Pesma ako ne legne u pravo vreme kao da je nije ni bilo

Ne mogu reći da sam oduvek voleo šlagere. Bolje rečeno, tek posle tridesete sam saznao da sam oduvek voleo šlagere.  A zavoleo sam ih slušajući muziku koja je dok sam bio dete dopirala iz naše dnevne sobe kada bih već bio smešten u krevet.  Mnogo kasnije,  bilo mi je suđeno da ispunim obećanje iz stare pesme: srešćemo se ponovo. Prenosim deo tog iskustva.

Uvod

Stare pesme su se pevale do dubokih sedamdesetih, no zlatno doba je bilo ono pre rata. Već tada je vreme zapravo u mnogome bilo novo, ali u pesmama nije. Tek je sredstvima rokenrola novi pogled na svet ušao i u tekstove i u muziku. Ako bi se tridesetih godina XX veka još i moglo otpevati „Some girls are bigger then others" kao vodviljska sprdačina, „Paranoid Android" bi bilo nezamislivo. (Nije zgoreg podsetiti da se poezija odavno preselila na tla gde će je pesme za pevanje slediti decenijama kasnije, ili nikada).

Nešto se nije promenilo: za pesmu oduvek važi da je kao ljubav, ako ne legne u pravo vreme kao da je nije ni bilo (Dragan Nikolić). Reči i muzika daju zapanjujuće rezultate još od osvita čovečanstva.  A tamo, ili skoro pa tamo se ako ni zbog čega a ono zbog ljubopitljivosti  bez problema možemo vratiti - mislim na doba u kome su već postojale gramofonske ploče. Treba međutim priznati kako se ne može reći da za stoleće staru pop muziku u novije vreme vlada izuzetno zanimanje.  Najpre, te pesme su bespovratno pregažene vremenom i potrebna je određena slušna adaptacija da bi se svarile, a potom, treba se pomučiti da bi se do njih došlo. No ova se druga okolnost sasvim promenila pre tri godine. Tada je već postojao yutube.

Razrada, ukratko

Šlageri su pesme pod snažnim uticajem romantizma. Romantizam, to je Lord Bajron, zanos, osećanja kao merilo svih postupaka, i najbolji izvor uspešnih šlagera. Koji moraju biti upakovani u građansko odelo, najbolje od tvida, i pevani uz pristojne melodije pristojnim glasom. U pristojnosti je, kao i u odelima od tvida prednjačila Engleska. Ova zemlja, uz susedne Vels i Irsku, imala je tradiciju uličnih bendova iz kojih će se ispiliti i ozbiljniji muzičari i pevači, a pojavom "wireless-a" (radija) i gramofona, pesma je od manufakture koja se izdržavala prodajom nota postala ozbiljan posao.

Pesme, pevači i pevačice

Najozbiljniji britanski pevač tokom tridesetih ne beše nit Velšanin nit Irac, no sin Grka i Libanke rođen u Mozambiku. Zvao se Al Bowlly i imao je mek, prirodan glas, koji mu je, u konkurenciji  u to vreme po pravilu uštogljenih pevača, doneo slavu prve pop zvezde u Britaniji. Pre preslušavanja njegove numere, napominjem da se u ono vreme pesma pravila tako što prvo ide oko minut instrumentala, da se malo zapleše na nekom žuru. Al Bowlly: the very thought of you.

Evo dela prve strofe ove pesme:

The very thought of you and I forget to do
The little ordinary things that everyone ought to do...

...bez tebe više ja ne učim k'o pre...Al je imao uzbudljiv život. Najpre je u Južnoj Africi za hleb zarađivao kao brica i džokej, da bi se polako počeo probijati i kao pevač, serijom bizarnih turneja kojima je obišao Afriku, Indiju i Indoneziju. Ostao je bez novca, ali rešen da ode za London. Za voznu kartu je zaradio malo po malo, kao ulični pevač, probijajući sebi put ka prestonoci Imperije. U Berlinu ga zatičemo kako 1927. snima svoju prvu ploču, a 1930. u Londonu potpisuje veliki ugovor koji mu je omogućio da u sledeće četiri godine snimi čak 500 pesama. 1934. odlazi u Njujork gde snima sa Glen Milerom,  a tri godine kasnije se vraća u Britaniju. I pored problema sa alkoholom i neredovnih poslova, životari , i dočekuje rat u Londonu. 17 aprila 1941 nemačka padobranska bomba raznosi vrata njegove spavaće sobe koja ga pogađaju u glavu, i Al Bowlly gubi život. U njega se vraća kao pevač one zlokobne muzike u filmu Shining, koju ljubiteljima pevanja u kupatilu preporučujem da izvode po hodnicima zgrada, i, u skorije vreme preko muzike iz filma Amelija Pulen. Odjaviću ga kao što su ga obično odjavljivali u vreme njegovih nastupa po londonskim salama: dame i gospodo, bio je to Al Bowlly. (Trivija: pesma korišćena u filmu Shining, "Midnight, the stars and you", je snimljena 1934, a fotografija u filmu koja pokazuje Džeka Nikolsona iz vremena stare slave hotela u kome je poludeo je iz 1921).

Tražeći melodiju koja će najbolje dočarati atmosferu londonskih šlagera, jedna se pesma izdvojila. Napisale su je dve sredovečne britanske gospođe i osvojile nagradu na konkursu, a uskoro i prvo mesto na britanskoj top listi. Ovde je slušamo u izvođenju orkestra Lou Preagera, diplomiranog psihologa, doktora metafizike i ovlašćenog  kromoterapeuta, ma šta to bilo. Ah da, i organizatora onog konkursa na kom su pobedile dve pomunete bakice. Cruising Down the river, ne mogu da prestanem da je pevušim.

Napaćeni

Glavne teme predratnih šlagera su ljubavne patnje. Postoji uobičajeno verovanje da su pesme samo pesme, i da ih pevači pevaju samo zato što su pevači. Ova tvrdnja je onoliko tačna koliko ste sami u ljubavnoj patnji. Ako niste, ili ne možete ni da se setite kada ste bili, sledeće pesme vam se mogu učiniti izveštačenim, mada skrećem pažnju na njihovu vanvremensku lepotu. Ukoliko (pak) pripadate delu čovečanstva koje je iskusilo stvari srca, pokušajte da vam ne zasmeta zastareli omotač u koji su uvijene iste poruke ljubavnicima koje se šalju i danas.

I get along without you very well
Of course, I do
Except perhaps in spring

Ive forgotten you just like I should
Of course, I have
Except to hear your name
Or someones laugh that is the same
But Ive forgotten you just like I should

Po mom mišljenju ovoj pesmi prija stegnuti način izvođenja danas zaboravljenog Engleza po imenu Lew Stone. Stvar su kasnije proslavili mnogi sjajni pevači, poput Četa Bejkera ili Bili Holidej, no Lew Stone, otpevavši je bez mnogo pokušaja da bojom glasa naglasi bolni položaj nekoga ko je ostao bez voljene, postigao je više: mi smo postali svesni ne samo poruke, nego i tihe susdržanosti onoga ko poruku izgovara. Nazovimo to engleskin načinom.  

"In the middle of the kiss" nema samo božanstvenu melodičnost, a Connie Boswell nema samo glas koji budi sećanja na stare filmove. Pesma ima i odlične reči: in the middle of the kiss, suddenly it downed on me, in the middle of the kiss, I knew you were mine. Ne pre.  Ne posle.

Connie Boswell, naočita žena koja deli mesto rođenja sa malom Dorothy Gale, je imala veliki uticaj na Elu Fizdžerald, što Ela nikada nije krila. Kad smo već tu, i površnom posmatraču mora biti jasan upliv šlagera na džez muziku. I obratno: Frenk Sinatra kaže da je Bili Holidej presudno uticala na njegov način pevanja. Osim toga, većina džez standarda su bili šlageri kad su bili mali. Mali? U neku ruku, šlageri su ono za šta se obično upotrebljava floskula "veći od života". Za razliku od današnjeg pop main stream-a koji slušaoca pogađa u noge ili u najboljem slučaju ispod pojasa, stari šlageri, poput španskih serija, gađaju u srce. Recept je jednostavan i baš zato često uspešan: melodija i reči. Kao u pesmi "You always hurt the one you love".

Članovi grupe The Mills Brothers koji izvode ovu stvar bejahu crne boje kože, što se ne bi dalo zaključiti na prvi pogled, odnosno na prvo slušanje. Snimili su preko 2000 pesama i prodali oko 50 miliona ploča. Međutim, opaska da pevaju poput belaca se mora promišljeno razmotriti. Svakako, pevaju na način koji je belačkoj publici bio prihvatljiv u tim predratnim godinama, miljama daleko od bluza. Međutim, retko možete naći belca, odnosno bilo koga koji je u to vreme pevao sa toliko svinga i topline - sem konkurentskog, takođe crnačkog satsava The Ink Spots; ponajbolja njihova stvar je iskorišćena kao muzika u kompjuterskoj igri Fallout 3. Drugi veliki hit, "Do I worry" je još jedan dokaz kako Elvis nije izmislio baš sve fore. Bing Krozbi je, baš nekako u to vreme, prvi počeo tako da peva od belaca. Pre Krozbija, evo još jedne pesma braće Mills. Ona se rečju može opisati kao paćenička (I'm gonna buy a paper doll that I can call my own, a doll that other fellows cannot steal) ali ima toliko dobru melodiju da ne umem da je preskočim. Paper Doll.

Veseli

Za Bing Krozbija se može reći da je bio faca. Prvi je shvatio da pomalo kruto odelo od tvida treba zameniti ležernijom odećom, a u tome su mu, videli smo, mnogo pomogli tadašnji crnački pop sastavi. Bing Krozbi peva kao Din Martin, i često ih je moguće pobrkati. Naravno, Bing Krozbi je pevao kao Din Martin pre Dina Martina (koji je toliko dobro pevao kao Din Martin da se njegove ploče prodaju dan danas). No vratimo se Krozbiju. Nekoliko njegovih pesama su mi omiljene, a na prvom mestu je to "Don't fence me in". Na prvi pogled, pesma je inspirisana vestern filmovima. Ja je doživljavam kao vapaj čoveka kome je uskraćena sloboda koju je nekad imao. Kakva sloboda? Svako će imati svoj odgovor na ovo pitanje. Melodija nema veze sa kantri i vestern muzikom, što ne čudi: kao i reči delo je Kola Portera.

Od bezbroj hitova koje je snimio Bing Krozbi teško je pozitivno ne naglasiti "Ac-cent-tchu-ate The Positive", za koju se može reći da sadrži sve savete koje čoveka mogu da održe kroz život u najboljem epikurejskom smislu te reči. Osim toga, stvar je zarazno duhovita. Bing Krozbi je ovde izvodi sa svojim redovnim partnerkama, devojačkim triom Andrews Sisters.

Gay Friendly

Kao i većina šlager pevača, što je jednostavno jasno već po načinu na koji su izvodili pesme, i Bing Krozbi je bio gay friendly. Dajem nekoliko konkretnih primera. "Gay Love" (tango), "Three caballeros" a jedan posebno izdvajam. Reč je o pesmi "It might as well be spring" kojom se vraćamo na stari dobri način pevanja, danas toliko potcenjen. Za Dick Haymes-a  su govorili da ima bariton sa kojim se nijedan ne može meriti, i čini se da su bili u pravu. Mnogi veliki pevači su imali u svom repertoaru ovu pesmu, meni je nekako najdraža ova rana Dikova verzija. Donekle je prespora, ali je bariton tu.

Srešćemo se opet

Za kraj, pesma koju izvodi Vera Lynn. Ne znam kako vama, ali meni ova pesma prenosi osećaj očaja ljubavnice koja se zauvek razdvaja od voljenog, i nema drugu utehu do u zavaravanju sebe: srešćemo se opet. Fragilan glas koji kao da kranjim naporom uspeva da se ne slomi, ipak postiže da zvuči snažno kad treba uzviknuti refren, kao da se snagom glasa može poništiti neumitnost. Međutim, pesma se proslavila kao himna britanskih vojnika u II svetskom ratu, ko bi ga znao zašto. Uz malo sreće, još uvek možemo da pitamo Veru Lynn na šta je mislila kad ju je pevala - 92. rođendan je proslavila marta. Pesmu je snimila pre tačno 60 godina. We'll meet again. Možda.

A možda je i poneka od ovih pesama legla ponekom od vas...što maštate o sreći.