Od početka ovih zadnjih promena u vlasti Beograda osećaju se pomaci napredne provinijencije. Prvo je ono Privremeno veće dok beše započelo pa u nastavku nije zaostajala ni sadanja Skupština grada i nastavljeno je konačno raščišćavanje sa tim zatečenim načinima gradske održivosti koje je započeo drug Tito kad je ono oslobodio zemlju i pobedio sa saveznicima fašizam i napravio novu državu gde se između ostalog radilo i o uvođenju društveno odgovornog načina brige o ljudima putem socijalnih mera kao osnove za postojanje novog državnog svetonazora, te beše ustanovljena pomoć nemoćnima, trudnicama, porodicama kojima se desilo mnogo dece, osobama sa nedostatkom i onemoćalima, starima koji ostadoše sami i onima koji nisu u stanju da sami sebi obezbede preživljavanje, ali i deci se pomagalo oko školovanja i ulagalo se u kulturu i njene institucije i manifestacije, osim toga ni sport nije bio zaboravljen. Ti načini su trajali sve do ovih zadnjih promena i nisu ih raniji režimi, došli posle Titovog doba, menjali. Neki put bi ih umanjivali ili unapređivali ali su opstajali i bili od ne male korisiti ljudima koji su za tom društvenom brigom bili potrebiti, nije ni deci a ni kulturi preterano falilo.

Odvajkada je Gospođa Justicija teglila terazije i mač a povezanih očiju donosila odluke sama i bez ikoga i beše zato usamljena i tužna ... ali ovde, humanisti i pravdoljupci je prigrliše kao rod rođeni i dobi svu podršku i potporu ...

 

       Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

 

Ako imate kanal HBO2 a zanima vas izraelsko-palestinska mirovno-konfliktna tematika, moja najtoplija preporuka je da vratite program 24 sata unazad i pogledate dokumentarni film "Dnevnici iz Osla". Film sažima sva nadanja, sav dramatizam i svu tragediju jednog doba - doba kraha izraelske socijademokratije.

Za neke priče nije potrebno da prođe vreme. Poseta Prištini je jedan od tih. Od 1996. do 1999. godine , a naročito 1998., Proveo sam dosta vremena, u mesecima, na Kosovu (i Metohiji, ako je nekome značajno). Stracioniran uglavnom u Prištini. 2002. i 2003. sam tamo išao često. Bar jednom u dve nedelje...Od 2003. do četvrtka ni jednom. Informacije sam dobijao iz medija. Tačnije,  pojma nisam imao.

Što ja umem da poverujem u bajku, ko malo dete! Ma i u neke sitnije laži, ali i one baš očigledne.

Imam par baš dobrih prijateljica, od  poverenja, i gomilu poznanica s kojima onako, uz kafu, palavordišem. To palavordisanje je ona vrsta razgovora koje treba uzimati sa rezervom, jer više služe da zadive i izazovu zavist, a ako je moguće i nelagodu kod nekog od prisutnih. Društvene igre u ženskom kružoku, koje podižu ili spuštaju ugled mnogih koji se po razgovorima povlače kao omiljene teme, a naročito muževe.

Da se razumemo, u muškom društvu ne

Živim u jednom prilično velikom gradu, ne mogu da kažem u kom, mada mnogi moji internet prijatelji znaju njegovo ime. Naravno, u ovoj mojoj metropoli ima više mesta za svirku, a ja imam jedno omiljeno, plus još nekoliko rezervnih (ali koristim ih uglavnom u hladnijem delu godine).

 

Od 2012. pa naovamo, na 'domaćem terenu' sam svirao jedva desetak puta, a poslednji put tamo negde u oktobru prošle godine. A i tih deset puta je bilo na tim nekim rezervnim pozicijama. Znači na svom omiljenom mestu nisam svirao oko dve godine. Postoje i razlozi za tako dugačku pauzu, ali