajanje izložbe: 8. maj - 1. jun 2014.

 

 I pored brojnih tehnoloških otkrića i pronalazaka smišljenih da mu olakšaju svakodnevno funkcionisanje - čovek današnjice deluje nesigurnije no ikad u svojoj novijoj povesti.

Ispražnjena značenja i velike ideje (koje su u međuvremenu potrošile svoje pokretačke potencijale) njegov život svele su na svakodnevni napor prevazilaženja zjapa koji stoji između potreba i mogućnosti - odnosno ispražnjenosti unutrašnjih i neselektivne prenatrpanosti spoljašnjih svetova i sadržaja. Kriza vremena u kom živimo prevashodno je kriza ideja i ona svakako nije zaobišla ni umetnost. Šta, dakle, u takvoj konstelaciji ostaje kao moguća (poželjna) strategija umetniku/umetnosti našeg vremena? Da li je to davanje odgovora na ionako konfuzna i do kraja ne uvek sasvim lako/jasno dokučiva i čitljiva pitanja - ili, moguće, pokušaj da se pomenuta potraga artikuliše nastojanjem da se praznina o kojoj je reč: omeđi, artikuliše, dokuči, ograniči, savlada, prevaziđe, relativizuje, ignoriše, ironiše…

Slikar Tadija Janičić odlučio se, promišljeno, za ovaj drugi pristup.

 Pogledajte pricu o Zoranu Milanovicu, velikom borcu.

http://www.youtube.com/watch?v=vtavTt9vmNA

I sada pokatkad, jedan davnašnji san kao tamna kiša siđe na polja senki.

Slušam taj romor, zev prošlosti na rubu dugih noći. Pomera vazduh koji se ruši i pretvara u svetlucave čestice, suve od lišća topole i plamena voštanice.

Daleke obale bivaju još dalje, ali vidljivije. One bliske – poslednja čistilišta pred svanuće.

Svet ovaj uzmi

U najnovijem, 91. broju satiričnog časopisa "ETNA" (http://www.etna.dencic.com/), koji već desetu godinu uspešno uredjuje i postavlja na internet književnica Vesna Denčić, objavljena je porodično - otadžbinska drama 'AJDUKOVIĆI. Radi se o crnoj komediji situacije,

Odvajkada arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju okvir za živote građana, pa i sada. Beograd je nastajao u vremenima i u njemu su bili, dolazili i odlazili, ali i ostajali  razni - od Rimljana, Turaka, Austrougara, onih iz okolnih prostora ali i onih iz lokalne netaknute prirode - i svako je u grad donosio deo svoje kulture i svog viđenja sveta i svog okruženja, pa je i arhitektura u Beogradu takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zato neki delovi grada izgledaju kao zaostale turske kasabe, drugi kao da su preneti iz Evrope a neki nastali proteklih nekoliko decenija  liče na stovarište izgrađenih kuća, a onaj ko treba da ih razmesti na pravo mesto - kasni na posao!

Dakle, počela je sezona letnjih festivala i ovo je moj prvi izveštaj sa koncerata koje sam posetio ovog leta.

 

Festival Belgrade Calling je bio sjajan!

 

(otvaranje pisma)

Stigao mi je poziv na konferenciju „Ako ne tada, sada. Memorijalizacija Starog Sajmišta“. (Trebalo je valjda „Memorijalizacija logora na Starom Sajmištu“?!). Znam da ti kapiraš ali zamisli kako to deluje na neupućene?! Naslov je parafraza naslova one konferencije „Ako ne sada kada?“ koju je fondacija Hajnrih Bel organizovala 2012. godine, kao neki pokušaj koncentracije snaga i argumenata za rešenje (hm, naslov neprijatno asocira na nešto imperativno, konačno) memorijalnog koncepta/projekta/centra