Drugi padež za 5.jun *

* posvećeno svetskom danu zaštite životne sredine (WED), odnosno Petom Junu koga su UN 1972. proglasile za "World Environment Day", koji se ove godine planetarno obeležava u Meksiku (Mexico 2009., dia mundial del medio ambiente)

...a s pokušajem postavljanja pitanja i traženja odgovora iz drugog padeža (genitiva), dakle:

"OD KOGA ILI OD ČEGA ŠTITIMO ŽIVOTNU SREDINU ?"

Ljudi, kao vrsta evolutivno nastala na "trećem kamenu od Sunca", nemaju spontanu, genetsku sposobnost za uviđanje, definisanje i ostvarivanje - opšteg, zajedničkog  interesa (neki autori to nazivaju "Tragedy of the Commons", što je Garrett Hardin stavio kao naslov svog članka iz 1968.). S malo sasvim razbarušene pesničke slobode u opisivanju malenih promena kojim evolucija dovodi do boljeg prilagođavanja neke vrste, moglo bi se zamisliti da je, (van ljudske volje i uticaja, naravno !), prva metafora za "ugovor sa Mefistom" (tako popularna metafora eonima kasnije!) bila upravo "evolutivna trgovina" kojom smo, u zamenu za svest, um, razum i kreativni intelekt na koje smo tako ponosni - izgubili alele kojima spontano i genetski imamo svest o opštem, zajedničkom interesu grupe, odnosno vrste. Što se nije dogodilo drugim živućim (ili evolutivno nestalim) vrstama koje žive u jatima, rojevima, krdima, čoporima, stadima, kolonijama, simbiozama, društvima, u zajednicama bilo koje vrste i oblika. Ljudima za definisanje opšteg, zajedničkog interesa trebaju - posebne, smišljene, ljudske regulacije (zakona, pisanih ili nepisanih propisa i pravila), i to obično tek posle događaja očite štete (bilo kog porekla) načinjene po sve ili po većinu ljudskog društva.

Prilično dugo vremena ljudi su, čak, našu zajedničku životnu sredinu zvali "čovekovom okolinom", kao da sva ta divota oduvek postoji samo zbog ljudskih bića.. Jes`, paz` da nije čovekova!? Ali takva upotreba jezika ukazuje na to kolika je arogancija prisutna ponekad u svima nama koji smo samo ostrva u moru drugih ostrva bez kojih ne možemo i ne umemo. A stanje naše životne sredine je dokaz  koliku i kakvu štetu arogancija i bahatost može da napravi.

Zato što su bića zajednice, zato što ne umeju, ne mogu i ne znaju da žive samotno i jedni bez drugih, ljudi su svoje društvene, socijalne veze, rituale i navike uređivali hiljadama godina tokom kojih su menjali skoro sve što su mogli, neprekidno, malim promenama, a tek naknadno to nazivali "napretkom" ili su savremenici (istom onom arogancijom kojom se odnose prema životnoj sredini) prethodne epohe nazivali "primitivnim ili inferiornim", a sebe same "modernim ili superiornim". I tako u beskrajon...Do pre dvestotinak godina, do nas.

Koja je osnovna razlika civilizacije kojoj smo savremenici od svih prethodnih? 

U posledicama regulacija koje su ljudi donosili, ili - nisu donosili.

I u činjenici da nas je najviše na planeti "od ikada", da nam za potrošnju treba svega "više nego ikada" i da je sto-dvesta godina (XIX i XX vek) tehničko-tehnološkog-naučnog razvoja donelo ljudskim bićima mnogo dobrih stvari (produženje životnog veka, standard, slobode, brze razmene informacija i znanja...), ali i mnogo loših stvari (najrazornije i najsmrtonosnije ratove za resurse, zagađenja i oštećenja životne sredine, nepravde i najneravnomerniji planetarni razvoj ikada zabeležen)

Suštinski, posledice su donosile politike koja su razna ljudska društva u raznim epohama vodila, smatrala "najboljim od svih" i živela po pravilima, pisanim i nepisanim, koja su bila sadržaj tih politika. Pa ih neprestano menjala, burno ili mirno (revolutivno ili evolutivno), uvek tek nakon što bi napravili kakvu nepopravljivu  štetu ili ostali bez ikakvih ideja i znanja o tome ŠTA je njihov sopstveni, opšti, zajednički interes.

Politika je sredstvo menjanja naših socijalnih veza i još važnije - politikama menjate prostor u kojem živite. Politika naše civilizacije je proizvela najopsežnije, najkorenitije i ponegde sasvim nepovratne promene prostora u kojem svi zajedno živimo.Politika naše civilizacije je prvo načinila štete zemlji, vodi i vazduhu, a zatim počela da donosi regulacije kojima te štete treba popravljati, sanirati i postepeno (gde god to može) dovoditi u stanje pre nego što smo, beskrajno velikom arogancijom, tu štetu sami proizveli.

Dakle, logičan odgovor na genitiv "od koga i od čega" štitimo životnu sredinu je - od nas samih.

Niko je drugi ne ugrožava i čekali smo do 1972. godine da se uvidi koliko velike (potencijalno) štetočine mogu biti ljudska bića, pa da donesemo - regulacije kojima propisujemo ŠTA je zaštita životne sredine, KAKO se sanira već napravljena šteta i ZAŠTO je važno podizati svest među ljudima o važnosti očuvanja i unapređenja životne sredine, s time što se niko ne usuđuje (još uvek) da kaže KADA će početi vreme održivog planetarnog razvoja, što ukazuje na to da ne postoji svest o tome da li je ili nije taj "održivi razvoj" i - opšti interes. Moraćemo, kanda, praviti još neke štete, pa da i o tome donesemo neke regulacije i time ga definišemo, kad već ne posedujemo spontanu sposobnost da to uvidimo per se.

Politika kojom menjamo prostor podrazumeva odluke o potrošnji neobnovljivih (ili veoma sporo obnovljivih) resursa koji su nam stavljeni na raspolaganje - kamen, rude, drvo, voda, plodno tle, nafta, pesak,...prostor kao takav, reklo bi se, jer je prostor životni resurs po sebi i osnov je svake politike. Način, strateški promišljen i domišljen prilaz temi KAKO i KOJOM BRZINOM  trošiti neobnovljive (ili sporo obnovljive) resurse, način KAKO menjati prostor, ključni je za sve druge sektorske politike. VREME koje nam je na rasolaganje za donošenje i primenu tih politika je potrošiv i neobnovljiv resurs i zato je važno, neopisivo važno, a prema njemu se tek ljudi odnose sa neverovatnom arogancijom, kao da je nepotrošivo ili obnovljivo.

Spadam u relativno retke (i često izložone podsmehu) koji smatraju da je ekonomija prirodna nauka, a da je zaštita životne sredine - društvena nauka, nastala socijalnim dogovorom i regulacijama. Kompromis do kojeg obično stižem u razgovoru je da su obe nauke - multidisciplinarne i to mogu da prihvatim.

Kad se usvoji prilaz da je ekonomija prirodna nauka, lako je objasniti razne pojmove, zakone i procese koje ekonomija tretira. 

Svim živim bićima treba "HRANE, VODE, ENERGIJE i SLOBODE". Život je neravnotežno stanje i da bi opstajao, zahteva neprekidan unos dodatne "energije", odnosno "HRANE" u najširem smislu reči, treba "VODE", što ne treba objašnjavati i treba "SLOBODE" da do svega toga dođu odnosno prostor u kojem to sve postoji, gde god po jednostavnosti ili komplikovanosti sopstvenog životnog sastava bili, od jednoćelijskih organizama do ljudskog bića.

Ali ljudima treba i - "ENERGIJA", posebne vrste, ne samo sunčeva, besplatna i na raspolaganju svima ili vetra ili talasa ili mesečeva, besplatna, koja nam daruje plimu i oseku, ljudi troše posebne vrste energije, ljudska "žudnja" za energijom je jedan od faktora arogancije kojom je nanošena šteta životnoj sredini. Pa sada pokušavamo da je popravimo, a da se žudnje za energijom ne odreknemo, treba nam, jako.

Kod svih drugih živih bića zadovoljenje i ispunjavanje životnog, entropijskog zahteva za "hranom, vodom, energijom i slobodom" odvija se spontano i u sasvim retkim slučajevima proizvodi štetu po životnu sredinu, dok je sa ljudskim bićima, od početka, stvar potpuno drugačija - nama su oduvek "hrana, voda, energija i sloboda" predmet regulacija, posebnih pravila distribucije (ili redistribucije), predmet sukoba i konflikata (pa onda opet regulacija o rešavanju sukoba i konflikata), predmet stvaranja socijalnih statusa i vrednosnih sistema u ljudskim društvima, predmet ekonomije kaotakve, bez obzira da li govorimo o današnjoj ili o bilo kojoj iz prethodnih "ekonomksih epoha" (uključujući i one "ekonomije" bez "novca" kao ljudske izmišljotine posebne vrste).

5.jun je već dvadesetak godina posvećen, širom planete, informisanju ljudi o tome koliko je krhka ravnoteža koja "drži" našu životnu sredinu i kako ju je lako narušiti (a teško dovoditi u novo ravnotežno stanje), 5.jun služi ukazivanju na to da se mora biti jako, jako glup pa bezobzirno uništavati sopstvene životne resurse (zdrav vazduh, zdravu vodu, zdravo zemljište) i potrošiti u jednoj generaciji sve ono od čega treba da žive mnoge generacije, 5.jun služi upozorenju svima koji poseduju i prostor i resurse i znanje i koriste sve to za sopstveni razvoj da to čine na uštrb nekih drugih koji sve to nemaju, 5.jun služi i kao osnov i poziv za ozbiljno shvatanje regulacija kojima se pokušava definisati opšti, zajednički interes našeg vremena, vremena post-globalizacije.

I naravno, svakog 5.juna izgleda kao da ga premalo ljudi shvata baš onako, ozbiljno, izgleda kao da UNEP i UN nemaju onoliki uticaj na regulacije koliki im prethodne dogovorene regulacije "daju" da imaju, izgleda kao stvar "nedovoljno ozbiljna" u poređenju sa temama kojima se bave organizacije i ljudi gde je (sa pisanim ili nepisanim regulacijama ili bez njih) "stvarna moć i stvarni novac i stvarno mesto donošenja regulacija". Što je, takođe, narušavanje ravnoteže, nekad uspostavljene. Ili, kako reče jedan moj gari "pollution in decision making and policy making".

Dugoročno i srednjeročno (u odnosu na generacijski ljudski vek, znači - stotine i hiljade godina) imam nepokolebljiv optimizam kad je životna sredina i naša planeta u pitanju. Što bi rekao George Carlin : "ugrožavanje planete, MI to radimo?! jeste li vi ludi?! ona je tu milijardama godina, svašta je preživela i ne ide nikuda, MI smo tu tek koji sekund i MI vrlo brzo idemo...".

Ali - kratkoročno, za jednu ili dve generacije, optimizam treba svakodnevno testirati u odnosu na našu nesposobnost da spontano uvidimo šta je to opšti, zajednički interes.

I naučiti se poštovanju i uvažavanju prostora koji nam je i poklonjen i osvojen da u njemu živimo, da iz njega crpimo hranu, vodu, energiju i slobodu. Ljudska naselja, gradovi, predstavljaju otisak ljudskog društva u prostoru i taj otisak može biti načinjen s pažnjom, kreativno, s merom i skladom ili može biti jednostavno nasilje nad prostorom. Na nama je da o tome napravimo izbor, regulacijama ili slobodnom voljom. Ma koliko da verujem da nam je "oduzeta" spontana sposobnost uviđanja opšteg interesa, isto tako duboko verujem da imamo nekakvu urođenu sklonost ka lepom i skladnom i da ponekad nedovoljno koristimo tu svoju "žudnju" za lepim, sigurno ne onako i onoliko kako korisitmo svoju "žudnju" za energijom ili uvek prisutnu "žudnju" za nasiljem i konfliktom.

Možda nemamo moći da "popravimo" atmosferu baš brzo ili nemamo uticaja na akcidente raznih vrsta (hemijske, nuklearne, kakve god, pogotovo ne na prirodne katastrofe), ili smo daleko od mesta na kojima se donose odluke o nasilju nad prostorom, ali sasvim sigurno možemo učiniti svakodnevno bar nešto čime ćemo iskazati svoje poštovanje za naš mali, lokalni prostor. Ako smo država - regulacijama i kontrolom neselektivne primene regulacija kojom se saniraju štete ili se čuva i unapređuje životna sredina, ako smo opština ili grad - posebnim lokalnim regulacijama, ako smo u našoj kući ili ulici - dobrovoljnim poštovanjem pravila koje kao poruku nosi 5.jun, Dan zaštite životne sredine.

To dobrovoljno poštovanje prostora i pravila ponekad ljudima predstavlja neverovatan problem za steći ga kao naviku, kao ritual, kao oblik ponašanja. I kroz nekakav spoznajni nesklad u oprečnosti i suprotnosti je sa skoro svim njihovim drugima potrebama i žudnjama da imaju, da budu...A u suštini je - jedino rešenje za održivost i kakav-takav životni sklad jedne generacije koja bi takav ritual onda prenela sledećoj generaciji. Ako se i kada to desi, smatrala bih to najvećom "socijalnom revolucijom" koju bi ljudi izveli menjajući svoj odnos prema prostoru i menjajući time odnos jednih prema drugima, u lokalnoj zajednici ili globalno.

Činjenica da postoji 5.jun daje nadu da je takvo šta moguće.

Dočim je sasvim "drugi padež" šta će ljudi sa svim porukama koje taj dan nosi stvarno uraditi...