In the old days, the phone was a fixed object in some corner of the house, usually next to a comfortable chair, so you could sit and chat with whoever was on the other side of the receiver. When the phone would ring, we usually knew who it might be - a friend, your Aunt Wendy, your sister in Chicago.

Or Bob.

But that was then. Today Bob never calls. You read his Facebook updates. You might occasionally exchange "likes," possibly the odd instant message chat. And in the end, you know pretty much what Bob has been doing and what he likes and what is happening around him. The same for your sister and Aunt Wendy. The virtual nature of our communications today means that we have the impression of talking to people all the time. We open some social media site with our morning coffee or tea and instantly know what our thousands of friends are doing. Especially the friends we never met.

O, kakvo divno vece.

O, kakvi divni ljudi.

Saznadoh neke tajne koje su me mucile kao pitanja (kako bi Bekim Fehmiju izgovorio prelepo ovo "pitanja" sa produzenim "iii") vec godinama.  Vece je bilo mirno, a vino ... kao vino. Uradilo je svoje. 

Ostade ta jedna noc, zabelezena negde u nekom intergalaktickom systemu (ovo "y" je namerno) i neka pesma ...

 Тог дана сам узео послеподневну шихту, да продужим ноћу и намакнем који динар више. Куњао сам пре подне, а у подне очистио кола и слушао преко такси-радија у возилу шта они моји раде. Спремају маркетинг наступ, на некој промоцији! Ма, хајде, мислим се, каква промоција, где су књиге ту нема лове; они што ваљају ђенге више не читају ни јеловнике; људи све знају.

            Око четворке се лансирам, да кола мало загрејем. И, хајд’ баш да видим тај наш маркетинг "Код три листа дувана"!

64 ПИТАЊА 

Напетост у руци, трнци међу прстима, празно у глави. Кроз собу је струјала нека енергија која је одбијала да поруши равнотежу, поремети симетрију, покрене дела са неизвесним крајем. Али свака партија је већ одиграна, знао је, неке и хиљадама пута и ти кад вучеш бивше потезе улазиш у колотечину туђих енергија.

Ако бисте ме упитали да ли бих, да сам свршени матурант, поново уписао студије пејзажне архитектуре, одговор би свакако био - не. Зашто? То ће вам најбоље објаснити моја мајка. Она је уредно преузимала од поштара и заводила све одбијенице, док су стизале на папиру, класичном поштом. У новије време, ако их и пошаљу, дописи са негативним

Из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

На улазу испред Пеђе се испречи вратар. Мали, глават, набијен.

- Малочас сам изашао – подсети га Пеђа.

- Знам – одврати он. – Такви су опасни. Дигни руке. И сачекај да питам.

- Шта да питате?

- Када ће помрачење!

Е, вала ћеш ти помрачити, помисли Пеђа. Јачи јеси, увежбан, али непросветљен. Заплашен од нечега што се овде догађало...

Окренуо се и махнуо руком:

- Момци, идемо! Овде је само један; к`о ниједан!