Garant dekadencije na Balkanu

Toplo vam preporučujem tekst Miloša Jovanovića iz poslednjeg NINa, pod naslovom Garant defetizma na Balkanu. Tekst jeste objavljen u rubrici Lični stav-nadnaslov Politika, ali je Jovanović potpisan kao istraživač saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Po mojim saznanjima isti je i zaposlen u Ministarstvu za KiM. Bez obzira što kod nas ne postoji konsenzus oko toga ko kad i gde  priča svoju priču-lični stav- a kad se to mora tretirati kao zvaničan stav institucije kojoj neko pripada ( pogotovu kad prođe i bez internih sankcija, već se završi glorifikovanjem) Jovanovićev tekst je vrlo indikativan. Na ovom blogu je već pisano o toj novoj generaciji istraživača-saradnika-komentatora sa IMPP, koji zastupaju ne samo konzervativne, što je legitimno, već ili ekstremene ili potpuno prevaziđene stavove, ali ih plasiraju na vrlo elokventan i pismen način, vrlo redovno, što na površini ( sto je opet u slucaju Srbije vrlo cesto dovoljno) ostavlja utisak veće profesionalnosti i ozbiljnosti od pogubljenih Antonića i Vukadinovića. Moj je utisak da ono što sebe zove moderna Srbija ne obraća dovoljno sistematske pažnje na njihov rad i njihovo pozicioniranje, a da bi svakako trebala.

Sam spomenuti tekst u osnovi ima tezu da je potpuno neprihvatljivo, nelogično i nedopustivo da ministar odbrane i predsednik Srbije uporno ponavljaju da u slučaju  eventualnog negativnog ili jednostranog konačnog rešenja oko Kosova  neće upotrebljavati vojnu silu, što je perfidno uvijeno u sledeću formu i kroz samu redakcijsku obradu teksta koji ističe dve stvari.

Ako se vojska ne upotrebi kada se državi preti otimanjem dela njene teritorije i u situaciji kada je narod, više od sto hiljada Srba koji žive u Pokrajni, izložen opasnosti, postavlja se logično pitanje –čemu vojska uopšte služi?

 Pitanje glasi: da li stav po kojem srpska vojska( ne vojska Srbije, JM)  neće ratovati za deo teritorije Republike Srbije, stav koji pored ministra odbrane dele i predsednik republke i ministar spoljnih poslova-pomaže ili odmaže u borbi za očuvanje Kosova  i Metohije?   

Osim što se  ni na koji način ne spominje kako je Srbija uopšte došla  u situaciju da se na međunarodnom nivou raspravlja o statusu dela njene teritorije, tekst ni na koji način ne kaže i protiv koga bi Srbija onda tačno trebala da zarati u cilju očuvanja teritorijalnog integriteta i “svog naroda”, kakva tačno opasnost Srbima preti u slučaju kosovske nezavisnosti,  šta je sa onim Srbima sa Kosova koji pozdravljaju samo maksimalne diplomatske napore, kakva je verovatnoća da  Srbija takav rat dobije i po koju ljudsku i materijalnu cenu, kakva bi tek bila opasnost za Srbe na Kosovu  u slucaju vojne intervencije....

 Tekst pokazuje da sam  autor ima potpuno prevaziđena shvatanja o pojmovima koncepta bezbednosti, kolektivne bezbednosti,  državnog vs nacionalnog interesa, kratkoročnih naspram dugoročnih interesa, što sam jasno artikuliše kroz neupitnost činjenice da se ako se državni cilj ne ostvari diplomatskim sredstvima isti mora po difoltu nastaviti ostvarivati vojnom silom! Ako se ima u vidu da autor ceo slučaj oko Kosova ionako predstavlja samo kao “teritorijalni spor” stvar postaje još opasnija. On svoju argumentaciju “pojačava” sledećim: Naravno, spremnost da se upotrebi vojska nosi, po prirodi stvari i određeni rizik. Kao prvo, SAD  su za razliku od 1999, godine kad su izvršile agresiju na SRJ ( na čelu NATOa), zauzete na dva fronta u Avganistanu i u Iraku. Ovim postojećim krizama treba dodati problem sa Iranom koji će se teško rešiti diplomatskim sredstvima. S druge strane, za razliku od 1999. godine, Srbiju danas niko ne može predstaviti kao nedemokratsku državu. Legitimitet za bilo koju opsežniju operaciju protiv naše zemlje bio bi nepostojeći. 

Da se naslutiti, ipak, da bi valjda  ratovali protiv SAD. Taman kad bi tako i bilo, u šta sumnjam, podsetila bih da mnogi svetski komentatori, ali i vlade poput Kine, smatraju da su  SAD jedina supersila upravo zato što mogu  ne samo da vode bitke na dva tri fronta, već da na njima i opasno gube, ali da i dalje  zadržavaju  status supersile zbog resursa kojima raspolažu. O pitanju konsenzusa oko legitimiteta takve akcije, kada je u pitanju upotreba vojne sile na delu teritorije na kome međunarodne snage imaju UNovom rezolucijom zagarantovan mandat da vode brigu o bezbednosti i da ne govorim. Jednostrano proglašenje bi međunarodnu zajednicu dovelo u neprijatan položaj upravo zbog u tom slučaju pitanja legitimiteta statusa njenih misija na Kosovu, i verujem da većina kosovskih  političkih opcija koja to retorički zagovara ovo itekako ima u vidu, i zna koliko bi to ugrozilo njihov položaj u budućnosti, no i dalje ne vidim koji bi to mehanizam mogao “opravdati” srpsku vojnu intervenciju.

Sve vreme se provlači pitanje “nagrade” Srbije u slučaju ili zato što eksplicitno iznosi stav da do vojne intervencije nece doći. Pa “nagrada” može da bude i to, da svojim ponašanjem sami sebi skroz ne zalupimo vrata regionalne saradnje, evropskih integracija i drugog, što u 21 veku sve veće međupovezanosti država i nije na odmet, zarad generacija koje dolaze.

Po Jovanoviću odgovor zašto je Srbija sebe dovela u situaciju da tvrdi da vojno neće intervenisati nema nikave veze sa realnim razmatranjem cene ishoda i sl ( nisam  ni ocekivala vrednosnu argumetaciju) već leži u sledecem: “ Kao što nije realno očekivati da se bez truda i borbe, prednosti i odvažnosti može išta postići, tako nije sigurno da je dovoljno imati nekoliko diploma iz oblasti bezbednosti, dobijenih nakon završenih tronedeljnih kurseva, da bi se uspešno obavljale odgovorne i visoke državne  funkcije . Ovaj zaključak opet otvara nova pitanja, poput pitanja kvaliteta naših političkih elita….Definitivno sve ima svoje. “

Biće interesanatno saznati šta o kvalitetu elite i kadra u vlastitom ministarstvu Jovanović ima da kaže pošto je samo  par dana po objavljivanju ovog teksta i sam ministar Samardžić rekao  da vojna reakcija ne dolazi u pitanje. Ili Samardžić ipak ima samo  jednu vijugu više, pa neće da kaže da će upotrebiti vojsku, kad u stvari…..Mada to više i nije toliko bitno, neko to od gore (Google) vidi sve, samo što igrači rizika i diplomatije na srpskoj  javnoj DSS sceni previđaju osnovnu stvar-da je u toku 21 vek. Imajući  sve naavedeno u vidu, priznajem da donekle razumem kohabitaciju i razloge zašto DS iznutra drži DSS, mada je cena sve veća. No mi se bez obzira na cenu, kosa diže na glavi tek kad pomislim na  alternativu.