Zašto pišem blog?
Izabralo me da budem drugi mačići (onoga što je Jakša nazvao prvi mačići), pa sam rekao. Ali, šalu na stranu. Evo šta sam hteo da kažem:
Prema rezultatima jednog istraživanja javnog mnjenja (uradjenog početkom 2009.), oko 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o nauci kao društvenoj aktivnosti, ima poštovanja za naucnike, i misli da nauka doprinosi poboljšanju života običnog sveta. Naravno, tu se na prvom mestu

Penelope: "Pedro, volim te!"

Pedro: "Koji bre , Pedro? Imam kompjutersku

evidenciju da to nisam ja!"                                                                          

Još u decembru 2008 g. američki naučni časopis "Neuron", objavio je rezultate veoma interesantnih istraživanja Japan’s ATR Computational Neuroscience Laboratories. Dakle, reč je o visokoj tehnologiji koja toliko napreduje i od koje se nekad možete uplašiti, čak

Ja sam, lično, ubeđeni kreacionista, ali nemam ama baš ič ništa protiv darvindžija, još se manje osećam superioran nad darvindžijama zato što je istina "na mojoj strani", a ponajmanje mislim da su evolucionisti dobri isključivo na poslovima šinteraja. Da imam dokaze, možda bih se osetio pozvanim da "širim istinu" o postanju sveta, ali dokaza nemam, imam samo uverenje, tačnije intuiciju, kao što je i evolucionizam zasnovan isključivo na uverenju, jer fosili ne dokazuju ništa osim da su jednom bili živi, pa posle zamakli. Kad malo bolje razmislim - a pod uslovom da me pamćenje ne vara - tokom svih ovih godina, ni jedan jedini put, ni sa kim nisam ušao u diskusiju na temu a da kako je nastao svet, jer je to, da kažemo, stvar ukusa. A evolucionista bi mogao da se nađe u problemu kad negde poleti avionom jer pilići ne lete evolucionistički i heliocentrično, nego to još uvek čine po starom, kao da je Zemlja u središtu vaseljene.

Baš ovako je govorio Svetislav Basara 6. marta 2015. godine u svojoj slavnoj kolumni. Ako se čovek ne probudi na levu nogu, nije uncle Basu baš mnogo zameriti. O naučne su se teme, a teorija evolucije svakako jeste jedna od pipavijih, čak i bolji pisci od njega dobrano spotakli (vidi Autobiografiju Nušićevu ili Pekićeve Skakavce). Pa ipak, ostaje žal da jedan sasvim pristojan čovek, kakvim sebe Basara otkriva kroz svakodnevno pisanje, smatra da je teorija evolucije pogrešna.

A Candid professor confesses

That half-secret of his success

Is not in his science, as such

Not in its marvellous so much

But in his bright and irresponsible guess

Od kad je Bojan poceo da radi na Human Genome Projectu, fantazirao je naglas: "Znas, jednog dana ce ljudi dolaziti kod tebe sa svojim genotipom i ti ces unapred znati verovatnocu da oni obole od bilo koje bolesti..." Nikada nisam verovala da masina moze da da odgovore na pitanje ljudskog zivota. Narocito kad su u pitanju karakterne osobine

nsarski juče

CITAT :

Ovaj blog od 11 rečenica (ako sam dobro prebrojao) u furioznom ritmu pokriva sve pod kapom nebeskom.

..............................

Uz to linearnost vremena je zabluda, darvinizam takođe.

Ukazujući na nesumnjivo kratak broj rečenica, pritom izražavajući (opravdanu)  sumnju u vlastiti rezultat/e prebrojavanja, i dajući poprilično pretencioznu i neodređenu ocenu  deskriptivnog tipa 'pod kapom nebeskom'  a uz sve to karakterišući

* vidjeti pod crossover ;)

 Petrovgrad, 1890. godina, na času latinskog jezika, jedan učenik 2. razreda gimnazije, krišom čita pod-klupom-izvučenu knjigu. Reklo bi se – klasična scena, gotovo arhetipska. No, ovaj put nije u pitanju nikakakvo lascivno štivo, niti pustolovni roman Aleksandra Dime, koji su u to vrijeme bili jako popularni među njegovim vršnjacima. U pitanju je udžbenik iz Fizike.

Iranci su početkom decembra objavili da su uspeli da prizemlje ovu "nevidljivu" bespilotnu letelicu, nakon što je ušla u njihovu teritoriju nekih 140 milja od avganistanske granice. U svetskim medijima se, povodom tog i daljih događaja, postavljaju brojna pitanja kao što su:

• Šta se tačno desilo i kako su Iranci uspeli da prizemlje ovu letelicu?
• Da li će i u kojoj meri uspeti da urade reverzni inženjering i otkriju tehničke detalje izgradnje i rada tehnološki vrlo naprednih sistema?
• Koliko će u ovaj proces biti uključeni Kina, Rusija i možda još neke druge zemlje?
• Kako će događaj uticati na međunarodne odnose?
• Koji potezi će biti povučeni, na raznim stranama, kao posledica ovih događaja?

Problem vode u kanti star je četiri veka što znamo jer ga nalazimo u trećoj knjizi Njutnovih „Principa" koju je slavni naučnik pisao pre otprilike toliko vremena. On svakako ne može biti stariji pošto je naučno znanje tek sa Njutnom dostiglo nivo na kome se o njemu moglo raspravljati. Problem je vrlo jednostavan: uzmete kantu vode i zarotirate je. Kao što i očekujete dešava se sledeće: usled trenja o zid kante voda i sama počne da rotira, centrifugalna sila je tera dalje od njenog centra, a pošto je zid kante sprečava u širenju ona se uz njega uzdiže.

Dovde je jednostavno i u praksi se sve tu i završava. Ako je kanta puna pazite da je ne dirate mnogo da se voda ne bi prosula. Problem međutim nastaje kada se za kantu zainteresuju fizičari, jer oni vole da postavljaju čudna, pa i nemoguća pitanja. Kad se radi o kanti počnu s ovim pitanjem: u odnosu na čega kanta rotira? Pa u odnosu na sve, kažete vi, ali oni odmah nastavljaju dalje (odavde postaje interesantno): a šta ako kantu ne dirate i ona miruje, a zarotirate sve ostalo oko nje? Da li bi se voda i onda uzdizala? Vi ovde malo razmislite pa kažete: kretanja su relativna i sve jedno je da li rotirate kantu ili svet oko nje - posledice moraju da budu iste. Dakle, i u slučaju da kanta miruje, a oko nje se obrće sve ostalo, voda se izdiže!

Godine 1665., u februaru mesecu, jedan od najvećih fizičara sveta, Kristijan Hajgens (Christian Huygens), ležao je u krevetu zbog neke manje bolesti. U dokolici, posmatrao je dva časovnika s klatnom koji su, jedan pored drugog, bili okačeni na zidu sobe u kojoj je bio. (Hajgens je, inače, izumeo časovnike s klatnom i ovi su bili napravljeni po njegovom nacrtu.) Privuklo mu je pažnju to što su dva nezavisna klatna odvojenih časovnika

Dok se za doktorski rad mlađanog nam doktora nauka na visokoj državnoj funkciji  još uvek tačno ne zna koliko ima poglavlja i stranica, da li je  doslovni ili je samo mozaički plagijat, da li pored teorijskih razmatranja obuhvata i empirijska istraživanja i to na uzorku od celih 200 ispitanika (ujedno i svedoka da rad nije prepisan), da li je i kako koristio metodu multipla multivarijacione regresione analize, te kako je rešio problem heteroskedastičnosti ukoliko je narušena pretpostavka o nepromenjivosti varijanse slučajnih varijabli u linearnom regresijskom modelu, dotle njegov mentor, inače rektor jednog poznatog i uglednog beogradskog univerziteta, ima znatno banalniji problem – njegov doktorski rad, diplomu i sve podatke u vezi sa istim, nesavesni, a verovatno i pripiti, službenici u Londonu, Velika Britanija, negde su zagubili.