Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene.

"Pijem, jer ne znaaaam šta da raaaadim..." i još "Piiiiijem da je zaaaaaboraviiiim..." i sigurno ima još puno i stihova i pesama...
Ovi stihovi zaboravljenih šlagera služe mi samo da "omekšam" jezovitu informaciju koju su objavile institucije EU, a prenele naše novinske agencije i mediji:
"Svaki peti stanovnik Evropske unije, star između 15 i 24 godine, redovno i prekomerno pije alkohol, saopštila je Evropska komisija,

Age is not a particularly interesting subject. Anyone can get old. All you have to do is live long enough.
-- Groucho Marx

He... evo tek prođe prvi ceo dan na novom blogu, gde su nas nekoliko, "dužeg jezika", unapredili u "autore", a već počinju pritisci privatnim porukama da nešto napišem. Ko se sa ovoga skin'o, može bez brige da pređe na hors...

Pa dobro, pošto su me kolege greškom ubedile da u 3:30AM imam neku telekonferenciju sa Singapurćanima (klijenti) i Amerima (partneri), pa kad sam se nekako već probudio i nalio kokakolom, a u msn konverzaciji shvatio da je greška (i otkačio ih iz pedagoških razloga), evo da i ja ispustim, kao galeb, ukras na novi blog.

Ne znam zašto imam potrebu da stavim na blog deo jedne sasvim lične beleške koju sam danas napravila. Danas smo moj mlađi sin i ja bili na groblju. Nikola ima četiri godine. Krenula sam sa njim opušteno, već smo bili na groblju. 

Ali nikada nismo bili sami i on ranije ništa nije pitao. Na trenutke sam se osećala kao đak koji je nespreman došao u školu.  Pitanja su počela još

 

Jedna od najčešćih šala (umesnih ili neumesnih) o razlikama muškog i ženskog

 mozga i načinima na koje nam funkcionišu leva i desna polovina mozga svodi se na - cipele. Koliko pari cipela žena može imati i da li postoji

In dense, diversified city areas, people still walk, an activity that is impractical in suburbs and in most gray areas. (Jane Jacobs: The Death and Life of Great American Cities)

 

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.