Evolucija boga i tvorca

Odmah da kažem: nije svaki bog tvorac, kao što ni svaki tvorac nije bog. Drugo, ovo nije potpuna priča o tvorcima i bogovima, već samo nekoliko mrvica o njima. A sad da krenemo.

U vrlo staro vreme bilo je puno bogova i boginja - više hiljada, ako ne i više. Izgleda da taj broj zavisi od stepena razvoja ljudskog društva. Svako želi da nametne drugima svoje božanstvo, ali za uspeh u tom poslu potrebna je izvesna sila, nekad intelektualna, često fizička, a ova druga dobija na snazi tek sa razvojem države.

Grci

Od svih božanstava, najsimpatičnija su, bar za zapadni svet, grčka. Ali najvažniji grčki bogovi nisu i tvorci, već su to bili njihovi preci. Taj deo grčke mitologije o stvaranju sveta je prilično nejasan i dosadan, bar meni, pa ga neću pominjati (ili, ok, ako baš neko ne zna a interesuje ga: iz Mraka iskočio Haos; iz jedinstva Mraka i Haosa izašli Noć, Dan, Pakao i Vazduh; iz jedinstva Noći i Pakla, izašli Starost, Smrt, Ubistvo, Čednost, San, Snovi, Svađa, Beda... iz jedinstva Vazduha i Zemlje izašli Strava, Nesloga, Osveta... itd. itd. na dve strane. I to je samo jedan od zanimljivijih mitova o stvaranju).

Grčki bogovi su obdareni svim ljudskim manama i slabostima i zato su nam tako bliski. Oni su zavidni, lažljivi, dvolični, osvetoljubivi, nerazumni, sebični, hoće da prevare, da ukradu, da iznevere, da napakoste, i tako dalje, raspolažu svim onim osobinama kojih se inače stidimo. Ali na kraju se svaka priča o avanturama grčkih bogova ipak nekako dobro i poučno završi. Naravno, postojala su i drugačija božanstva, ona koje krase isključivo vrline, ali ta božanstva nisu ni izbliza toliko zanimljiva kao prva.

Evo da pomenemo nekoliko poznatijih grčkih bogova i boginja. Zevs je najmoćniji od svih i zato je vrhovni bog, tiranin čije odluke su, pod pretnjom strašne sile, morale da se poštuju. Niko nije smeo da mu se suprotstavi. Ipak, on sam se pribojavao vlastite žene, Here, pa se u ljubavne avanture upuštao krišom i ne bez izvesnog straha. On i Hera se inače često prepiru i podvaljuju jedno drugom. Hera ume da bude svirepa prema Zevsovim ljubavnicama i njegovoj deci s drugim ženama, ali se istovremeno i boji Zevsove kazne pa se zato u svojim pakostima služi lukavstvom. Uglavnom vrlo uspešno.

Dionis je vesela pijandura i miljenik najširih slojeva ljudi i kao takav imao je ogroman uticaj. To i nije neko čudo kad se zna da je izmislio vinovu lozu. Niče ga suprotstavlja Apolonu (tj. dionizijski princip koji karakteriše strast i stvaralaštvo suprotstavlja apolonijskom koji opet karakteriše kritika, razum, lepota its.). Apolon je Dionisova suprotnost i kao takav, nije mnogo zanimljiv. Lep, racionalan - prazan.

Hermes je bio možda i najomiljeniji bog u antičko vreme. Bio je veseo, spretan, lukav, brz. Istog dana kad se rodio ukrao je neku stoku svom bratu Apolonu (bogovi, naime brzo sazrevaju pa je Hermis, još u pelenama bio kadar za krupna dela). Kada je stvar otkrivena dao je Apolonu liru koju je istog tog dana napravio, a u zamenu dobio ukradeno stado. Danas bi se sjajno snašao u šou biznisu.

Afrodita je neodoljiva (u novije vreme oličena u liku Merlin Monro, ili ranije, Kleopatre) i u skladu s tim, sasvim je neverna svom mužu. Ne rukovodi se razumom, vodi je strast i zato lako upada u neprijatne situacije. Njen muž je njena krajnja suprotnost. To je hromi, grubi bog Hefest, kovač koji kuje oružje za bogove i heroje. Nije naročito obdaren ni dobrim, ni lošim osobinama i kao takav nije ni zanimljiv.

Ares je bog jarosnog, divljeg rata koji u boj srlja sa vernim pratiocima Panikom i Strahom (Deimos i Fobos, danas inače sateliti Marsa, tj. Aresa kako su Grci zvali tu planetu). Ares ratuje zbog rata, a ne zbog pobede i zato mu ova druga ponekad izmiče. Od njega je u ratu mnogo uspešnija njegova sestra Atena, boginja mudrosti. Rodila se tako što je iskočila iz Zevsove glave i to pod punom bojnom opremom i uz ratni poklič koji je zatresao i zemlju i nebo. Ona je mudra, dostojanstvena i diljvenja vredna boginja. Njoj je teško naći pandan među ženama. Bila je inače vrlo lepa.

Da se vratimo temi.

Nisu sva božanstva bila jednako cenjena. Bilo ih je viših i nižih. Prva su bila lokalna, a druga državna. Ukoliko biste se zamerili lokalnom božanstvu mogli ste očekivati njegovu osvetu, često vrlo surovu. Ali ako biste se zamerili državnom božanstvu, onda vam se svetila država, kao što je to bio slučaj sa Sokratom, čiju je optužnicu tužilac Melet, sin Meletov iz Pita, obrazložio ovako: „Kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država (...) predlažem smrt". Eto, oduvek ste morali da verujete u ono što država hoće, ako niste želeli da, kao Sokrat, pijete kukutu.

Hrišćanstvo

Sa hrišćanstvom sve se menja pa reč bog počinje da se piše velikim početnim slovom, jer je silom zakona određeno da postoji samo jedan jedini Bog. Od deset Božjih zapovesti četiri učvršćuju položaj Boga, a ostale položaj čoveka. Prva zapovest glasi: „Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene".

Teško je poverovati da je tu i ostale zapovesti stvorio Božji um. One su tipično ljudske. Takve propise i zakone donosi čovek kako bi učvrstio i, ako je moguće, ovekovečio svoju vlast. Samom Bogu je takva regulativa nepotrebna jer mu je dovoljno samo da hoće pa da bude kako hoće.

Izvršni organ za sprovođenje Božjih zakona je postala crkva.

E sad, sve je to lepo, samo sa stanovišta estetike hrišćanski Bog je strašno dosadan. Pa ne možete razvijati dramu oko lika koji je savršeno savršen. Teško je. Uzmite za primer Flenderse. Da nema Homerovih nikad oni ne bi dospeli u priču. Ista je stvar i sa Supermenom, koji je oličenje savršenstva: beskrajno lep, snažan, pravedan, požrtvovan, ma drugi Isus, i koji je kao takav dramski toliko nezanimljiv da njegovi kreatori moraju da se dovijaju kako da ga naruže i pokvare. Tako on ponekad postane zao, ili sasvim izgubi svoju nadljudsku moć, a jednom čak i gine. Uostalom, savršeni likovi su dosadni i u rijaliti životu.

Da se vratimo Bogu. U poslednje dve hiljade godina on je pretrpeo metamorfozu i evoluciju shodno kretanju i promenama društva. Evo o tome.

Ceo srednji vek je zaista bio mračan period ljudske civilizacije. Neko bezumlje i mazohizam je zahvatilo čovečanstvo pa je i Bog postao surov i strog, naročito u početku. Crkvene građevine su u doba romanike bile mračne, zdudane, grube i sa strašnim predstavama strašnog suda na portalima i svuda ostalom. Čovek je imao da se smrzne od straha kada u crkvu uđe. A kakva crkva takav je i Bog.

Sa gotikom stanje se malo popravilo, bar što se tiče arhitekture, ali samo da bi sa protestantima postalo još gore. Mislim, ima logike u protestantskom buntu, ali rešenje koje oni nude je van pameti.

Martin Luter (Martin Luther, 1483 - 1546), idejni tvorac i predvodnik protestantskog pokreta, nije mogao da svari indulgenciju (tj. oprost grehova za pare) i druge licemerne manire katoličke crkve tog doba pa je javno ustao protiv nje. Pokret se primio i proširio u severnoevropskim državama, dakle, malo podalje od papske ruke gde su ga podržali lokalni knezovi i druge vlasti koje opet iz svojih razloga nisu bile oduševljene podaničkim položajem prema papi. E šta je bio konačan rezultat? Pa, oslabio je autoritet crkve, ali cena je bila zapravo surova jer je, bar tako kaže From u „Bekstvu od slobode", Luter „oslobodio čoveka surovog i autoriteta crkve, ali samo zato da bi ga potčinio još surovijem autoritetu Boga". Jedina mogućnost čoveka da ga Bog pomiluje svojim pogledom bila je „totalno potčinjavanje, potpuno odbacivanje poslednjih ostataka lične volje poricanjem i osuđivanjem vlastite snage". Drugim rečima, ako se potpuno potčinite, ako priznate svoju pojedinačnu beznačajnost, svemoćni Bog će možda, možda hteti da vas voli i izbavi.

Razlika između učenja Martina Lutera i Žana Kalvina (Jean Calvin, 1509 -1564) je u tome što kod ovog drugog nema ni te sitne, male, anemične nade u spas. Po Kalvinu, mi ne pripadamo sebi već Bogu, za njega živimo i umiremo (zato čovek ne sme ni da se samoubije i samopovredi jer time ne uništava svoje, već Božje). Ljudska sudbina je određena još pre rođenja. Neke je Bog izabrao, neke osudio na večnu patnju, a zašto je tako uradio čovek ne sme ni da pokuša da shvati. Na čoveku je samo to da se potpuno, do kraja unizi. Čak su i pesma i igra zabranjene. Čak i deci.

I tako smo eto od veselih i raspuštenih bogova antičkog vremena došli do surovog tiranina, a takav nije mogao dugo da postoji. Nekako u isto vreme, samo dole, na jugu Evrope, u ljudskoj svesti se rađao jedan mnogo humaniji Bog. Naslikao ga je Mikelanđelo na tavanici Sikstinske kapele.

To je najslavniji portreta Boga ikada naslikan. On prikazuje starijeg čoveka u naponu intelektualne i fizičke snage, beskrajno moćnog, promišljenog i mudrog, kako dodirom prsta udahnjuje Život. Takva predstava o Bogu ostala je do danas.

Da kažemo na kraju još i to da je hrišćanski bog pravi, totalni tvorac, tvorac svega postojećeg. Ispočetka je to „sve postojeće" bila Zemlja i sve ono što se vidi golim okom, ali se sa razvojem znanja proširilo na sve postojeće u današnjem smislu pa obuhvata ceo svemir, od Velikog praska do sada. Hrišćanski bog je vrlo fleksibilan. Ukoliko se dokaže postojanje vanzemaljaca, onda će vać neko pronaći u Bibliji zapis da je Bog u svojoj premudrosti posejao seme života po vasceloj vaseljeni.

Sigurno to pravilo fleksibilnosti važi i za druge bogove, ali da to potvrde ili opovrgnu ostavljam onima koji se u te bogove više razumeju.

Novo doba

E sad dolazimo do prelomnog perioda. Od kraja 19. veka više nismo bili zadovoljni odgovorima iz prethodnih vremena. Znanje se strašno proširilo i bibilijske priče o Tvorcu postale su naivne. Crkva je izlaz našla u „nebukvalnom" tumačenju svetih knjiga (npr. kada primetite da je svet svakako mnogo stariji od 6000 godina kako proizilazi iz Biblije, onda vam crkveni učenjaci kažu da Bibliju ne treba bukvalno shvatati), ili u generalnom odgovoru: „Neslućeni su putevi Božji". Međutim, takvi odogovori danas više ne zadovoljavaju ni naučnike ni ostale smrtnike i zato se u novije vreme pojavila ideja o novom tvorcu. Mogla bi to da bude neka vanzemaljska civilizacija, možda i vansvemirska civilizacija iz multiverzuma, ko to zna, kad izađemo iz okvira nauke, sve je moguće.

A onda su neki astronomi su počeli da razmišljaju i ovako. Postoje kompjuterski programi koji prilično verno simuliraju stvarnost. Superkompjuteri obrađuju bezbroj podataka i neke vojske mogu dobro da sagledaju vojne, ekonomske, političke i druge posledice recimo nuklearnog udara. Ili katastrofe, ili nekog drugog događaja. Tako je to već sad, a zamislite tek šta će biti i kakvi će programi biti za 10 ili 20 godina, ili za 100 kada i računari i programi umnogostruče svoju moć!

Od te ideje, pa do ideje da je možda i ovaj naš, realni svet, zapravo samo isprogramirana stvarnost, put nije velik. Možda smo zaista svi mi samo deo nekog programa? Možda. U svako slučaju, ima sve više onih koji smatraju da je tvorac, ko god on bio, neka vrsta programera.

Na kraju

Na kraju šta da zaključimo? Pa izgleda da treba da se vratimo ponovo u staru Grčku. Ksenofan iz Kolofona, koji je živeo od 570 do 480 godne pre nove ere, je rekao: „Kada bi volovi, konji i lavovi imali ruke, nacrtali bi bogove koji bi bili slični volovima, konjima i lavovima i imali bi tela kao oni". I to je to. Bog i bogovi tokom zadnjih milenijuma u svesti čoveka menjaju svoj izgled i narav, ali nekako uvek u skladu sa glavnim tokovima kretanja ljudske civilizacije. Sada smo u eri računara i ceo život nam sve više zavisi od programa i programera pa smo izgleda otkrili da i Tvorac mora biti neki programer. A u stvari izgleda da je samo jedno izvesno: mi jednostavno pojma nemamo kakav je Tvorac i da li uopšte postoji.

.