Đilasovo shvatanje ljudskih prava

Rukovodeći se svojom odlukom da ću na izbore izaći uvek (sem u totalno ekstremnim situacijama) glasao sam za Nenada Bogdanovića u drugom krugu lokalnih izbora 2004 godine. Alternativa je bio neko ko je oduševljeno podržavao ideju da neke etničke grupe treba premestiti/izmestiti ili da naprosto treba da odu. Pomenuti protivkandidat je na kraju prošlog veka našao način da legalno guši medije - ključ svake slobode izražavanja. Kada se 2008. Dragan Đilas pojavio kao kandidat za ovo mesto, prisetio sam ga se iz vremena Studentskog protesta '92 i nisam se setio ekstremno negativnih izjava, bar ne onakvih kakve je imao njegov protivkandidat (opet Vučić). Nisu mi smetali ni navodi o njegovom bogatstvu - ako ima ičeg nelegalnog u njegovom bogatstvu/biznisu, postoje Tužilaštvo i Policija. Teško mi je palo DS-SPS-LDP, ali sam očekivao "promene na bolje" - od svih, pa i od Gradonačelnika.

Posle izbora za Gradonačelnika, nisam očekivao ništa spektakularno. Pa ipak, još manje sam očekivao da će čovek kao što je Dragan Đilas napraviti toliko loših poteza koji se itekako tiču poštovanja ljudskih prava. Em ljudska prava nisu njegov resor, em dolazi iz stranke koja je na izborima obećavala Evropu i evropske vrednosti, a i sama funkcija Gradonačelnika ne podrazumeva (previše) povlađivanja srBskom nacionalnom biću.

Počelo je sa otkazivanjem konferencije za novinare u „Sava centru" (javno preduzeće čiji je osnivač Grad Beograd). Istog dana kada su predstavnici Gej Strejt Alijanse zajedno sa ostalim članicama Koalicije protiv diskriminacije predstavljali godišnji izveštaj, stigla je informacija o otkazivanju konferencije za štampu koju je ova organizacija zakazala iste sedmice. Novi direktor „Sava centra" je kao iskusni SPS kadar (bivši šef obezbeđenja Železničke stanice), poručio da „pederi neće ništa organizovati u Sava Centru" i „da se zna gde se okupljaju pa nek' tamo drže konferenciju". Usledio je pritisak javnosti, a gradonačelnik Đilas je rekao da „niko neće biti diskriminisan", izvinio se „svim građanima koji su pogođeni" (baš je teško reći gejevi/lezbejke) i rekao da je izvinjenje direktora Sava centra i više nego dovoljno.

Šta je mogao da uradi Dragan Đilas tada? Kada je rekao da niko neće biti diskriminisan, mogao je da utiče da se odluka promeni, a ako se to ne desi, da dođe na konferenciju za štampu i lično pokaže da se ne slaže sa diskriminativnom praksom. Mogao je da ponudi prostor Skupštine grada, makar kao mali dokaz da su svi u Beogradu jednaki. Mogao je mnogo toga da uradi i bez „rušenja koalicije na gradskom nivou". Mogao je, a nije.

Vrlo brzo posle skandala u Sava Centru, usledio je skandal sa povlačenjem Zakona protiv diskriminacije iz skupštinske procedure, a na zahtev SPC. Dok je debata o povlačenju i zakonu uveliko trajala, Gradonačelnik je našao vremena da pomogne vlasniku jednog frizerskog salona koga su izvršitelji hteli da isele zbog neplaćene kirije. Čovek se polio benzinom, hteo da se zapali,a onda je Gradonačelnik došao, porazgovarao sa njim i poslao izvršitelje kući. Pretpostavljam da je pomenuti vlasnik salona Srbin i da nije gej. Ne znam šta bi bilo da je Boris Milićević odlučio da se zapali ispred Sava centra. Da li bi Gradonačelnik i tada došao ? Da li bi „naložio" da se odluka promeni ili nešto slično ?

Čim se završilo natezanje oko Zakona protiv diskriminacije, bilo je vreme za pripreme oko Univerzijade. Ovaj događaj je Gradonačelniku bio veoma važan jer pored vrtića i mostova, „poslati lepu sliku o Beogradu" predstavlja prioritet njegovog mandata. Da bi se bi se „Beograd na pravi način predstavio svetu" morali su da budu žrtvovani domovi više od 40 romskih porodica, bez neke prethodne najave i bez ponuđenog alternativnog smeštaja. Gradonačelnik je svojim izjavama (i delima) ovaj novi slučaj nepoštovanja elementarnih ljudskih prava dodatno zakomplikovao tako da su retki Beograđani koji su shvatili da romske porodice koje su na ulici imaju pravno na nužni alternativni smeštaj. Umesto toga Gradonačelnik je ponudio splet neprihvatljivih izjava koje su se sve od reda bazirale na neznanju i poluistinama: „oni su došli iz drugih gradova i moraju da se vrate odakle su došli", „ne mogu dobiti stanove", „ponuđen je adekvatan smeštaj za sve", „odbijaju da idu na ponuđene lokacije", „oni su zloupotrebljeni od strane jednog čoveka" i sl. Ne vredi više objašnjavati svaku od ovih izjava, jer je Gradonačelnik pomogao „da većinska populacija" koja i inače ne voli sugrađane koji su „drugačiji" svoj loš socijalni položaj svali na Rome. Oni koji su bogatiji su ponovo dobili priliku da iskažu brigu što turisti gledaju „ruglo u Beogradu", dok su svi zajedno potpuno ubeđeni da Romi hoće stanove, da neće da odu nigde sa pomenute lokacije i da bi bilo najbolje da nam nisu sugrađani. Odgovor na takav konsenzus je bila žica/ograda tokom Univerzijade, kako „gosti ne bi videli" šta je iza. Ono što se trenutno priča je da se raseljavanje ovog naselja, kao i onog ispod Gazele planira za sredinu avgusta.

Posle slanja „prelepe slike Beograda poslate tokom Univerzijade", Gradonačelnik se iznova uplašio za „slanje loše slike Beograda". Ako mu već LGBT populacija nije „na duši" mogao je na novinarsko pitanje da pročita članove 21, 46 i 54 Ustava Srbije, Zakon o okupljanju građana, a naročito novousvojeni Zakon o zabrani diskriminacije u kome piše da je diskriminatorsko postupanje zbog iskazane seksualne orijentacije zabranjeno. Parada ponosa nije ništa drugo do kolektivnog iskazivanja seksualne orijentacije i javne podrške ostalih građana LGBT zajednici.

Umesto ukazivanja na važeće zakone ove zemlje (ako već neće da pruži podršku), gradonačelnik Đilas je uradio ono što je upravo najopasnije. Prvo, prikazao je da su jedan ekstrem Obrazovci i ekipa, a drugi ekstrem svi koji organizuju i podržavaju Prajd i ukazao na pravu meru („u četiri zida"). Drugo, dao je ideje i nesvesno ohrabrio onima koji se spremaju da čine najteža krivična dela, rečima da će policija teško zaštititi učesnike dok odlaze sa Prajda. Treće, izjavama je pružio alibi policajcima da se ne potrude dovoljno, jer kad već neko kao Đilas kaže da je nešto neizbežno, zašto bi se onda policija previše trudila. Četvrto, Gradonačelnik je poručio da neki delovi identiteta građana Beograda nisu poželjni za iskazivanje (Evropski sud za ljudska prava u nekoliko presuda navodi da je lično svojstvo NEODVOJIVO od njegovog javnog iskazivanja). Peto, brigom za moguće demoliranje autobusa posle Prajda, Gradonačelnik jasno stavlja do znanja da su građani manje važni od autobusa. Šesto, budući da je Eurosong rezultirao dolaskom hiljada gejeva iz Evrope i da je bio sasvim bezbedan svih 10-tak dana, dolazimo do zaključka da za Gradonačelnika jesu prihvatljivi gej turisti, ali ne i gej Beograđani/Srbi.

Izgleda da je polivanje benzinom jedini metod. Teško da bi do 20.09. gej organizacije mogle da naprave neki vrtić ili most i time odobrovolje Gradonačelnika.