У посети мало познатој етничкој заједници у Мађарској

Говоре или су говорили српски, хрватски и мађарски, а нису ни Срби, ни Хрвати, ни Мађари. Иако их и једни, и други, и трећи понекад својатају, они су , како сами кажу, ипак „нешто између". На питање шта то заправо значи, становници Тукуље, малог

Što ja umem da poverujem u bajku, ko malo dete! Ma i u neke sitnije laži, ali i one baš očigledne.

Imam par baš dobrih prijateljica, od  poverenja, i gomilu poznanica s kojima onako, uz kafu, palavordišem. To palavordisanje je ona vrsta razgovora koje treba uzimati sa rezervom, jer više služe da zadive i izazovu zavist, a ako je moguće i nelagodu kod nekog od prisutnih. Društvene igre u ženskom kružoku, koje podižu ili spuštaju ugled mnogih koji se po razgovorima povlače kao omiljene teme, a naročito muževe.

Da se razumemo, u muškom društvu ne

Ovo je zahvalnica talasu koji je mnoge autore izneo na površinu i učinio ovo mesto mnogo bogatijim.  

Trajao je, otprilike, 16 meseci.

Bilo je lepo, bilo je kvalitetno, bilo je zabavno.... nadam se - biće opet.

Srpska srednjovekovna istorija prilično je škrta sa podacima kada su u pitanju žene koje su je delimično oblikovale. Narodno, usmeno predanje je još škrtije i prilično neobjektivno.  U usmenoj tradiciji veoma je bilo živo,  (i lepo) sećanje na Oliveru, Lazarevu ćerku, udatu za Bajazita. Njena žrtva bila je za to vreme sasvim uobičajena i manje-više nije čak ni imala drugog izbora. Njena sudbina bila je na koncu nesrećna jer je i pored velikog uticaja koji je imala na odnose Imperije i Srbije, poštovanja u okruženju i nesumnjivo raskoši, podelila tešku sudbinu svog muža. No, ovo nije priča o Oliveri. Nije priča ni o Irini Kantakuzin, ženi Đurđa Brankovića, koju je predanje ovekovečilo u slici Proklete Jerine zarad čijeg hira se gradi velelepna tvrđava.

Ovo je priča o Mari Branković. Ko je Mara? Zašto je Marina sudbina zanimljiva? I još zanimljivije zašto je Marina sudbina zaboravljena i skrajnuta? Zašto o njoj ima više podataka na stranim jezicima, nego na našem? Da li se iko od vas seća da ju je ikad pomenuo neki profesor istorije, ma kad da ste je učili?

Autor je obrisao tekst.

 "...Teokratija ?????...!!!!!

 U kakvoj mi to zemlji   živimo?

Vec danima po nekoliko puta zovemo SBB i nikako da nas priključe na isti. Uvek ima neko objašnjenje, uvek kaže doći ćemo, pa i dođu, al ništa ne završe, jer je neko iz prethodne ekipe nešto pogrešno razumeo, shvatio, uradio ili pomislio, a ja internet nemam, pa nemam. Obaška što smo platili.

Svojevremeno sam pokušao da po hitnom postupku, bila neka bolest u pitanju, obezbedim internet vezu kod keve i ćaleta, rekli nema problema i ništa nisu uradili, jer je bolest bila i prošla - a hitni postupak, kazali, traje mesec dana.

A vaša iskustva, kakva su?

update

Znaš kako se sećam svojih rođendana iz detinjstva?

Taman kad se završi berba kukuruza,  poseče tuluzina i poveže u snoplje, i spuste se dosadne magle, a jesenje ruže u dvorištu oklembese i počnu da crne po ivicama reckastih listova, znam da mi je rođendan blizu.

Onda jedno jutro krene užurbano spremanje kuće, skidanje zavesa, štirkanje svega što vuče na belo i besomučno glancanje trokrilnog šifonjera. E to je značilo da mi je rođendan prekosutra.

Sledeće jutro me budi cičanje praseta i mirisi, k'o slavski, iz kuhinje. Pomešani

Pamet su mi merili više puta, kreativnost također, a jednom sam im tumačio i Roršahove mrlje. Rezultate mi nikada nisu saopštavali. Znanje i fizičke sposbnosti su mi testirali… ni sam ne znam koliko puta.  Rezultate su mi redovno saopštavali, ali ja sa njima najčešće nisam bio zadovoljan. Međutim, uvek sam sumnjao u sebe, svoje znanje i sposbnosti, nikada u njih i u njihove instrumente merenja. Kasnije, mnogo kasnije, shvatio sam da ti instrumenti nisu uvek validni, pouzdani, objektivni, osetljivi, baždareni…

Evo već treći dan prolazim pored Sajma. A na Sajmu, Sajam. Knjiga, čega drugog.. Autobusi se ciklično pune i prazne na toj stanici. Gužva. Nervira me sve to. I ovako kasnim na posao. Baš me nervira. Dok ja ne odem na Sajam. Onda onaj svet napolju, svet prepunih autobusa, saobraćajnog zastoja, tmurnog vremena, taj svet više ne postoji. Postoje samo hale, pune ljudi, hale tople, zagušljive, sa decom koja se vrzmaju među nogama (ko još vodi decu na Sajam?), hale pune knjiga.. Novih, starih, viđenih, željenih, nepoznatih, smešnih, važnih..