Slučaj poručnika J.K. i slični slučajevi

 U doktrini savremenih armija, uključujući sve zemalje sa vodećom demokratijom, ključni je sledeći doktrinarni stav: Koristeći tenološku nadmoć svog oružja neprijatelja treba napasti sa distance, iznenaditi ga i uništiti, a pritom ostati van domašaja. Visoko kotiraju komandanti koji u oružanoj borbi napadnu i pobede neprijatelja dok spava, kad je bez oružja, pri prevoženju, u pozadini, jer tako dejstvujući ne izlažu svoje jedinice opasnosti.          

                   Pre nego što sam ga upoznao J.K. je bio profesionalni oficir.

                   Oficirski poziv je duga tradicija njegove porodice. Iz generacije u generaciju, bar je jedan muški član tu tradiciju nastavljao. Kako je J. K. bio jedinac, pitanje njegovog životnog poziva nikad se nije ni postavljalo. To što je bio nežne građe, emotivan i sa izraženim sklonostima, pa i talentom, za poeziju, njegov otac, inače također oficir, nije ni primećivao. Na bojažljive primedbe njegove žene, a Jozefove majke, kako je njihov sin isuviše slabašan i nežan za grubi vojnički poziv, otac bi samo odmahnuo:                                            

                   - Tri meseca drilovanja kod iskusnogg narednika i naš sin biće čvrst kao stena.

                   Protivno svojim željama J. K. je završio vojnu akademiju  i krenuo očevim stopama.

                   Kada je počeo rat, njegov otac je bio u penziji. Zbog poodmaklih godina nije udovoljeno njegovoj želji da se, kao dobrovoljac, bori u tom ratu i da svoju uniformu ukrasi grančicama bar sa jednom generalskom zvezdicom. Ex pukovnik je zato, preko svojih veza u generalštabu, omogićio svom sinu, tada već poručniku J. K. da što pre ode na ratište i odmah na početku vojničke karijere krene stazama slave. Otac sina ni ovoga puta nije pitao za mišljenje, jer po očevom dubokom uverenju prirodno stanje za pravog oficira je rat, a ne mir.

                  - Rat je otac svemu, svemu kralj, citirao je ex pukovnik Heraklita i uvek dodavao, a mir je za slabiće. U njemu se čak i dobri oficiri opuste, omekšaju i ugoje.

                  - Na vojnoj akademij su nas učili da je rat čin sile kojim primoravamo neprijatelja da prihvati našu volju, objašnjavao mi je J. K. na jednom od naših razgovora, te da se u primeni te sile naša armija i svaki njen pojedinac, mora  strogo pridržavati međunarodnog humanitarnog prava i običaja ratovanja. Da je uvođenje humanosti u načela ratovanja čist logički i svaki drugi apsurd, shvatio sam tek u ratu. Rat je krvavi pir destrukcije, jedan konkretan, materaijalizovani i užasni zločin, vođen i usmeravan od strane države. Gebels je bio u pravu kad je rekao da u ratu jedno biće pije krv drugom. Time što jedno umire drugo se prehranjuje. Zato, po Gebelsu, ne treba trabunjati o humanosti. Moji profesori na vojnoj akademiji su uglavnom trabunjali.

                   - E, moj J., da su trabunjali samo tvoji profesori. Šta tek reći o govorima naših političara? To je tek trabunjanje. Doduše, politika je uvek bila umešnost mogućeg, pa ako im mi birači dopuštamo trabunjanje o ratu i još ga rado slušamo, onda zašto da ne trabunjaju, pokušao sam  da uopštim temu.     

                  - U doktrini savremenih armija, uključujući sve zemalje sa vodećom demokratijom, ključni je sledeći doktrinarni stav: Koristeći tenološku nadmoć svog oružja neprijatelja treba napasti sa distance, iznenaditi ga i uništiti, a pritom ostati van domašaja. Visoko kotiraju komandanti koji u oružanoj borbi napadnu i pobede neprijatelja dok spava, kad je bez oružja, pri prevoženju, u pozadini, jer tako dejstvujući ne izlažu svoje jedinice opasnosti, nastavio je J. K.

                   - Dozvoli da te potsetim, da to nije nov, a ni orginalan doktrinarni stav. Ti ćeš to bolje znati, čini mi se da ga je definisao još Sun Cu Vu, pet stotina godina pre nove ere, primećujem.

                   - Slažem se, ali ako je to tako, a jeste, zašto se onda trabunja o viteštvu, časti i moralu u ratu? Ta načela su toliko različita, čak dijametralno suprotna, elementarnim moralnim i demokratskim normama u miru. A što se tiče Sun Cu-a, suština njegove vojne misli je primena «čiste moći» tako da se neprijatelj potčini bez borbe, «da se ne pokreće mehanika», kako je on govorio.

                  - A šta je radio taj Cu, ako njegovi neprijatelji neće da priznaju njegovu nadmoć? Verovatno je pokretao tu svoju mehaniku i raspalio po njima.

                  - Suštinu ratova XX veka, prvi je i gotovo u celini opisao jedan britanski pomorski oficir u svom izveštaju Komitetu za odbranu još 1921. godine. On je napisao, parfraziram: Sasvim je jasno da se moderni rat razrešava kroz napor da se uguši život čitave nacije. Budući da se vodi svim snagama naroda, njegov je krajnji cilj da se izvrši pritisak na celokupno stanovništvo, svim raspoloživim sredstvima i na taj način primora vlada napadnute države da prihvati sve postavljene uslove. Bio je potpuno u pravu. Već u narednom, Drugom svetskom ratu, težište borbenih dejstava se prenosi sa vojnih formacija na narod, na njegovu ekonomiju, gradove, komunikacije u krajnjem - na njegovu ukupnu egzistenciju. U skaldu sa takvom strategijom Hitler je razvio Blickrig i koncentracione logore, saveznici bombardovali Drezden, a Truman bacio atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. To znači da je «Veština ratovanja» Sun Cu Vu-a vrlo zastareo udžbenik, potrudio se da mi stvari detaljno razjasni J. K., otpio gutljaj kafe, pa nastavio:

                  - A i «mehanika» je uznapredovala u odnosu na vreme Sun Cua.  Razorna moć i domet savremenog oružja su praktično neograničeni. Priroda oružja se itekako promenila. Međutim, ljudska priroda nije. U ratu izbija dugo suzdžavana radost razaranja, ona čoveka oslobađa potisnute agresije koja se u mirno vreme nakupila.

                   Činilo mi se da J. K. malo precenjuje čovekovu agresivnost, ali nisam ništa rekao.

                   - I ne samo tehnika ratovanja, već je i  lik neprijatelja bitno različit od lika neprijatelja u ranijim ratovima. Jedan od osnovnih zadataka države, koja se priprema za rat, jeste da prikaže budućeg neprijatelja što apstraknije, da ga dehumanizuje i satanizuje, kako bi na najoštriji način razlučila čin ubijanja u ratu od čina ubistva u miru.

                   Podsetio sam ga na Remarkovog junaka iz «Na zapadu ništa novo». Taj je junak, kome sam zaboravio ime, francuskom vojniku, nakon što ga je proburazio svojim bajonetom, i dok je ovaj, još uvek živ, gledao u njega razrogačenih očiju, rekao: «Ti si za mene bio samo ideja, apstrakcija koja je živela u mom umu... Ubio sam tu apstrakciju». Tek kad ga je ubio, shvatio je da taj nesrećni Francuz, mladić istih godina kao i on, nije nikakva apstrakcija već čovek, a on njegov ubica.

                  - Danas je sasvim drugačije. Zahvaljujući modernom oružju mogućnost direktnog sukoba, oči u oči, sa konkretnim neprijateljem je bitno smanjena. Za većinu boraca apstraktna mržnja, konstruisana tokom psihološke pripreme rata, ostaje dominantna do njegovog kraja.

                  - Negde sam pročitao da  krvožednost proporcionalno raste sa udaljenošću od fronta – najudaljeniji od neprijatelja su najžedniji njegove krvi, dodao sam.

                  - Ja to najbolje znam. Moja raketna baterija je bila desetinama kilometara udaljena od linije sukoba. Raketaši i piloti nikada ne vide svog neprijatelja. On je udaljen, nevidljiv i de facto apstraktan. Mi ubijamo pritiskom na dugme, a ne nožem. Dobiješ koordinate od pretpostavljenih, izvršiš rutinske proračune, usmeriš lansere, pritisneš dugme i aktiviraš rakete. Jednostavno i čisto. Šta se dešava kilometarima dalje, na cilju koji si gađao, niti vidiš, niti o tom razmišljaš. Tako se može ubijati i ubijati, sve do sudnjeg dana, a da ti savest ostane mirna.

                    - Tvoja savest, ipak, nije ostala mirna, zar ne?

                    Pitao sam ga, a bilo bi mnogo bolje da nisam.

                    - Bilo je to 12.novembra prve godine rata. Od ranog jutra moja baterija je dejstvovala prema planu vatre i to samo po jednom cilju. Oko deset sati pozvao me komandant i rekao:

                    - «Čestitam poručniče! Danas ste bili đavolski precizni. Pešadija neće imati šta da radi. Cilj ste uništili vi sami». Naredio je premeštanje položaja moje baterije i pokret ka liniji fronta. Neprijatelj se povlačio. Ucrtao sam u svoju kartu nove položaje i odredio marševski pravac. Nakon pola sata marševanja radio vezom se javio vođa izviđača, koji se kretao ispred glavne kolone transportnih vozila, i predložio da promenimo pravac marševanja. Na moje pitanje zbog čega, odgovorio je da ne bi bilo dobro da vojnici naše baterije vide ono u šta on sad gleda. Zaustavi sam kolonu i svojim vozilom pošao napred.  Izviđači su me čekali na ulazu u jedno selo. Slike iz Danteovog pakla delovale su naivno i idilično spram prizora pred mojim očima. Duž čitave ulice, ispred sagorelih kuća, po cesti, čak i na okolnom drveću bili su leševi. Neki ugljenisani, a drugi krvavi. Najviše ih je bilo na seoskom trgu, oko vozila sa oznakama Crvenog krsta, gde su nesrećnici čekali u redu za lekove i hranu. Ni jedan leš nije bio ceo, a ruke, noge, glave i veći unutrašnji organi bili su razbacani okolo i izmešani. Slika ženskog leša bez nogu, koji u naručju, još uvek čvrsto, drži leš svoje bebe bez glave, urezala se tako duboko u moj mozak, da ću je gledati do kraja  života. Čim zatvorim oči, ta slika se pojavi jasna i oštra kao i  onog 12.novembra. Evo, već petnaest godina učim da spavam otvorenih očiju. Još nisam naučio.                            

                   Zadrhtao je glas J. K., a brada mu se počela tresti. Neznajuči šta da radim, dodao sam mu čašu sa konjakom. Drhtavim rukama je prineo čašu ustima, malo je otpio, a ostatak prosuo po košulji i posle kraće pauze nastavio:

                  - Kad mi se svest izbistrila posle prvog šoka, otvorio sam svoju topografsku kartu. Koordinate sela bile su tačne koordinate cilja, upravo onog koji je moja baterija čitavo jutro raketirala.Saznanje da sam ja, sa mojom baterijom, pobio te starce, žene i decu bilo je groznije od prizora u koji sam nemo gledao. A, onda, odjednom jasno sam čuo krike i samrtne ropce svih pobijenih, zatim detonacije i na kraju čuo sam i svoj glas:  «BATERIJOM! PALI!», pa ponovo: «BATERIJOM! PALI!». Tačno onoliko puta, koliko sam komandi za vatreno dejstvo tog jutra izdao.

                  Brada mu je još više počela drhtati. Ličilo je na epi-napad. Tek mi je tad postalo jasno šta je posttraumatski sindrom. Dodao sam mu ponovo čašu, a i ja sam svoju ispio na iskap.Posle pića i kraće pauze glas mu je postao nešto sigurniji,a drhtanje brade i ruku gotovo da je prestalo.

                  - Sledećeg dana napisao sam, zaveo i predao službeni podnesak komandi. Kopiju još uvek čuvam, dodao mi je izbledeli papir i tražio da ga glasno čitam. To sam i učinio.

                   «Komandantu brigade,

ja, poručnik J. K., zahtevam da, u skaldu sa odredbama Pravila službe naše vojske, odredbama

krivičnog  zakona naše države, kao i odredbama Ženevske konvencije i Međunarodnog humanitarnog prava, protiv mene pokrenete postupak pred nadležnim vojnim sudom.

Razlozi pokretanja postupka: Dana 12. novembra o.g. prekršio sam sve meni poznate odredbe gore navedenih zakona i konvencija i počinio ratni zločin.

Dokaz: Moje priznaje u ovom podnesku.

Svedoci: Oficiri, podoficiri i vojnici 1. baterije naše brigade.

Mesto zločina: selo..., koordinate...                                                              

Žrtve: Najmanje 90 civila, stanovnika sela, među kojima neutvrđen broj žena i dece, tri humanitarna radnika Međunarodnog Crvenog Krsta, od kojih dve žene.

Materijalna šteta: Uništeni su svi objekti za stanovanje, sva dobra za život stanovnika sela, teretno

vozila Međunarodnog Crvenog Krsta i neutvrđena količina lekova i hrane iste organizacije.                        

Molim da me, do početka sudskog procesa, razrešite dužnosti.

13.novembra o.g.

                                                                 J. K., poručnik»                                                                                                        

                  - I šta je bilo dalje, pitao sam sa nestrpljenjem.

                  - Moj komandant, pukovnik M, pozvao me  iste večeri na razgovor. Stavio je bocu viskija na stol i napunio dve čaše do vrha. Počelo je ubeđivanje. Prvo uokolo i blago uz oslovljavanje sa «sine», a zatim službeno, uz oslovljavanje sa «gospodine poručniče», pa preteće i oštro, a svaka druga reč mu je bila «kretenu», «idiote» i «izdajniče», zatim opet sa «sine» i tako do ujutro. Komandant je, inače, bio uvek brižan, vrlo odgovoran, pošten i blag čovek. Popili smo tu bocu viskija, ali ja nisam popustio. Na kraju je komandant, pred mojim očima, pocepao službeni podnesak sa mojim priznanjem i isterao me iz kancelarije. Za tri dana sam vraćen u matičnu bazu brigade, a za mesec dana sam dobio rešenje o nečasnom otpuštanju iz armije. U njemu je pisalo da sam otpušten zbog lošeg zdravstvrnog stanja, kao labilna ličnost. Odmah po izlasku iz armije otac me se odrekao, i to javno, preko oglasa u novinama. Kopiju mog priznanja službeno sam predao nadležnom tužiocu. Nikad nisam dobio nikakav odgovor.Tišina traje evo, više od petnaest godina.

                   Bilo mi je jasno zašto do podizanja optužnice i pokretanja sudskog procesa za ratni zločin nije došlo, a nikada neće ni doći.  Komandir raketne baterije poručnik J. K, tog 12. novembra, nije pogrešio koordinate cilja. Cilj je odabrala njemu pretpostavljena komanda, a u skaldu sa odobrenom strategijom, o kojoj je odlučio politički vrh države. Pa, zašto onda da se sudi jednom poručniku koji je samo izvršavao naređenja.

                   Međutim, odgovor na pitanje, da li je J. K. zločinac, nije bio ni jednostavan, a ni jasan.

                   Bar, meni nije.

                                                                      *

                  Ne znam zašto, ali kad god razmišljam o ražalovanom poručniku, setim se  prve rečenice iz Kafkinog Procesa:   

                 «Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.»                          

                  Znam da, sem incijala imena, sličnosti između njih dvojice nema, jer poručnika J. K. nije niko oklevetao, on jeste učinio veliko zlo. Sam tako misli i svoj zločin priznaje. Ali, niko neće da ga uhapsi i da započne proces.

=====================

Iako sam već pisao o nesrećnom poručniku J.K., o ratnim zločinima i poreklu zla,

psihološkom profilu ratnih zločinaca, socijalno-psihološkim apektima ratnih zločina i načinu na koji to drugi rade, godišnjice bacanja prvih atomskih bombi na Hirošim i Nagasaki, o kojima je već pisano na blogu b92, ponovo aktuelizuju temu odgovornosti za rat i ratne zločine.

Formalno-pravno bombardovanje ova dva japanska grada nisu ratni zločini.  Direktni izvršioci (piloti i posada aviona),  naredbodavaci ( nadležni komandanati ) i oni koji su doneli odluke (politički vrh), nikada nisu optuženi za ratni zločin. Naprotiv, slavljeni su kao heroji, ne samo u Americi, već i u najvećem delu sveta. Da je bacanjem atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki počinjen ratni zločin nad civilnim žrtvama ne može biti nikakve dileme. Ne postoji ni jedan primer u istoriji ratova da je u jednom trenutku, jednim potezom, jednim pritiskom na dugme, pobijeno toliko ljudi (u Hirošimi 6.avgusta u 08.15 časova 140.000, u Nagasakiju 9. avgusta u 11.02 časova 22.000).

Da li je predsednika Harija S. Trumana zbog žrtava u Hirošimi i Nagasakiju, pilote koji su pritisnuli dugmad -  Paula W. Tibbetsa,  zbog žrtava u Hirošimi i pilota Charlesa W. Sweenya zbog žrtava u Nagasakiju, bar ponekad grizla savest? Sudeći po njihovim biografijama ni jedan od njih nije imao problema sa grižom savesti.

Hari Truman je umro u 88. godini, a da se nije povredio u kupatilu poživeo bi još koju godinu. Za vreme njegovog predsednikovanja SAD je ratovala u Koreji i započela rat u Vijetnamu.1956.godine je dobio počasnu diplomu na oksfordskom  univerzitetu, a primio ju je plačući od sreće. Charles je poživeo 84, a Paul  92 godine.

Mora se navesti i sledeće: 

- atomsku bombu, bačenu na Hirošimu, tešku 4 tone i dugu tri metra, Amerikanci su nazvali Mali dečko (Little Boy),

- Paul Tibbets je  bommbarder B-29, kojim je pilotirao i iz koga je bačena A bomba na Hirošimu, krstio imenom svoje majke - Enola Gej, 

- 6. avgusta 1945. g. pre poletanja vojni sveštenik je izgovorio kratku molitvu i blagosiljao akciju, Enola Gej je poletela, Little Boy je izbačen iznad Hirošime i pobio 140.000 ljudi.

Poručnik J.K., pukovnik Tibbets i major Swenia, kao i njihove posade, samo su vršili svoju dužnost. Isto je i sa njihovim komandantima. Predsednik Truman i drugi predsednici  donosili su odluke u skaldu sa ovlašćenjima iz svojih ustava, a izabrani su voljiom svojih naroda demokratskim putem. Očito da nas takav pravac razmišljanja vraća na starozavetnu priču o pragrehu.

Zbog one molitve i blagoslova akcije na Hirošimu, mora se postavitii i pitanje da li su baš svi iz Svetog trojstva (Otac, Sin i Sveti duh) dremali tog avgustovskog jutra 1945.g. i u mnogim sličnim situacijama tokom duge istorije ratova.