Pre nešto više od dve godine moju sestru je na povratku sa lokalnog jezera ustopirao komšija. Leto je bilo, vruće popodne. Oboje su, svako sa svojim prijateljima, proveli opušten dan. Povezla ga je, bez dvoumljenja. Znalo se da je .. onako.. bio je malo na odeljenju psihijatrije, ali već dugo se činilo da je sve manje više u redu. Sutradan je pozvana na razgovor u policiju.

 "...velikodušan rođače

raspolagati tuđom mukom

nije mala zajebancija..."

."Tko to tamo pjeva"....Džoni...

AleXandar Lambros

 

Epizoda s časa od prošle godine: javlja se učenica da odgovara i bira pitanje. Hoće romaniku. „Romanički stil u umetnosti obeležava konačnu pobedu hrišćanstva", vata zalet i već u sledećoj rečenici se spotiče - „izraženu kroz masovna hošać, hodošaš,

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle

Raspustilo nam škole po Srbiji. Ovog puta se setilo i Vojvodine, da ne bude mi se stalno nešto odvajamo.A i kukali smo, bre, baš nas potreslo što nas ministar onomad zaboravi. Mislim, nije da mi volimo te vanredne raspuste, nego smo se nešto osetili zapostavljeni. Kad je grip, nek je za celu državu, nemoj i po tom osnovu da se delimo.

A đaci danas radosni, pa mi nešto bilo žao da im kvarim veselje pričom o radnim subotama. Malo me nervirali kad su skočili da se ljube i čestitaju jedni drugima, k'o da su dobili premiju, a ne pretnju zarazom, al' šta znaju deca šta je  H1N1!

I

Hrvat Marko Polo rodio se 1972. u Francuskoj i, kada ga je godinu dana kasnije usvojilo jedno norveško brodogradilište, dobio je ime Peter Wessel. Kidnapovali su ga Holanđani 1984. i preimenovali ga u Zeelanda, a kada je godinu dana kasnije pripao firmi Stena Line, dobio je ime Stena Nordica. Konačno, 1988. godine usvaja ga Jadrolinija i daje mu ime Marko Polo - po onom čuvenom možda Hrvatu, koji je davne 1254. godine možda rođen u Korčuli (gde može da se obiđe njegova možda rodna kuća), imao nesporno državljanstvo Mletačke Republike i...

Prošle nedelje uspela sam da uhvatim četri dana Beograda. Ok, 6 sa putovanjem.Ugurala sam u ta bedna četri dana jednu slavu, dva rodjendana, papire za porez, vino x 2, bioskop, čorbu sa najboljim drugom, kumove, posetu rodbini, puno vozikanja po gradu, jedan sneg i hodanje do kuće usled totalnog kolapsa saobraćaja. Naravno da sam uspela da odem i kod frizera...ali ne bih vas time davila. Dok sam izlazila sa svežom bojom na glavi koja je imala samo jedan cilj - da vrati moju prirodnu boju kose, i preispitivala se da li je moja kosa zaista nekada izgledala baš tako, skoro se sudarih sa jednom opasno šik ženom. Ne, ne nemojte pomisliti da je to šik koji podrazumeva da se znojite od muke dok hodate jer vam je sve tesno,sapeto i visoko. Ja, za šik držim onu vrstu žena koje nose uglavnom ravne cipele, izgledaju kao da ne farbaju kosu, imaju neki lud nakit a tobu od par stotina nečega umeju da bace na pod dok detetu zavezuju pertle. Moj šik podrazumeva i neke ogromne šalove i rukavice, puno crnog i mnogo osmeha. E baš jedna takva je naletela na mene u Ivana Milutnovica, zamotana u lud šal i sa veselim očima mi rekla -izvini.

 

Tarabe su, u selu, više služile za spajanje nego za deljenje. Kroz njih se rebrasto videlo susedno dvorište i u bašte su se provlačile komšijske kokoške, spremne da rizikuju trećinu perja u ime prehranjivačke slobode. Sa, samo naizgled, šiljatih vrhova taraba koje su kiše i laktovi vremenom zaoblili, dozivao se komšiluk na džakanje i odrađivao posao tada nepostojećeg interneta. O njih su se obrtali lonci i tegle za zimnicu, prebacivali jastuci i dušeci, punjeni šuškama, vetrili. Ćilimi su, nikako drugačije, već samo na daščanoj promaji taraba viđali sunce, čiji je glavni zadatak bio da potamani ili rastera proždrljivu moljačku sortu.

E, ja sada, namerno, neću da kačim slike.

Zamišljajte:

Htela sam o tome kako svi mi kad nam

se sloši iz bilo kog razloga...kad smo "pod stresom",

umorni, zlovoljni...bolesni: potražimo utehu u hrani.

Svi. Bar ponekad.

 

    Nema ništa lepše od stepeništa. Ideš deset stepenika, zatim blaga krivina, pa dođe odmorište. Građevinari i investitori su na sve računali, za zgradu od četiri sprata plus potkrovlje, jedino nisu imali na umu da će neko stan koristiti duži period, faktor „komšija„ i da će stanaru značajan deo života proteći penjući se do stana, u mir od svakodnevne gungule. Već 24 godine prelazim 90 stepenika u jednom pravcu, onda možete misliti na kom spratu živim, i pored odmorišta, trenutke predaha upriličavaju mi komšije iako mi nije do odmaranja.