I reče On … ovo sve zaista više nema smisla, eto, kad sam onomad u besposlici i da prekratim dosadu napravio ovu loptastu scenografiju sve je izgledalo ok. Ali ubrzo posle čupanja rebra onoj muškoj budali i stasavanja još jednog pola bez kojeg, verovao sam, nema opstanka, odmah je počela zajebancija, prvo ona kokoška Eva flertuje sa zmijom, pa glupi Adam grize poturenu jabuku, ništa ne misli šta će da bude posle jer samo mu je ona stvar bila na pameti te sam morao da ih isprašim iz Edena, posle kad su stvarno unišli u moj dekor tamo dole nastala je neprekidna teatarska predstava, od onda do danas, netalentovani režiseri bez ideje, tekstopisci do mojega, glumci skupljeni sa konca i konopca, ništa od Adama nisu naučili, kao i on samo na ono misle, u međuvremenu Noe izabere na Arku sve pogrešne živuljke, žirafe na primer.

 

 

          Baskijat (Basquiat) je umro 1988. godine, još nije bio napunio tridesetu. U dvadeset i trećoj je već bio cenjen umetnik, smatran čudom, zaista velikim talentom. Bio je umetnik, ali ona vrsta umetnika koji nastaju rođenjem, ne obrazovanjem. Lagao bih kada bih rekao da u potpunosti shvatam njegovu umetnost, ali me ona uznemirava i meni je to sasvim dovoljno. Kada kažem uznemirava,

 

Krenuli ste na put?

Ne?

Ne idemo baš na put, ma samo do vrtića! Ma, samo dve ulice, šta je to! Sad ću baš ujutru u 8h da ga pakujem u autosedište, izlazimo iz kola za 2 minuta, vezuj, odvezuj, dete još pospano, ja žurim na posao...

Ma, daj, šta može da se desi!? Nisam blesav, znam kako vozim, ne pričaj gluposti!

A nisam ni jedini!

Pa šta mislite? Ne, Vi dragi roditelju, ne mislite!

U svakoj drugoj situaciji ste spremni da kažete da je svet pun ludaka, pa zar ne mislite da ih za volanom ima takođe, možda ste vi pažljivi

Prvi deo poslednje glave Vilinske šume. Kao što naslov nagoveštava 

„Ama nijesam ja njoj zlo pomislila, kol’ko bi sebi, no me opanjkaše dušmani, dušmanske im kosti zemlja ispovrnula. Vele da ja to od zlobe učinje' , da bratu napakostim što me ušjedelicom načinje.  A što ću im ja? Malo li mi je moje muke, no i njima da se ispovedam? A sad ti velim, ne bi ja pljunula Obrenov 'leb što iz'edoh, pre bi jezik sebi iščupala.

Mene Jelena na sto muka stavi kad se s onim spanđa. Znala sam k'o što te gledam da je Obren ni mrtvu za tog ne bi dao, a ona uskopistila il' taj il' nijedan. A mene samo na pameti da ne prođe

I sometimes eat at a popular paladar, La Cocina de Lilliam, in Havana's upscale Miramar district. And whom do I find there? Diplomats, tourists, and other business owners. (José Luis Alonso: A Nation of Entrepreneurs?)

Kola se zaustavljaju u stambenoj četvrti sa jednospratnim porodičnim kućama. Iako su dosta oronule, kao i većina kuća u Havani, vidi se da su u njima nekada stanovali dobrostojeći pripadnici predrevolucionarne srednje klase. Sada je kvart, međutim, nalik mnogim drugim delovima grada, sa rupama na kolovozu i rupčagama na trotoaru, između kojih se deca probijaju igrajući bejzbol. Urbana geografija Havane, pogotovu kad se izađe iz turističkog centra, u sebi stalno donosi izazove nepredvidljivog. Ništa u toj ulici ne govori da se u njoj nalazi jedan od najčuvenijih kubanskih restorana, osim tri-četiri nova automobila sa privremenim tablicama koje se daju strancima i jednog sićušnog čoveka od šezdesetak godina koji sedi na šamlici na trotoaru poluotvorenih očiju.

Iza njega nalazi se zelena drvena taraba, sveže obojena, što je već samo po sebi anomalija koja može da privuče pažnju izvežbanom oku. Klimam glavom kratko u pravcu čoveka na šamlici, on ustaje sa nje, otvara vrata tarabe, i pokazuje na teška drvena vrata, očito zabravljena, koja vode u unutrašnje dvorište. Na vratima se nalazi interfon sa jednim dugmetom, interfon koji radi! Zvonim, i tridesetak sekundi kasnije masivna vrata se lagano otvaraju. Unutra je La Cocina (Kuhinja) de Lilliam.

Nedelja je, dan koji me asocira gotovo uvek na bezbrižnost, opuštenost, blagu lenjost, popodnevni ručak u društvu voljenih osoba, gledanje porodičnog filma uz gutljaje tople kafe i predvecernje dremanje… Gotovo da se u ovom momentu identično osećam, s tim da su okolnosti u kojima se trenutno nalazim poprilično drugačije…

Negde je oko 14h popodne, nalazim se na otprilike 11,500 metara visine, iznad obale zapadne Afrike. U avionu sam sa jos, ni sama ne mogu da pojmim, koliko stotina ljudi, na putu za Buenos Aires. Nedeljni ručak samo što je završen… Malo neobično, zar ne? U vazduhu se čuje žamor ljudi, hrkanje onih koji duboko spavaju posle verovatno burnih noći provedenih po evropskim prestonicama, mnoštvo različitih jezika među kojima dominira španski. 

Dečačič na fotografiji ima dve godine i vezan je lancima za banderu. Vezao ga je otac koji radi kao vozač rikše i jedan je od mnogobrojnih dođoša u Peking koji nema pravo da mu dete bude zbrinuto dok se on bori da nešto zaradi za svoju porodicu. Da li je ovo zlostavljanje? I da i ne. Formalno, valjda "da", ali iza slike se ne krije roditeljska okrutnost, već