prošpartao sam  Palestinom uzduž i popreko ovih dana i video duboku podeljenost, mislim unutar njih samih. dve dominantne snage deluju u Palestini - interesantan spoj komunizma i kapitalizma, s jedne strane; i islamizam s druge strane. dok je prva struja uglavnom mirna i radina i zalaže se za ekonomski progres Palestine i rešavanje pitanja državnosti kroz političke procese, druga traži kavgu u svakoj prilici. danas sam prisustvovao u Istočnom Jerusalimu peglanju između izraelske murije i jedno stotinjak agresivnih giliptera, koji su od pokliča Palestina, Palestina, završili s šikaniranjem nekog mladog jevrejskog religioznog para s bebicom u kolicima i urlikanjem Al Aksa, Al Aksa, martiri, martiri, našta se stvorila izraelska policija, virtualno niotkuda, i krenula da pegla verske huligane.

Ma ne mogu više da se lažem, ide mi se na more i tačka. Evo ima skoro deset godina kako ponavljam da više volim planinu i seoski turizam, posebno ako je i jedno i drugo vezano za posetu rodbini. Ama nije to tako ni loše, jer jednim udarcem ubiješ dve muve – em se zove da si bio na odmoru, em održao dobre odnose sa familijom. E sad, što to i nije odmor nego zavaravanje i što između mora i planine ja biram more, je druga priča.

Počela sam tako da se lažem još onih kriznih godina, kad su samo snalažljivi mogli sebi da priušte odmor. Doduše i deca mi bila mala, pa sam

    Kuc, kuc; jel' slobodno?  Šta jel' slobodno?  jel slobodno mesto u kupeu?  Pa valda vidiš da piše okupate?

    Izvinjavam  se.

    Izvinte jel' slobodan ovaj WC? Nije.  A ovaj toalet pored? Nije. A ovaj terći klozet? Nije. A ćenifa pored? Nije!

   U bem ti taku slobodu.

ili Pronađeno vreme ili eh Pruste, Pruste!

Urezujem njeno ime u jednu od prečaga klupe, januar je 1971 godine, ispod mene je Dubrovačka luka, vidim, kad prekinem urezivanje, Gradsku kavanu, onaj deo što prozorima izlazi na luku. Jeli bre mazgove, ti mi muvaš sestru, setim se Mićunovog, pre konstatacije nego, pitanja. Koju, smejem se, imaš ih dve a imaš i onu u Puli? Ne zajebavam se, Jovana ima samo šesnaest godina a ti si mator konj, studiraš... Ma ne bre, samo sam pažljiv, zacopala se u mene, sam si svedok, prati

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

mr. loader ima da kaže:

(Prvo me je Sanja podsetila na ovo)

Ljudi nestaju

Joy u svojim 70-im ima više degenerativnih muka u kostima i mekim tkivima nego što ja imam prstiju na rukama i živi sa svakodnevnim bolom bar deceniju. Sa Jamajke je i spada u malu grupu starih stanara u zgradi koji se međusobno poznaju i druže dugi niz godina. Uvek se u priči sa njom nađu detalji iz života i po njima sam shvatila da ona sama misli da je živela dobar život, nekad srećan nekad bolan. Možda imam taj utisak zbog njenog smeha. Lako se smeje.

Moj prijatelj Majkl, rođen je i živi u SAD, predaje istoriju evropske književnosti na uglednom Univerzitetu Viskonsin. On nikad nije bio u Srbiji, otadžbini svojih predaka, ne govori srpski jezik, ali psuje isključivo na srpskom. Majkl srpske psovke, vešto i na pravom mestu, ubacuje u čist književni engleski, kojim se isključivo izražava čak i u svakodnevnoj konverzaciji. Njegovi prijatelji naučili su sve srpske psovke, čak i one koje nemaju svoj pandam u engleskom jeziku, kao naprimer: «Jebem ti oca kroz oca».