Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva.
* * *
Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.
Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati.
Док смо ми били тамо била је изложба Модиљанија, Кандинског, чешких фотографа, … У једном од музеја нас је, дословно, дочекала киша разних речи, која је са плафона падала на степенице.
Рајна пролази кроз град, па ко воли може прошетати бродићем и посетити замкове или винарије поред реке. Постоји чак и музеј за нердове као ја, музеј рачунарске опреме, одмах преко пута Универзитета.
Чак и да ништа посебно не радите, већ уживате шетајући по граду или седећи уз кафу на улици, провешћете се лепо гледајући у знаменитости, куће и пролазнике.
Једног дана, док сам био на послу, Њања и клинци су провели 5-6 сати у кући где је Бетовен рођен, која је данас музеј у његову част.
Бон је веома горд на свог некадашњег суграђанина и поред музеја, посветио му је годишњи фестивал, као и споменик на главном градском тргу (већи део жуте зграде иза споменика је такође део Макс Планк Института, горња два спрата у поткровљу су библиотека, она два испод су канцеларије, а у приземљу, које се на слици не види, је пошта). Клинци су били одушевљени музејем, а ми њиховим одушевљењем.
Унатраг, унатраг, …
Бетовен је свој Пети (и последњи) Клавирски Концерт осмислио током 1809., дакле пре тачно 200 година. Премијера је, што због рата између Аустрије и Наполеонове Француске, што због других разлога, чекала до 1811., када је овај концерт први пут изведен у Лајпцигу. У то време је Бетовенов слух већ био толико оштећен да, за разлику од претходних четири, он ниједном није наступио као солиста на овом свом клавирском концерту.
* * *
Негде априла 1996. сам седео у соби, у потпуном мраку, помало уморан, а више сам, и посматрао светла града просута ниже по долини уз реку и по околним брдима. Снег и ветар у недоглед. Прошло је тек три месеца откако сам се преселио ту. Једва сам састављао за храну и за стан, али тог дана сам купио диск. Мој први диск у Америци, Бетовенови клавирски концерти, један до два става из сваког. Други став Петог концерта остављен да се бесконачно понавља. Пуштам да ме милује. Да ме обнавља. Пролеће само што није.
Унатраг, унатраг, …
Бетовен је Месечеву Сонату написао 1801. и назвао је ”Скоро фантазија”, могуће и због тога што нема уобичајену форму. Поред оригиналности у форми, интересантно је што је на добром концертном клавиру ову сонату данас немогуће свирати тачно онако како је Бетовен препоручивао. Наиме, он је желео да се цео први став свира без пригушивања, дајући тако богатсвто звуку и стварајући непрестано ишчезавајућу дозу дисхармоније у позадини која на тај начин истиче хармонију текуће мелодије. Свирање без пригушивања са стално притиснутом десном педалом не звучи добро на данашњим концертним клавирима, зато што они одржавају звук много дуже и другачије од оних с краја осамнаестог века и почетка деветнаестог века.
* * *
Само што сам се вратио из војске. Окошталог мозга, с новим индексом у рукама и без идеје о ичему. Залепила је слику у мом индексу.
- Не знам да се потписујем, немам свој потпис, рекох.
- Хоћеш да ти одсвирам нешто, упита потписујући се за мене.
- Хајде.
Први став Месечеве Сонате. Меко, лагано, топло. Ја сам скоро потпуно забравио седамнаестогодишњака који је пре нешто више од тринаест месеци био послат тамо негде у узалудност. Саставила ме лепо.
Унатраг, унатраг, …
Патетична Соната је написана 1798. Бетовен је написао у част своме пријатељу и патрону Принцу Личновском. Бетовен је током свог живота имао доста среће са патронима, од којих су му неки, као Принц Личновски, обезбеђивали и годишње стипендије без икаквих обавеза, омогућујући му тако несметан и неспутан рад. Ово конкретно пријатељство се у једном тренутку прекинуло, по неким сведочанствима после извесне свађе на поседу Личновског у Грацу.
* * *
Раних осамдесетих, током средње школе, књиге су заузимале два зида у мојој момачкој соби. На једном зиду белетристика и математика, а на другом филозофија, економија, језици (немачки и енглески), шах, јога, … Уз онај први зид је хрпа плоча, Азра, Блонди, Клеш, … Уз онај други има само десетак – по неколико од Бетовена, Чајковског, и Дебисија.
Мали дрвени Искрин грамофон окреће други став Патетичне Сонате по хиљадити пут и пуни ми душу. Тридесет и три пута у минути, уз музику се чује и тихо стругање пластичног диска по дрвеном кућишту - кххххт, кххххт, кххххт, … Из неког разлога је диск преко кога су се стављале плоче пропадао ниже него што је требало и додиривао је кућиште на једном месту. Носио сам се са овим тако што сам уз осовину уметао парче шибице испод диска, да бих га мало придигао. Ово је решавало проблем привремено, пар дана, док се парче шибице полако не оглође и испадне.
Унатраг, унатраг, …
Мој брат је једанаест година старији од мене. Одувек смо били различити. Ја сам често одсутан, повучен, у некаквим мислима. Он је своје страсти и љубави увек живео, макар и на кратко, у стварности.
Кад се заљубио у шах купио је брдо књига, затварао се данима у собу, проучавао игру великих мајстора, и постао довољно добар да буде сасвим успешан учесник отворених првенстава града. Кад му је то досадило и кад је пожелео да научи немачки сео је у воз, отпутовао тамо и учио. Кад је желео да заради куцао је предавања која су се после умножавала и продавала у студентским књижарама. Сам је себи купио мотор. Кад се заинтересовао за филозофију, скупио је све што се могло наћи и читао. Вежбао је јогу. Кад га је привукла столарија, купио је машину за обраду дрвета и смислио свој начин прављења рамова за слике. Не би онај грамфон један минут радио на шибицу у његовим рукама.
Никад нисам потпуно разумео како његов мозак ради. Млатио ме је у шаху како је хтео, али добро, ту могу да се вадим да је он учио из књига а ја нисам. Али млати ме и у табли. Једном сам донео неку игру, манкала, прочитали смо правила и одмах ме преслишао двадесет пута заредом. После више нисмо ни играли јер смо закључили, независно, да је игра досадна. Мислим да ни у једној таквој игри он не рачуна више потеза од мене, али брзо види и оцењује фине разлике које не носе тренутну и директну добит, већ само магловиту стратешку предност, која тек временом прерасте у потпуну доминацију. Помало као Бетовен, који није морао да чује музику и да прво проба све ноте да би знао да је његов избор прави, он није морао да види позиције и да проба све потезе да би знао да изабере.
Одувек је био мој патрон. Несебично ми је давао новац за џепарац, једном ми платио и цело летовање, наговарао ме да идем и плаћао за моје курсеве енглеског, дао ми кључеве да му ”чувам” стан у центру града док сам био на другој години факултета (овај празан стан је необјашњиво и преко ноћи јако подигао моју популарност и међу друговима и међу другарицама), а он био на дугом службеном боравку у иностранству, …
Унатраг, унатраг, …
Био сам седми разред кад сам наследио његову собу. Он је тад био у војсци, после се одмах запослио и, у жељи да се што пре осамостали, одселио из породичне куће на периферији, а пар година касније и оженио. Тад, у тој соби, сам први пут чуо Пету Симфонију. Мислим да сам је слушао док је нисам запамтио. И дан данас, кад чујем један такт, у глави се сами нижу следећих десет, с оном неумитном прецизношћу и лакоћом с којом је он низао своје шаховске потезе, али и с додатком од тридесет и три једва чујних кхххт звукова у минути.
Осим собе, наследио сам прелеп радни сто који је својеручно адаптирао од старог кухињског стола. И књиге на једном зиду. Искрин дрвени грамофон у одличном стању и десетак плоча. Неколико Бетовенових.
Хвала, Бато.