Šta je VAŽNO?

VAŽNO je biti živ/a. (Dozvoljavam sebi izvesnu dozu sumnje u ovu tvrdnju)

VAŽNO je disati, kad si već živ/a.

VAŽNO je jesti i piti (vodu, čaj...), da bi ostao živ/a.

VAŽNO je urinirati i fekalisati.

VAŽNO je...šta još ono beše VAŽNO?

Da li je VAŽNO biti zdrav/a?

Da li je VAŽNO biti dobar roditelj? (Šta to uopšte znači?)

Da li je VAŽNO biti dobar/a suprug/a (???)

Da li je VAŽNO imati prijatelje?

Da li je VAŽNO imati ili nemati para (za koliko-toliko pristojan život)?

Da

Silvia, Rachel i Emily su mala porodica iz Brazila. Došle su iz Sao Paola, siromašne, neobrazovane, da se ovde oprobaju sa boljim životom. Ako je pitanje sreće, ona bi ih našla i na adresi u Sao Paolu iako je verujem lako izgubiti se u gradu takve veličine ako si sreća i neko bi je možda oteo na putu do njih, ali Silvia je bila pobožna katolkinja nemačkog porekla i ona se uzdala u veću moć od sreće.

Posle mene potop je najčuvenija sebična rečenica na svetu! Postala je životna maksima mnogim kasnijim diktatorima a koliko vidim danas je i u Srbiji na delu.

Na Svadbi u Kani,  Mati Isusova, Bogorodica, primače se Sinu i šapnu mu: Nemaju vina!  I šta biva? Sin Božji, plod bezgrešne Marijine utrobe, grubo (za moj ukus) joj odgovori: Ženo, šta ja imam s tobom? Slična stvar se desila, nije bitna lokacija niti da li je bila pre ili posle ove, sedeo je za večerom u kući nekog domaćina sa svojim apostolskim trabantima,

8-10. novembar

Dok on nije došao u naše odelenje, ja sam bila najbolja učenica. Nije mi bilo lako, bila sam kako se onda govorilo, dete iz radničke porodice. Mama mi je bila domaćica a tata je radio kao radnik u Fabrici kablova. Imala sam još dve sestre i tri brata a živeli smo sa nekoliko porodica u baraci koja je ostala posle izgradnje jedne stambene zgrade. Nas toliko u tri malene prostorije, bože kad se setim, nisi mogao da se okreneš a da se ne sudariš sa

Nemam tačne podatke.

Zapisujem: kao kada sedneš da odmoriš. Sve je dobro.

Samo zapisujem.

Jutarnji susret na kapiji:

Buđenje i pokušaji sećanja. I počinjanja. Svakoga jutra treba se setiti šta je kafa, a šta med. Kako primiti mlaz vode u šake i prebaciti je na lice. Koja boja ide uz koju notu dana: koji se otvara. Kako osloviti vozača koji te ne propušta na semaforu ili pešaka koji je izleteo

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

sićićeš u sebe
u potrazi za nečim: snom,

mišlju, slikom, sećanjem.

baš kao da ulaziš u podzemni svet

               Vest je udara direktno u pleksus. Presamićuje se iznutra poput boksera koji je spuštenog garda primio mučki udarac ispod pojasa. Prva pomisao, prva želja joj je da se istog trenutka zatvori u svoju unutrašnju sobu, da zalupi vrata za sobom, da ih zaključa, zakatanči, da navali na njih sve najkabastije delove svoje krhke samoodbrane i da se tamo sklupča u mraku sopstvenog očaja i da krene da zavija bezglasno i neutešno na one fluorescentne zvezde od plastike koje se tako neprimereno hrane svetlošću sijalice.