Čovek-monstrum, čemu?

                                                 I zločinci imaju neke ljudske impulse: izmedju dva klanja voljeće mačku, dijete, pticu, osjetiće ljubav (Meša Selimović)

                                                 Osciliram izmedju stanja u kome mislim da sam luda i stanja u kome mislim da nisam dovoljno luda (Džojs Kerol Outs)

Jedne nedavne večeri, dok sam sedeo dokon u svojoj sobi i gledao belo u plafon, pala mi je na pamet Džojs Kerol Outs  (Joyce Carol Oates). U pitanju je poznata američka književnica starije generacije (prešla je sedamdesetu) i univerzitetska profesorka; napisala je do sada pedesetak knjiga (pesme, eseje, svedočanstva, romane i ne znam šta sve još), na razne teme. Njena dela se, kažu, rado čitaju, neke od njih su svojevremeno bila i - bestseleri. Medjutim, meni nije to važno, jer ovaj svet je pun dobrih književnih stvaralaca. Ono što je mene zaintrigiralo jeste činjenica da se u tom mnoštvu pisanija Outsove nalazi i jedna knjiga sa nazivom «Zombi» (Zombie, 1995), koja se smatra «romanom o istraživanju prirode jednog američkog serijskog ubice». Američki serijski ubica? Odmah sam se pitao da li je on drukčiji od serijskih ubica drugde u svetu, i tu sam zastao. Jer, slučaj u pitanju jeste umnogome - vanserijski, u onom najcrnjem i najgroznijem vidu, pošto čovekoubistva mogu biti veoma raznolika. Naime, radi se o istinitom dogadjaju, znaju se ime i prezime čoveka-višestrukog ubice koji je inspirisao Outsovu da napiše navedenu knjigu. A nije u pitanju prikaz nekoga i nečega što se dogodilo u davno prošlom vremenu. Outsova je spontano reagovala neposredno nakon nečega što se istinski dogodilo, pa je sela i o tome napisala knjigu. Skoro da je u pitanju «reporterska literatura». Samo malo sofisticiranija. Knjiga je čak dobila jednu lokalnu nagradu, «za vrhunsko postignuće u jednom romanu» (Bram Stoker Award for Best Novel in 1996). A kako Outsova ne pripada, kako meni izgleda, plejadi pisaca tzv. «horor žanra», pitao sam se: otkud baš kod nje želja da piše o tako groznoj temi da groznija i neshvatljivija ne može biti - o životu i motivima akcije serijskog ubice Džefrija Damera (Jeffrey Dahmer, 1960 - 1994)?  

Tada sam počeo da povezujem stvari, iako još nejasno. Setio sam se da je TO slučaj zločinca koji je inspirisao vrlu književnicu Outsovu da napiše roman «Zombi». I bez mnogo muka saznao sam ko je čovek u pitanju: «Džefri Damer, američki serijski ubica i seksualni prestupnik; ubio je 17 čoveka i dečaka - većina njih su bili afričkog ili azijskog porekla - u periodu od 1978. do 1991. godine. Njegova ubistva bila su posebno grozna, uključujući silovanje, torturu, rasčerečivanje, nekrofiliju i kanibalizam. Dana 28. 11. 1994. godine Damera je u zatvoru, gde je izdržavao doživotnu robiju, u njegovoj 34. godini života, ubio drugi zatvorenik-doživotni robijaš, Kristofer Skarver, sa metalnom polugom».

Pokušavajući da budem realan u daljem razmišljanju, pretpostavio sam da iznet primer američkog serijskog ubice, makoliko neshvatljiv, nije - i najgori na svetu. Svakako je u povesti čovečanstva bilo i gorih zločinaca, odnosno većih monstruma od Džefrija Damera, jer ubistva sedamnaestoro ljudi, makoliko bila grozno izvedena, nisu nešto najgore što se ikada dogodilo.  

Medjutim, ono što je mene najviše zaintrigiralo, bilo je pitanje zašto je jedna fina dama, književnica Džojs Kerol Outs, bila insipirisana TAKVIM zločincem?  Da li to znači da Outsova voli da eksperimentiše na horor teme? Sama knjiga je pisana u prvom licu, u formi dnevnika. Narator, natprosečno inteligentan, deluje kao mrska osoba, bolesna, ali  autorka ga, ipak, predstavlja kao osobu "koja živi pored nas", te osobu čije ludilo ima neku svoju uvrnutu logiku. Kakvu crnu logiku? Ispada da protagonist čezne za nekim "koga želi da voli i koga može u celosti držati pod svojom dominacijom". O svojim zločinima on govori mirno, kao o nečemu što se redovno čoveku dogadja u svakodnevnom životu, kao kada učenik priča šta mu se dogodilo u školi, koju baš ne voli mnogo.

Outsova polazi od toga da je zločin Džefrija Damera istinit (true crime), te da takvi slučajevi veoma zanimaju široku publiku, što je nju nagnalo da napiše knjigu. I njena knjiga se dobro prodavala!

Naknadno sam video da je sudjenje Dameru bilo motivisalo još neke stvaraoce, mislim na filmske reditelje, jer su se pojavila dva filma na tu temu. Tako se 1993. godine sniman  igrani film pod nazivom "Tajni život Džefrija Damera" (Jeffrey Dahmer: The Secret Life), u kome je izvesni Karl Kru igrao Dahmera. Navodno je film fokusiran na motive "koji su rukovodili zločinca da ubije i pojede svoje žrtve", prikazući tako Damerovu "nasilnu patologiju". Radnja teče otprilike ovako: nakon nasilničkog ponašanja Džefrija, najčešće pod dejstvom alkohola, njegov otac, uvaženi profesor-hemičar u jednom malom američkom gradu, šalje ga da živi kod bake, u mirnim brdima ruralnog Viskonsina. Tamo je sve bilo u redu neko vreme, dok nije primećeno da se povremeno razgolićuje pred nepoznatim svetom na ulici, pokazujući im svoje genitalije. Onda je uhvaćen kako na javnom mestu masturbira pred dvojicom dečaka, pa je uslovno kažnjen na jednu godinu. A onda su počela da se dogadjaju neobjašnjiva ubistva. Damer je navlačio žrtve (uvek mlade muškarce ili dečake) tako što im je obećavao novac ako mu poziraju goli, ili jednostavno tražio da popiju pivo s njim kući, i gledaju porno filmove. Kada bi pošli sa njim, on bi ih drogirao, najčešće sa pilulama za spavanje, zatim zadavio; onda je masturbirao nad njima ili imao seks sa njihovim leševima; potom bi rasčerečio leševe, ponekad čuvajući lobanju i neke delove tela - "za uspomenu". Ostatke tela bi ponekad  skuvao i pojeo, a kosti zakopavao iza kuće. I tako, najmanje sedamnaest puta. (Naknadno, 2002. godine, snimljena je još jedna filmovana biografija Damera, u režiji Dejvida Džekobsena).

Izgleda da Džojs Kerol Outs voli da povremeno piše dela u kojima istražuje čovekove "najmračnije uglove", naročito se fokusirajući na mlade seksualne prestupnike.

S tim u vezi, moram da pomenem i slučaj Hauarda Lavkrafta (Howard Philips Lovecraft, 1890-1937), američkog pisca horor priča fantazije i naučne fantastike. Za života on je imao relativno malo publike, no njegovo delo je naknadno ostvarilo ogroman uticaj na moderne pisce američkog fantastičnog horora, unutar kojega je Lavkraft postao kultna ličnost. Njegove najpoznatije priče su «Cthulhu Mythos» i «Necronomicon». On se danas smatra u Americi kao "kanonski američki pisac" - ma šta to moglo da znači. Njegove priče imale su znatnog uticaja na pop kulturu i hvaljene su od mnogih pisaca i filmskih režisera. Njegove knjige su uticale na maštu pisaca horor priča izvan Amerike, pa je čak i argentinski pisac Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borges) napisao priču "Ima još stvari" (There Are More Things), kao znak sećanja na Lavkrafta. Lavkraft ima poklonike i u Francuskoj, pa je njegovu biografiju  napisao i poznati francuski pisac Mišel Huelbek (Michel Houellebecq), pod sugestivnim naslovom "H. P. Lavkraft - protiv sveta, protiv života". A književnica Džojs Kerol Outs, dama o kojoj ja govorim u ovom postu, napisala je zapažen uvod za poslednju kolekciju Lavkraftovih priča, koje su ekranizovane čak - 39 puta. 

Zanimljivo je da se javio i Damerov otac, napisavši svojevrsne "memoare", pod nazivom "Očeva priča" (Lionel Dahmer: A Father's Story). Radi se o opisu mučnog života kroz koji mora da prolazi otac suočavajući se sa groznom realnošću, kao roditelj jednog od najvećih američkih serijskih ubica. Ipak, otac je pokušao da sina prikaže kao - ljudsko biće "koje je neočekivano skrenulo sa pravog puta". Skroz.

Znam da se u knjigama može mnogo šta pročitati. U velikoj literaturi, imamo slučajeve nesrećnika koji se «otkinu od naroda», te postaju zločinci, ali nam se to sve nekako prikazuje kao «varijacije čovekove sudbine». Najčešće je u pitanju kliše: djavo, oličenje svega onoga rdjavog u čoveku, podlosti i zla, mraka i gluposti, tera čoveka u zločin ili ludilo. Medjutim, i pored sve te rdjavosti i podlosti takvi slučajevi često nam izgledaju kao «kušanje sudbine», odnosno pokušaj čoveka da postigne nešto što je nemoguće a za čim on čezne, kao za nekim višim stupnjem življenja. Takvo teranje da se predje «granica dozvoljenog», da se nečastivom djavolu preda/proda duša, imamo kod F. M. Dostojevskog (Ivan Karamazov), T. Mana (Adrijan Leverkin), A. Kamija (Merso), A. Žida (Lafkadio) i drugih. Ali ti likovi, i pored prekoračenja dozvoljenog, što za rezultat ima poneko ubistvo ili ludilo, često nam bivaju (hteli mi to da priznamo ili ne) simpatični, ili bar - razumljivi.

Ali zašto se dogadjaju zločini kao oni koje je počinio Amerikanac Džefri Damer? Zar ljudsko biće ne zna za  granice do kojih može da ide u svojim nedelima?

Sećam se da nam je iz grčke mitologije ostao izraz «Tijestova gozba» (Thyestes, Θυέστης), kao nešto od najgroznijeg što ljudska mašta može izmisliti - gozba na kojoj se servira ljudsko meso za jedenje... Naime, Tijestesov brat-blizanac Atreus (njih dvojica su bili sinovi Pelopsa, kralja Olimpa) je ubio dvojicu Tijesteovih sinova i skuvao ih (sačuvao je samo njihove glave i ruke), te brata Tijestesa, nakon mnogo razmirica i svadja, pozvao na večeru i ponudio mu kuvano meso njegovih (Tijestesovih) sinova, garnirano sa njihovim rukama i glavama. (Da dodam ovde još i to da se priča da je slučaj Tijestesa donekle inspirisao i Šekspira da napiše svoju najkrvaviju tragediju «Titusa Andronikusa»). Ali to je mitologija, nešto tako daleko i nestvarno. Da li?

Završavajući ovo pisanje ja se sve vreme (ipak) pitam: zašto se pišu knjige o ljudima-monstrumima? Super-monstrumima, ako se tako može reći. Zašto se snimaju celovečernji, igrani filmovi o takvim ljudima? Naravno, neko će se, takodje, možda pitati i zašto sam i ja napisao ovaj blog, makoliko ja smatram da je ovo pisanje o književnici Dž. K. Outs,  a ne o nekom  američkom super-monstrumu?

Šta vi mislite?