Na  4 septemvri 1946 godina vo 12 časot sum roden vo Strumica, Makedonija vo porodilište Karpoš (u izvodu iz matične knjige rođenih, piše Rodilen dom Karpoš). Kao što je opće poznato, Makedonija je tu negde skoro promenila ime u Severna  Makedonija. Kako god bilo, ispada da sam rođen u inostranstvu. Podatak da je to bila jedna od republika jedinstvene države Jugoslavije, odavno je okačen mačku o rep.

Žena i ja smo više puta letovali u Grčkoj. Kada bismo išli avionom nije bilo problema ali dva, tri puta kada smo putovali kombijem, na granici kada bih

 

Nikada se nisam napio čak ni u studentskim danima kada smo vikendom nas petorica kupovali gomilu piva i vina i izbacivali ga iz nas iza ponoći trkajući se u cipelama na 100m Jablaničkom ulicom. Probuđene komšije bi nas počastile ne baš lepim rečima sa prozora. Neki od nas bi grlili lavabo pre i posle trke.

Iz Pekinga sam doletela u Inčeon u Južnoj Koreji. Mogla sam da stignem i ferijem, ali bih u tom slučaju morala da pedalam nekoliko dana do luke iz koje isplovljavaju. A meni se žuri da što pre započnem sa pisanjem knjige o Severnoj Koreji. To znači i da se ’čuvam’ od novih utisaka, kako ne bi potisnuli one o kojima želim da pišem.

Smeštaj sam ugovorila kod devojke po imenu Hoki Lee, preko Warmshowers liste, čak mesec dana unapred. Potpuno neuobičajeno za ciloputnike, a posebno za mene, koja ne planiram ni sutrašnji dan. Da ne žurim, verovatno bih spavala na aerodromu,

Građanin je posle odsustva od dve decenije i nešto više godina došao u svoj grad i primetio da mu sposobnost u orijentaciji po čaršiji u kojoj je odrastao popušta jer je to mesto u međuvremenu, od njegovog zadnjeg pohođenja prošireno i uznapredovalo, slično gradovima gde je u međuvremenu boravio mada je on taj epitet koji obeležava napredak osporavao. Nije se slagao sa načinom promena koje su bile razbacane svuga okolo, promenjeno je mnogo toga, čak i jezgro, središte gde je grad začet i gde im je duša nije poštedjeno. Menjali su grad gradski dužnosnici na svoj način a kako ni oni nisu bili večni, kada bi došli novi na njihovo mesto menjali su promene i ugrađivali svoje, učestvovali su u tome i građani time što su bez otpora prihvatali atake na grad od strane dužnosnika a sve pod geslom da je to u skladu sa novonastalim potrebama, izmenjenim kulturnim i ekonomskim modelom, prihvaćenim i nametnutim, savremenim trendom investiranja po svaku cenu.

 Utrogestan je jedini prirodni hormon koji pomaže u trudnoći, i ginekolozi ga prepisuju ali ne na recept već na papirić, uz napomenu trudnici da mora da ga kupi u privatnoj apoteci. Utrogestan nije ni na jednoj zvaničnoj listi lekova koji mogu da se kupe u državi, osim što je na tom papiriću. Ali može da se kupi, već 10 godina!

Kako se uopšte lekovi na crno „uvoze“ i zašto?

Ovo uopšte nije retoričko pitanje.

Stvarno očekujem da mi neko kaže. Objasni. Dočara. Nacrta. Štagod.

Situacija je sledeća:

Utrogestan pije

Povodom deset godina pokreta Novi optimizam u Zrenjaninu 

Da li su mogući gradovi bez građana — i šta bi preostalo od identiteta gradova kad bi iz njih bio izuzet onaj nezaobilazni začin koji čine upravo ljudi koji celokupnim svojim (javnim) delovanjem doprinose mapiranju i markiranju upravo tih, identitetskih mesta.

Zato kada kažem Zrenjanin — ja prvo pomislim: Guta.

Pokriće za tako nešto svakako je u dvoipodecenijskom postojanju pozorišnog kluba Zeleno Zvono (osnovano 1991), odnosno desetogodišnjem radu pokreta Novi optimizam (2004) čiji je Branislav Grubački Guta osnivač i lider. Još tokom devedesetih Zeleno zvono postalo je diskusioni klub ali jedan od najprepoznatljivijih centara građanskih, antiratnih aktivnosti. 

Krčkalo se i prepisivalo, dorađivalo i menjalo, na kraju je ispalo nešto što će i dalje da se krčka prepisuje i menja kad se nađe vremena za takve rabote. Pred vama je poduže parče podužeg teksta ali bez politike, bez naših i njihovih, bez šta bi bilo kad bi bilo jer šta god da bude njima će da bude bolje a narodu...

Imamo u turšiji i mnogo težeg štiva ali pored svakodnevice kome je više do drama i crnih misli. Pošto mi slike beže ovde po tekstu ko đavo da ih juri, počinjemo sa retkim redovima i bez slika...

a

 

 Ovi baštovani (baštovanci, baštovančine, baštovančići ... ) umesto rekonstrukcije u formi španske serije mogli su uredno i na vreme da zalivaju tu posrnulu biljčicu ... ili da porade na pronalaženju i angažovanju baštovana koji se u biljke razume, ne mnogo, ali da svakako može uočiti na prvi pogled razliku između karanfila, lepog Jove i hrasta ...