- живот нам баш промиче,али траг од живота може потрајати ( Гђа М.Васић)
радници градског зеленила, а према дугогодишњем уговору, одрадише јесењи сервис флоре у нашем кућном парк(ићу), а Унука искористила прилику па узурпирала један кутак за свој школски еколошки пројекат под називом Џивџани града те јој поменути подигоше солитер за врапце богато опскрбљен шароликим кљукљуц асортиманом и са потребним џбуновима флоре које их привлаче. врабише ,које ја ко зна кад уочих по крошњама у улицама града, јер их јок, су битни обзиром да тамане комарце, али и што својом живахношћу и цвркутом уносе неки релакс у живце нам, база је пројекта Унукиног. наравно успут зрихташе и базен са водоштрцом прошаран позлаћаним рибама и корњачицама,ofskroz.

Vanja je shvatala da se u snu zaista može pisati. Dovoljno je bilo vezati gumicom za kosu olovku za palac, pokazivač i srednji prst, radnja u nivou pripreme za štampu. Naravno ovu intervenciju je vredelo uraditi u budnom stanju i ruku namestiti na pisaću površinu tako da može sama da se kreće. U uho sa iste strane treba staviti slušalicu-bubicu, ali krajnje labavo, tako da ima prostora da privuče talasanje vazduha prouzrokovano kreketom docenta-žabe ali pak nedovoljno da se ti talasi provuku do ušnih koščica, nego, tako da bi mogli da se skotrljaju niz rukav na čijem dnu se nalazi pletenica prstiju i kanzaši pisaljka. Drugo uho, povezano sa mozgom - umalo ne napisah mazgom, biće da mi preti buđenje, umalo ne napisah buđanje, možda bi trebalo da odložim nastavak za neki drugi dan, neku drugu noć - trebalo bi ostaviti slobodno za auditivne nadražaje u snu. Svet koji je Vanja stvarala u snu, nije se mnogo razlikovao od onog u kom je trunula, pa opet, bio je van njenog domašaja.

Čim je sasuo rakiju u grlo Milan se osetio bolje. Pogledao je u Petra, on je izgledao isto, nit sreće nit pameti. Gledao je u praznu čašu kao da će u njoj otkriti tajnu vasione a onda je prdnuo. Milan je otvorio vrata da smrad izađe na uzani zajednički prostor. Bacio je pogled desno niz hodnik i video neko komešanje u komšiluku, nekoliko vrata dalje, tamo gde je živeo Vidoje. Kod ulaza je stajala grupa ljudi. Izgledalo je kao red ispred toaleta od jutros, ali nedisciplinovan, što je retkost, samo sad nije bilo ispred toaleta i jutro je već prošlo, svi koji su imali nekog posla, mada takvih je bilo vrlo malo, bili su na svojim radnim mestima. Jedan komšija je već bio obučen kao za sahranu i plakao je. Radio je zamukao. Osećala se nekakva teskoba, samim prilaskom mestu čak i bez saznanja šta se dogodilo.