Riverbend

... I'll meet you 'round the bend my friend, where hearts can heal and souls can mend...

Baghdad Burning – Girl Blog from Iraq... let's talk war, politics and occupation, blogerke sa nikom Riverbend je za Fu i mene, u periodu 2003. – 2007, bio mnogo mnogo više od alternativnog izvora informacija o dešavanjima u susedstvu nam. Taj blog je bio ona lična priča koja, da tako kažem, apstraktnu empatiju prema sudbini miliona učini konkretnom i napravi čvrstu sponu sa drugim ljudskim bićem.

Mislio sam da ću za pisanje ovog bloga prečešljati arhive njenog bloga, međutim to se pokazalo kao emocionalno iscrpljujući zadatak i posle nekoliko pokušaja sam odustao, jednostavno prebolno je ponovo proživljavati sve to. Da odmah kažem, nema u njenim tekstovima patetike, kukanja i tograda. Ova devojka ili mlada žena (oko trideset joj je sada), koju vremenom upoznajemo kao savremenu, obrazovanu i duhovitu, nas je (njene čitaoce) upoznavala sa iračkom stvarnošću pre svega kroz pisanja o porodičnoj svakodnevici i promenama rutina kako se uslovi života menjaju. Upoznala nas je sa njenom porodicom, tetkama, stričevima, komšijama i bakalinom na uglu i kroz sve te priče učinila da novinski izveštaji zvuče znatno drugačije.

Naravno, pišući o tome šta se priča u kući i gradu davala je često first glimpse (ja ne znam za adekvatnu reč na srpskom) na teme koje su se mesecima ili čak godinama kasnije pojavile u mejnstrim medijima. Tako na primer za veliku pljačku nazvanu "rekonstrukcija Iraka" smo mogli da saznamo još na početku njenog blogovanja u avgustu 2003. kroz priču o rođaku, građevinskom inženjeru čije preduzeće je učestvovalo na konkursu za zamenu New Diyala Bridge. Njegova firma je zvaničnicima CPA (Coalition Provisional Authority i.e okupacione vlasti, Pol (Džeri) Bremer III & comp.) dala ponudu na 300.000 dolara.

Ajde da zamislimo da je moj rođak budala. Da nije radio mostove preko 17 godina. Ajde da se pravimo da on nije radio na obnovi 20 od 133 mosta oštećena tokom Prvog zalivskog rata. Ajde da se pravimo da nije u pravu i da su troškovi obnove tog mosta četiri puta veći od procene njegovog preduzeća, ajde da zamislimo da bi to u stvari koštalo 1.200 000 dolara. Upotrebimo maštu.

Nedelju dana kasnije ugovor za New Diyala Bridge je dat američkoj kompaniji. Ta kompanija je procenila troškove obnove mosta oko – sedite, da ne padnete – 50.000.000 dolara!!!

Prve priče na tu temu su počele vrlo stidljivo da se pojavljuju u zapadnim medijima više od pola godine kasnije. Posle godinu-godinu i po dana je čak bilo i neke medijske buke oko mega-giga plajčke zvane "rekonstrukcija Iraka", a onda je, naravno, poslovični vuk pojeo poslovičnog magarca.

Slično je bilo sa prvim iračkim free&fair izborima. Riverbend je opisala vrlo precizno kakve se sve prevare pripremaju. Pročitavši to pisao sam frilens novinaru Dar Džamailu (da vas ime ne zavara, čovek je Amerikanac) koji je gradio svoju časnu novinarsku karijeru blogujući i pišući za alternativne medije iz Bagdada. Zahvalio mi je na tipu i potvrdio da je sve što je Riverbend napisala tačno i da su u stvari free&fair irački izbori više od cirkusa.

Već sam napisao o toj ličnoj vezi nje i čitalaca joj. Kada bi Riverbend preskočila dva-tri dana, ponekad i čitavu nedelju, postali bi zabrinuti. Da li da pitamo mejlom? Pa mora da prima stotine, sačekajmo još malo. Srećom, uvek se vraćala, odsustva su često bila posledica nemanja struje i/ili telefonske linije, a evo kako je jedan drugi bloger 2005. reagovao na jedan od njenih comeback-ova:

Riverbend je blizu mom srcu, zato što je ona razlog što sam ja postao bloger. Ona, Salam Pax i Raed su prvi na koje se moje oko zakačilo i koji su probudili želju da pišem blog...

...Riverbendino pisanje i izbor reči čini da se topim. Zaljubio sam se na prvi pogled, da tako kažem, u nju i njene iračke blogere.

Da, taj jezik, perfektan i jednostavan engleski, je bio izvor sumnji da je ona Iračanka. Hmm, te sumnje su vonjale po rasizmu, a o tome je pisala u belešci od 18. avgusta 2003:

Znate šta me zaista izluđuje oko postovanja na internetu, svejedno da li u 'pričaonicama' ili 'oglasnim tablama'? Prva reakcija (obično od Amerikanaca) je "Ti lažeš, ti nisi Iračanka." Zašto nisam Iračanka, pa zato što
a. imam internet konekciju (Iračani nemaju internet).
b. Znam da koristim kompjuter (Iračani ne znaju šta su kompjuteri) [btw Riverbend je po svemu sudeći kompjuterski inženjer, moja primedba]
c. Iračani ne znaju engleski (mora da sam Liberal).
Znam da to ne bi trebalo da me dotiče, ali me ipak dotiče. Gledam vojnike na ulicama i mislim, "Znači to su mislili o nama pre nego što su nas okupirali... To možda misle i sada."

Međutim, ono što taj blog, a samim tim i tu mladu ženu čini izuzetnom je apsolutno nepostojanje mržnje kaotakve (isto važi i za one gorepomenute blogere Salam Paxa i Raeda). Ona je bila u stanju da žali onog nekog američkog tinejdžera koji se kuva tamo pod šlemom i gomilom kevlara na nekoj bagdadskoj raskrsnici pod zvezdom koja tamo bogami ozbiljno uprži i da nam prenese empatiju prema njemu, tako da mi je Fu ponekad govorila, "Pazi šta ti kažem ona će se na kraju udati za nekog američkog vojnika." Meni to nije izgledalo kao realna mogućnost, ali sam se svakako divio tom odsustvu mržnje, a posebno sposobnosti samokontrole da se prezir, jer njega je svakako bilo, pošalje na pravu adresu i.e. političare (kako američke i belosvetske, tako na iračke marionete), a da to ne bude neproduktivan (zapravo destruktivan) bes.

Nebrojeno puta nas je Riverbend rasplakala, ali i nasmejala, doduše to je uvek bio smeh sa knedlom u grlu, ali svakako ne treba sumnjati u duhovitost osobe koja na svom blogu ima link na Onion (pa i Dilberta), meni barem to govori mnogo. No, bitnije od toga, kroz njene blogove zaista se moglo puno naučiti o iračkom društvu, ne govorim o razuveravanju onih koji misle da svi Arapi jašu kamile i žive u šatorima, nego o dubljem i suptilnijem znanju. Na primer, kako funkcionišu plemena ili klanovi, šta su obaveze i uloga šeika (mislim da nije zgoreg napisati da su većinom to bogati na Zapadu obrazovani ljudi). Dakle, stvari o kojima nešto možda znamo, ali ne dovoljno, pa lako upadamo u neku potpuno pogrešnu priču. Posle čitanja njenih tekstova lako je shvatiti kakve silne greške je CPA pravila, uporedive sa ponašanjem slona u porcelanskoj radnji. O njenim preciznim političkim analizama da ne govorim, uostalom bila je ne retko citirana u mejnstrim medijima uključujući recimo i BBC.

Godine 2005. Feminist Press joj objavljuje prvu knjigu, naravno naslov je Baghdad Burning. Ta knjiga je dobijala i literarne i neliterarne nagrade. Kasnije je objavljena i Baghdad Burning II.

Poslednji blog entry od 22. oktobra 2007. naslovljen Bloggers Without Borders... je pisan iz Damaska. Posle četiri i po godine okupacije Riverbend i njena porodica su se pridružili jednom i po milionu izbeglica, koliko se procenjuje da ih je u Siriji.

Baghdad burning je svedočanstvo sistematskog uništavanja jednog društva, dok su nas u isto vreme političari ubeđivali o progresu. Evo poslednjih pasusa:

Živimo u zgradi u kojoj žive još dve iračke porodice. Na spratu iznad je hrišćanska porodica iz severnog Iraka koje su pešmerge (kurdski paramilitarci prim. prev.) proterale iz njihovog sela, a porodica na našem spratu je porodica Kurda koju su paramilicije proterale iz njihove kuće u Bagdadu i koji čekaju da emigriraju u Švedsku ili Švajcarsku ili neku takvu evropsku izbegličku luku.

Prvo veče kad smo stigli, iscrpljeni, vukući kofere, malo ugruvanog morala, kurdska porodica je poslala svog izaslanika – devetogodišnjaka bez prednja dva zuba sa tortom u rukama, – Mama je rekla da ako vam išta treba samo pitajte, ovo je naš broj. Familija Abu Dalia živi gore, ovo je njihov broj. Mi smo svi takođe Iračani... Dobro došli u zgradu.

Plakala sam te noći jer sam prvi put posle mnogo vremena, tako daleko od kuće, osetila jedinstvo koje nam je ukradeno 2003.

––––––––––––––––––––––––––––

Beleške na margini

Da sam imao snage da češljam po arhivi, najverovatnije bi ovaj tekst izgledao drugačije i bio pun citata njenih vrcavih opservacija i dao bolju sliku o Riverbend. Međutim, ispalo je ovako. Nadam se da će se neko zainteresovati, da pročita poneki tekst na tom blogu. Evo i linka - Baghdad Burning.

U jednom periodu Riverbend je pokušala da vodi i drugi kulinarski blog, sa receptima iračke kuhinje, osećaj za humor se vidi već iz naslova - Is Something Burning?!

***

Ne sećam se tačno kada i kako sam otkrio taj blog. Vrlo je moguće da je to bilo i preko nekog mejnstrim glasila, jer Riverbend jeste bila popularna blogerka kao što napisah citirana i u mejnstrim medijima. Aha, kako ovo pišem tako se prisećam. Da, do njenog bloga sam došao preko bloga Raed in the Middle, Raeda Žarara, a do njega sam došao preko mejnstrim medija. Za razliku od Riverbend Raed je blogovao pod nikom još pre rata, a kad su glavna borbena dejstva prošla otvorio je novi blog sa punim imenom i prezimenom. Kod Raeda link za Riverbend ima u zagradi notu my virtual sister.

***

Raedov blog je još uvek živ i zdrav, kao i Raed. Živi u SAD, tamo je diplomirao ako se dobro sećam arhitekturu i živi sa svojom soul mate Irankom, Niki Akhavan. Osim oca svi Žararovi su blogeri, jedno vreme sam pratio blog Raedove mame, a linkovi sa Raedovog bloga prema njihovima mnogo govore o Iraku, to jest da podele koje nam se prikazuju kao crno–bele i nisu baš takve (naglašavanja moja):
Faiza's Blog (my Shia mother)
Khalid's Blog (my Sunni brother)
Majed's Blog (my young brother)

***

Da još jedna bitna stvar je vezana za Riverend blog. Naime, posredno, preko njega sam upoznao mog najboljeg virtualnog londonsko prijatelja exo-a (znam mu pravo ime, kako izgleda i kakav mu je glas jer često (jedno vreme svakodnevno) razgovaramo, ali on ima nešto od tog Unfovog odnosa prema identitetu ;), a ja to poštujem. Priča je sledeća. Kod Riverbend ima link za blog Back to Iraq, izvesnog frilens novinara Kristofera Albrajtona, koji je fandrejzingom na blogu došao do para da finansira odlazak u Irak i da odatle bloguje. U tadašnjem disklejmeru je stajalo "ništa zaštitni prsluci, ništa embeding sa američki trupama, život na ulici među ljudima" i tome slično. Elem, počeo sam pratiti i taj blog. Tamo se skupljala stalna ekipa i relativno brzo sam sve upoznao. Jednom smo se exo i ja dograbili oko neke gluposti, sad se više ne sećam tačno oko čega, ali baš smo se dobro častili. Evropljani sve go (neo)nazi i sl. (to on meni). Da l' si ikad napustio to svoje bloody ostrvo i prešao taj bloody kanal you stiff upper lip? itd. (to ja njemu), a onda smo izmenjali mejlove i postali najbolji prijatelji. Krisov blog koji je u početku bio super, se polako pretvarao u valjanje official line, a on se sve češće embedovao u patrole sa američkim trupama da bi pisao za mejnstrim i onda to reciklirao na blogu. Kad sam ga jednom podsetio na njegov sopstveni disklejmer banovao me. Exo se pobunio u par komentara, a onda više nismo nikad otišli na taj blog. Eto, bio i ja banovan.

***

Kao jedan od zaključaka ovog pisanija moram da izrazim ogromno žaljenje što je blog i blogovanje postalo dostupno širim narodnim masama u svetu, a naročito na Balkanu, sa izvesnim zakašnjenjem. Pri tome ne mislim da bi se bilo šta drugačije desilo, ali bi imali na raspolaganju jedan moćni 'alat', da onu napočetkutekstapomenutu 'apstraktnu empatiju' konkretizujemo i ostvarimo lične spone sa 'nepoznatim' drugim. U našem slučaju čak nam poznavanje stranog jezika ne bi bilo potrebno.