Evdokija

evdokija

Oću, toj treba da se priča al po redu i pravdi, znam ja da će tvoje knjige i nastavnici da kažu da sam ja baba i seljanka i da ne znam, al da pantiš jednu veliku istinu, što zna narod, sluge i seljaci, počesto ne znaju ni veliki naučenjaci, il ne znaju il ne smeju da kažu... A mnoga se istina od duga veka promeni, i jačem se veruje, al što narod upamti i kriomice priča i prepričava, pre će bit istina no svakojake knjige.. Ej, a tek kad sve prođe, pa se skupi svakojaka reč, počesto biva da prođe stotina godina dok se ne kaže po pravdi i istini....

A ja ti od Lizavjete Maksimove vaku priču naučila, i dovjeka upantila, a kad biva da i meni kosti istrunu, mož bit da se otkrije da je baš to istina....

Ona ti je, Lizavjeta Maksimova bila jedna dama, al onako, prava dama, ne ko one pokondirene bardake, nesoljene i glupe što oće da bivaju što nisu...

Rodila se isto proljeće ko i njojzin car, Nikolaj, iste i godine, a to je bilo osamstošesetosme, u proljeće, ona je svoj rodni dan slavila na Markovdan, treći dan Đurđevdana.... Njojzina je mati bila sluškinja u carevom dvoru, i kako mi je pričala, nije to bilo ko na film što se priča i gleda, njiova su carska djeca bila samo bolje ranjena i oblačena i bolje učena, al nijesu bila mažena i svilena.. Ona je, ko i mati joj, kad je dorasla radila na dvoru, mati u kujni a Lizavjeta je bila kao sobarica, čistila i brisala i tresla, ložila peći i bacala pep'o... I kad su djeca careva imala školu, a kad je lepo vreme to je počesto bivalo vani, ona je nalazla kakav poso blizu, pa je slušala kako oni uče i pantila kako djecu uče istoriju Rusije i sveta, i svašta ti je ona znala.. A za caricu Aleksandru je kazivala da je bila velika gospoja, i nikad joj nije bilo nisko da razgovara sa slugama, a ako je kakva djevojka sirota u službi, davala je da sa njojzinim ćerkama uči ručni rad i red u kuću, i na svaku je djevojku gledala ko na svoju ćer... Lizavjeta je se udala i rodila sam jednu ćer, osamstodevedesetosme, i kazivala da se ni tad ne bi udala jer joj je već bilo trijes, no joj njojzin Fjodor došo ko sunce žareno u život. On je bio konjušar u carsku štalu, tako se zamilovali, a kako Lizavjeta Maksimova nije više imala ni majku ni oca, udala se uz blagoslov same carice, jer tako je njiov običaj, neko te mora blagosiljat pre udaje...

I rodila je Katarinu Fjodorovnu i dalje je služila na dvor...

A i to je za caricu kazivala, da je od mnogijeh porođaja bez muškog djeteta malo kao pomerila u pamet, da se mnogo molila i bila veliki darovnik, mnogu je crkvu pomogla i sirotinju. I nije to bilo samo ajde daj dukate i pare i zlato popovima, velika je darodavka bila i domaćica. Njojzine su ćeri nosile aljine jedna od druge, a kad se oderu, pa nije pristojno da kneginja to više nosi, davala je toj svo odjelo slugama i sirotinji, a ćeri su morale plesti i eklati, da nauče ručni rad, pa se to davalo u sirotinju il prodavalo, opet, da se sirotinji kupi....

Mnogo se molila za sina, al dao joj višnji neko kržljavo djete, Alekseja, koje imalo bolest krvi, pa se nije znalo jel joj to djete blagoslov il kletva....

Al krenu tad zla vremena za nji....

Kad je bilo da car mora dati krunu i prestolje, sedamnajste, Fjodor, Lizavjeta Maksimova i Katarina prikupe što su imali i pobjegnu u Bukurešt, a i to je priča što će tamo....

Jedared je neki grof rumunski bio u goste kod cara i carice, pa je sluga njegov, kočijaš, pričao Fjodoru, dok su sjedili u konjušnici,svaki svojeg gospodara čeko, kako je Bukurešt lep i bogat, pa ako biva opet neka revolucija, a to je bivalo počesto u Rusiju, da nji troje begaju u Rumuniju, kod njega. Sprijateljili se oni, pa se obećali, ako bidne što se sprema, da se vide u Bukurešt. Tako i bilo, kad gorjela Moskva, a toj ću, za Lenjina i crvene drugi put da ti pričam, oni se spreme, otkupe kola jedna i konja, pa na put, i neđe, avgsta sedamnajste, stignu u Rumuniju...

A Ilie je održo reč, kad su ga našli, odma ih pošalje kod svojega brata u Temišvar, koji je imo kovačnicu. Malo posedeli kod njega, pa je brzo Fjodor našo poso kao kočijaš, a Lizavjeta bila kuvarica u jednu finu kuću, kod fabrikanta.

Fjodor umro te zime1917te,sam što su stigli u Temišvar, nije prošlo ni dva mjeseca, i tu ga pokopali na srpsko groblje. A Lizavjeta je kazivala da ga ubila tuga za Rusijom, sve gledo kroz prozor i tražio očima ruske stepe i svoj kraj....

A od vjeka je našijeh bilo tam u taj Temišvar, pa se posle godinu, na kraj rata, Katarina udala za Gradimira koji je tam bio na neke škole pa se tako upoznali. A u to su vreme, s jeseni 1918, stigli i glasi da je car sa celom familijom streljan, pa je bilo jasno da nji dvije nemaju kamo nazad.

I dovede ih Grado u Jagodinu, marta 1919, tuj mu je bilo porjeklo i imanje, otale ga otac poslo u Temišvar na škole, a on se vratio i doveo i ženu i njenu majku.

Nije matorom Boži bilo to pravo, al nije imao kud, pa privati snajku i priju, i mnogo je sa početka žalio, tvrdi trgovac, što mu sin nije oženio neku drugu koju mu je on namenio, bogatu jedinicu sa velkim imanjem, da se množe pare...

Pa kako nije mogao gledati tu sirotinju bežanijsku, odeli im imanje da Grado napravi kuću sebi, i tako pozovu moga strica 1919 s jeseni da im kopa bunar.

Grado je teo seljačko imanje moderno, da se manje radi a više uradi, pa je poručio tri bunara, za štalu, za kuću i jedan u veliku bašču, da uvjek ima vode blizu. Tako je moj stric radio, a i moj oco išo počesto da mu pomogne, pa jedared poveo i moju mati, ona je tad već svu svoju djecu saranila i mene nosila.. Pa je povede sa sobom, da ona na taj pijačni dan kupi što joj trebuje i da ga pričeka do noći pa da idu skupa kući, a stric je tu kod Gradimira i spavo, tako je bio tad običaj, nije se moglo tako brzo stići svukud, pa ti radnici i noće ako su izdaleka...

A moja mati dok je čekala, sjedila u kujni sa Lizavjetom Maksimovom, pa se nji dvije, nako ženski, koja ruski koja srpski, malo popričale... Rasplakala se moja Miljana na njinu sudbinu, kolko je razumila, pa se nji dvije složile ko mast i leba. Kad je bilo da je bunar gotov, pozove Lizavjeta moga strica i pozdravi moju Miljanu, ako joj se rodi djevojka, od boga joj blagoslov da biva Jevdokija, na ženu cara Petra velikog, što je svu nepravdu istrpila i preživela... To čuo i moj otac i mnogo mu se toj ime svidjelo, kazivo da je toga trena znao da sam žensko i da ću živeti za svu onu djecu što su mu poumirala....

Reko to striko i mojoj Miljani, pa kad se ona porodila, moja strina Latinka uđe u sobu i uzne mene majci sa grudi, kazala joj vako, tebe je, sejo, neko ureko da ti djeca ne održe, ovo ti pred bogom i ljudima djete uzimam ja, da mu ti više nisi majka no ja, i ime davam joj Evdokija ja, bez da pitam kuma i popa, što je bilo po red rođeno i kršteno, nije ostalo, ovde ja Latinka, uzimam i imenujem djete, ako ima koji vrag da ovom djetetu zlo misli, prvo preko mene da prođe!

I tako mene gajila moja strina, na pet koraka od majčine i očeve kuće, ko rođeno djete..

Strina nije dobro čula ime, a i kad me, nako malenu, zamotala u tu ciču zimu da me nosi na krštenje, pop ko i odavek, bio pjan, pa napiso u jednu knjigu da sam se rodila 1919te, dan pre, a poslje u drugu prepravljo da sam 1920, dan posle nove godine, jer da mi kao za taj jedan dan ne bivam starija za celu godinu... I upiso Evdokija, ono J mu pobjeglo, ko i strini.....

A kad sam krenila u školu, imala sam već osam godina i bila sam jaka i pametna za svoje godine. Pa me oco upiše u školu, kod učitelja Bore. Tad ti se u svako selo koje ima školu znalo ko su starejši u selu, kmet, kao prvi u selu, pa učitelj i pop pa svi ostali.. A Bora je bio jedan gad čovečji, vječito pjan i mnogo je tuko djecu, pa ga, mjesec dva kad ja pođo u školu, smene i dovedu nekog učitelja Marka, jedno zlo još veće. Nije nas taj tuko, onako ko Bora, šibom i lenjirom, nego nas je kinjio i mučio kako je mogao, digne te pa ti svašta govori, kako ti je otac seljačina i kako si sirotinja i kako je on učio škole visoke a poslalo ga u ovu selendru da radi.. Mučilo ga što je mnio da je on veliki i pametan, a tako ga ponizilo da radi na selo.. I svi mu smrdeli, i sve mu bilo prljavo i nisko.. Men nije mnogo dirao, ja sam bila mirna i prilježna, sve sam radila zadatke, a još i moja Latinka me nije puštala samu u školu, bilo daleko, nego porani pre zore, poradi po kuće šta ima, pa me vodi u školu i sedi kod poslužitelja dok ja ne krenem kući.. A da ne bi badavisala, ponese ručni rad i ekla dok me čeka... Al, ni njemu vrag nije dao mira, pa kad sam bila počela treći razred, jedared, pala baš jaka kiša, i Latinka i ja ti stignemo u školu sve blatnjave i mokre... Nekako se malko uredimo, pa ja malo i zakasnim dok me strina brisala od blata i problačila u suvo što je ponjela. Ej, te reči kad sam ušla u učionicu, eh, čula ga i Latinka ispred. Reko mi da sam seljančura, da nisam za školu, kako tako blatnjava ko krava ulazim u prosvetnu kuću, pa da pozdravim oca prostaka da me ili obuje kako treba il da me ostavi kući kod krava jer taka smrdljiva za bolje nisam i tako je svašta pričo... Moja Latinka uđe, kaže, gosn učitelju, ti ne znaš koja je ona, to je ćerka jedinica gazde Jevrema Popovića, nije iz ovog sela pa mož biti ne znaš, a ona mu je jedina živa posle petero, pa mu je zenica oka i nije ti pametno da je ružiš, za nju Jevrem skida glavu i ne gleda ko si čiji...

Pa me uzne za ruku i kući....

Oco, kad je čuo pobeleo, još mu i Latinka to ublažila, al kad je sišo u selo pa mu ispričali seljani kako su njima djeca njiova prenela, oco pričeka sabor za svetu Petku, pa ode da vidi tog učitelja. Mom su Jevremu i kmet i presjednik opštine i pop ustajali da se zdrave kad ga vide, to je se tako znalo koliko poštovanje on ima. Nađe za sovrom u porti i učitelja i popa i opštinare, svi oni mu ustanu na pozdrav i rukovanje, a oco sjedne i pripita Marka, kako je on seljačina a ćer mu kravarka!?

Kazivale posle žene da se učitelj znojio i muco, a moj oco lepo reko, na čast vam domaćini, vaki učitelj što nam djecu vaspitava, moje više neće. I otišo... Marka su brzo, odma zamjenili, ali mene oco nije teo dati natrag, pa me pošalje u Jagodinu u školu. Dve godine smo Latinka i ja živile u Jagodinu, unajmio nam oco staru kuću Gradimirovi roditelja, koji pomreše koju godinu prije. Svaki nam dan dolazila Lizavjeta Maksimova, pa me učila ručni rad i pričala mi, polako, sve što je znala i u životu naučila. I veliki je prijatelj bila sa mojoj Latinkom, pa kad sam bila u četvrti i peti razred, Latinka ostavi Lizavjetu da me čuva i spava sa mnom u kuću a ona ode i na po dva, tri dana da obiđe svoju kuću....

A kad sam bila peti razred, već sam bila ko da mi je petnajst, zaoblila se i izrasla, pa me počeli momci pomalo gledati, a neki i mog oca propitkivati za mene, a ja nesretna, još djete, trinajs godina.. Pa me oco vrati kući, bojo se da me neko ne dočeka u mrak i ne ukrade, mnogo sam bila jedra i sočna..

A Katarina Fjodorovna je bila nevesta na čast mužu, rodila mu je tri ćeri i dva sina, i sve im davala imena po svojijem mrtvim drugaricama, kneginjama, Olga, Tanja, Marija a sinovima Oleg i Vladimir, i kazivala da joj je samo još jedared viditi Moskvu....

Lizavjeta je bila mala, sitna, tanka, crne kose i očiju, ali bila u njiojzi neka vatra, neka glad da se živi i preživi, i ko ju je znao, što god je kazala verovo joj, jer je uvjek radila kako je namnila..

Kazala da će, kad tad viditi opet Moskvu i Jekaterinborg, i jeste, pred smrt, četresšeste, pred Inforbiro, otišla i bila tamo dva mjeseca, a kad se vratila, kazala da je ljepša Rusija u sjećanju nego u očima, i posle pola godine umrla.... A u to pola godine sam je vidila, bila nedelju dana kod nas u kuću, pa mi je sve ispričala šta se po narodu priča o Lenjinu, crvenima, komunizmu i tako to...

Al to drugi put da ti pričam, i to je priča koju moraš da čuješ i pantiš... Nije sva istina kako se piše u knige, ima i ono što niki neće da napiše...

Lizavjeta, lepotica i dama, al onako, prava, baš, gospođa.

Beograd, Surčin

17. juli 2009