Imala sam pre nekoliko godina jednu radnjicu u Torontu, na glavnoj ulici. Dovoljno je vremena proslo da mogu da posetim te uspomene kao sto bih putovala na bilo koje lepo mesto - u Italiju, recimo. Bila je to jedna vrlo lepa radnjica, i posebna, po svedocenju ljudi koji su u nju svracali. Desila se uprkos mnogim razlozima, a narocito uprkos razumu

U dvorištu moje osnovne školi stoji nas gomila. Baš kod onog natkrivenog dela ispred ulaza gde smo igrali "između dve vatre".  Pada mrak. Uglavnom su to  ljudi sa kojima sam išla u gimanziju, sa kojima sam se družila tada i tokom studija... i poneko iz osnovne. Čekamo. Razmišljam kako je lepo što su tu oni ljudi koje smatram inteligentnim osobama. Drugi ne bi ni čekali naravno. U jednom trenutku neko nas je pozvao. Ulazimo. Iznutra to više nije hol moje škole već neka svečana sala, slična onoj u Skupštini grada (Beograda). Puno je ljudi u odelima. Pokazuju nam vrata. -Tamo je ulaz ..u Evropu! Jer to je ono što smo čekali. Idemo kroz hodnike, dole, pa gore, stepeništa puno, nema prozora, veštačko osvetljenje, puno podseća na hodnike u Studenjaku .. Pokazuju nam naše sobe. Kažu nam da je sada žurka, proslava i da možemo da se pridružimo. Krećemo kroz hodnik negde stepeništem nadole, u neku diskoteku. Žurka je negde tamo odakle dopiru grozomorni zvuci nekih narodnjaka. -Ne, hvala! Ostaćemo u sobi! Pravićemo mi sami svoju žurku. OK! Ispalo je više kao sedeljka. Bio je i jedan bloger oko čijeg godišta smo se Žmu i ja natezali to popodne.

 I onda sam se probudila!

Zašto mislimo da je nama teže nego drugima ?

 Zbog čega uopšte razmišljamo kako je drugima i zašto im je tako kako je, a da pre toga nismo zavirili u sebe? Jedan moj stariji prijatelj zna da kaže da ne može sve biti lako, za čega bi čovek onda živeo; rogovi i perje se jednako prodaju i ista im je cena  samo  su kupci različiti. Sad, ako nam treba perje, a želimo i rogove, iako ne znamo zašto, to pitanje moramo da rešimo sa sobom, ne sa prodavcem ili onim kome oni zaista trebaju.

   Bežeći iz Srbije, kažu da je moguće i iz Crne Gore, od Turaka ili krvne osvete, pleme iz kojeg sam potekao, na putu do sigurnog utočišta prevalilo je za dvadesetak godina hiljadu kilometara. Bilo bi im lakše da su ih Turci desetkovali ili krvnoosvetnici ili da su se sami proredili, jer na tom putu nestalo ih je više od dve trećine. Razdori  među mojim dalekim srodnicima - kako sam čuo u pričama koje ne moraju biti tačne  - nastajali su zbog : popreko si me pogledao, sećaš se kako si mi uzeo najbolje parče livade, nisi mi pritekao u pomoć kada mi je bilo najteže, tvoj  čukundeda je mom  oteo devojku, razgovarao si sa Mitrom iako ja nisam 3o godina....

Gost autor: MuadDib 

Једном давно имали смо плантажу кафе у Африци.. (Out of  Africa, opening lineby Meryl Streep).

Екхм, одувек сам знао да ћу ову причицу, ако је икада буде, морати овако да започнем.

...imenice ženskog roda.

Moguće je da će te se iznenaditi što pišem o ovome danas. Možda ću mnoge koji o blogu imaju specifično mišljenje, izludeti zbog teme, iako Vladimir Petrović stalno govori da je juli mesec za lake i lepršave članke, ali, može mi se, ovo je moje mesto pod web-om i na blogu B92.  Neću baš biti iskrena i otvorena kao što ja mislim da bih trebala biti, ali ću biti iskrena koliko mogu, iz razumljivih razloga - na blogu nisam do sada ni jednom opsovala. Ovo je bio strašno sumoran dan, a day in the life,

Iliti prosidba

Bilja: Čini mi se da  smo samo  zbog njega  manje-više i otišli na taj Exit pre 5 godina.  Ili se ja ne sećam više ničega značajnog osim Iggy Pop-a. Matori, mršavi, kosati, go do pojasa i filmski ružan.. Majstor.. Posle potpunog ludila u kojem mu se (na sigurno veliku radost obezbeđenja) nekoliko desetina ljudi popelo na binu, majstor je kolabirao i odneli su ga. Procedura je verovatno standardna; krv mu zamene novom (od mlade device uzetom off course) i eto njega sutra.. veselo skakuće po bini, u recimo Roterdamu..Nego, šta sam ono htela.. Mačku je ubila radoznalost, a mene će digresije..

Elem... Ključni trenutak.. Now I wanna be your dog. Gomila ekstatično skače, oblaci prašine u vazduhu, neizostavna cigareta u ruci... U trenutku osećam da mi neko izvlači cigaretu iz ruke. Okrećem se, znam da je ON. OK! Znam da mrzi što pušim, ali stvarno... Dosad mi nije otimao cigarete i bacao ih. Koj’ ti je q..? Pomislila sam. Hvala bogu nisam rekla. Jer bi to verovatno ušlo u anale kao najgluplji odgovor na pitanje koje je se nije čulo od buke i stajalo negde između mene i njega koji je klečao na prašnjavom kamenju, držao me za ruku, među gomilom sveta koji besomučno skače i držao u drugoj  ruci PRSTEN. Mali, savršeni prsten od platine sa tri kamenčića!  Sve je bilo savršeno, kliznuo je na prst kao da je pravljen za mene i tu se ugnezdio...Svetlucao je na srebrnasto (grozim se zlata)... Prava pesma, pravo mesto, pravi čovek. Ne sećam se više ničega. Verovatno smo se ljubili.. Dugo! Ljudi su nas gledali. Neki aplaudirali. I čestitali nam.. poznati i nepoznati. I više se stvarno ničega ne sećam.

A kako je to stvarno izgledalo?

No sex, please!

                                                                                   How can you tell an asexual designed a street? The "Not enter" signs are at all intersections.

Da li slučajno poznajete nekoga ko je u svojim najboljim godinama (recimo od dvadesete do četrdeset i pete), ali  kome do seksa nije stalo ni koliko do lanjskog snega? Ič.

Ili ste, možda, čuli da