Da li je Jugoslavija morala da se raspadne?”

Čovek se budi u polupanoj kafani, gleda svoj odraz u krhotinama ogledala. Primećuje da mu fale prednja dva zuba i priseća se da ih je - u alkoholom izazvanom pomračenju uma - sam sebi izvadio. I pomisli: "Možda to i nije bila tako pametna ideja?"

Iako i među drugim stavkama ima tačnih.
Inače, prosto je nevoerovatno koliko ograničenih gledanja ima ovde, a oni koji ih dele onako nadobudno prebacuju drugima. Dakle

4.- Raspad Jugoslavije je po nekima samo epizoda u velikom procesu raspadanja komunizma. Teza se podupire i primjerima Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke. No, krajem osamdesetih godina komunista u Jugoslaviji više nije ni bilo, ako ne računamo Stipu Šuvara i ponekog umirovljenog zastavnika prve klase, a 1989. dozvoljeno je privatno vlasništvo i to ni više ni manje nego nad – da upotrijebimo marksističku frazu – sredstvima za proizvodnju. Ako sami komunisti vele da je socijalizam per definitionem sustav u kojem su sredstva za proizvodnju u društvenom, nipošto privatnom vlasništvu i ako tu definiciju uzmemo kao mjerodavnu – a nemamo razloga sumnjati da su komunisti mjerodavni za ta pitanja – tada se moramo sjetiti da je 1989. stupanjem na snagu Zakona o poduzećima koji je dozvolio neograničeno osnivanje privatnih društava kapitala, Jugoslavija prestala biti socijalistička zemlja. Uostalom, nevoljko ili ne, uprkos Titovim ambivalencijama, pa čak i uprkos Golom Otoku, Jugoslavija je u periodu od 1948. do 1956. nanijela historijski iznimno značajan poraz staljinizmu. Nehotice i samom komunizmu.

Ovo je neopevana glupost!
Uzgred, Čehoslovačka se nije raspala odmah posle "baršunaste revolucije" (tako se zvaše?) nego malo kasnije. Čak je uspela da promeni ime u Češko-slovačka (možda bez crtice), ali se ipak raspala. I ne samo da je dozvoljena privatna svojina, nego usuđujem se tvrditi da je bila mnogo manje socijalistička od SFRJ. I opet se raspala.
Čehoslovačka, kao i Jugoslavija, nije nastala kao komunistička tvorevina, ali je postala socijalistička federacija i kraj socijalizma nije mogla preživeti. A tamo nije bilo ostalih faktora - verske podele i krvavih sukoba u prošlosti (sigurno ne toliko krvavih). Jedino je verovatno bilo toga da je Češka bila industrijski naprednija, te možda nekog osećanja zavisti kod Slovaka, a Česi su možda mislili da ih šlepaju. Naravno, i taj elemenat je bio u Jugoslaviji.
Dakle, Jugoslavija se morala raspasti i tačka. Šlus!

A sad nešto da kažem i o samoj ideji. Ne bih eksplicitno osuđivao. Ima i logike, prema tadašnjim ili malo ranijim merilima. Jer ujediniše se Nemci - katolici i protestanti - čiji se dijalekti možda više razlikuju nego srpski i slovenački. Mali kuriozum - na sastancima DAP, buduće Hitlerove partije, se u početku raspravljalo o odvajanju Bavarske od Nemačke. I to razmišljajući "šta nas uopšte vezuje"...
Dakle, Karađorđevići masoni ujedinjuju Južne Slovene. Ima neke istorijske logike. Šta je onda greška. Prvo, i potpuno besmisleno, ako je već država imenom trojedna, kao Kraljevina SHS, trebalo je povući granice federalnih jedinica. Naravno da mislim kako bi te granice bile tada mnogo povoljnije nego sada.
Alternativno - ako se već želeo unitarizam, onda smo svi Jugosloveni. Ne bi bilo više Srba, kao što nema više ni Prusa.
Onda je bio pokušaj unitarizacije pod Aleksandrovom diktaturom. Pa kad nije uspelo hrvatsko-srpska nagodba (sama po sebi dobra, ali pred rat bar sumnjiva). I onda katastrofalna greška 27. marta 1941, okupacija i krvavi građanski rat.

Kažu da ta Jugoslavija nije imala šanse. I to je u velikoj meri tačno. Jer i da su podeljene granice 1921, verovatno bi ih posle okupator menjao (ako bismo dali povoda da nas okupira). Da se insistiralo na unitarizmu, slično... Nagodba sa Hrvatima, otpala po okupaciji. Jednostavno izgleda da nije bilo vremena.
Što ne znači da se ne treba suočiti sa zabludama.
Jugoslovenstvo, shvaćano u smislu bratstva-jedinstva sigurno jeste zabluda.

U Srbiji takođe, kad nam treba onda potežemo nesvrstanost i ističemo Tita kao osnivača, istovremeno izjednačavamo četnike i partizane, Tita koristimo za spoljne a Dražu za unutrašnje potrebe, marginalizujemo događaje iz NOB, ukinuli smo Dan oslobođenja Beograda, a onda kada nas ruski ambasador na to podseti i kada Medvedev dolazi baš će da bude jubilarno obeležavanje Dana oslobođenja Beograda.

a pragmatizam je ovde promovisao najviše ko!?

I. Kada je reč o teorijskim pretpostavkama raspada Jugoslavije, čini nam se da valja voditi računa o trima napomenama. Prvo, da bi se razumeo raspad jugoslovenske zajednice, treba poći od 1918. godine, bilo kada je reč o teorijskim bilo o praktičkim pretpostavkama. Drugo, jugoslovenska zajednica nije se, na žalost, raspala “teorijski” 1991. godine, za nekim političkim ili diplomatskim stolom, već u političko-nacionalnim borbama između predstavnika republika, a potom između političkih predstavnika, inače izabranih na višestranačkim i delimično demokratskim izborima, ali i pod posebnim međunarodnim uslovima. Treće, jugoslovenska zajednica teško da bi se raspala u međunarodnim mirnodopskim uslovima.

Iako pisac ovih redaka odbacuje pretpostavku da se jugoslo-venska zajednica raspala samo zbog neposrednog angažovanja velikih sila u Evropi, ipak ostaje istorijska činjenica da se jugoslo-venska zajednica raspala – iako naši ljudi često nisu svesni toga – u velikom talasu sloma Sovjetskog Saveza i komunističkih režima u Evropi i nestanka evropske ravnoteže sila, stvorene u doba hladnog rata posle 1948. godine. U tome je posebno ulogu imala ujedinjena Nemačka, kao glavna “antikomunistička” sila u Evropi, u kojoj su uvek bile aktivne izvesne političke snage povezane s hrvatskim separatističkim pokretom posle 1945. godine.

II. Jugoslovenska zajednica, stvarana 1918. godine, nije bila veštačka tvorevina čiji su graditelji bile velike sile pobednice u Prvom svetskom ratu. Jugoslovenski kulturni i politički pokret star je oko sto pedeset godina. Postojao je, prirodno, uticaj velikih sila 1918. godine, uglavnom Francuske, ali u toku pomenutih sto pedeset godina nosioci jugoslovenske ideje, kao kulturne i političke ideje, bili su najprosvećeniji duhovi Hrvata i Srba tokom celog tog perioda.

Jugoslovenska kulturna i politička ideja je, međutim, slaba kod Slovenaca, bosanskih Muslimana i Makedonaca sve do 1918. ili do 1945. godine. Srbi, zastupnici jugoslovenske ideje, najpre se javljaju u Vojvodini već u 19. veku, izvesni Crnogorci još ranije – početkom 19. veka, i imaju takvog velikog zagovornika kao što je bio vladika Petar II Njegoš. Samu Srbiju jugoslovenska ideja zahvata tek početkom 20. veka, ali samo jedan deo društvene elite koja se okuplja oko omladinskog pokreta Jovana Skerlića, oko naučnog kruga Jovana Cvijića i oko Samostalne radikalne stranke. Ljudi većinske stranke, Narodne radikalne, i malobrojni socijal-demokrati naklonjeni su više ideji balkanske solidarnosti nego jugoslo-venskoj ideji sve do Prvog svetskog rata. U Bosni, projugoslovenski dejstvuju uglavnom grupa oko mostarskog Naroda i omladinski pokret Mlade Bosne.

Ako se pogleda razmera političkih snaga kod Hrvata i Srba – uzimajući u obzir rezultate posle prvog opita sa opštim pravom glasa 1920. i docnije, na celoj jugoslovenskoj teritoriji – može se lako doći do zaključka da većina Srba i većina Hrvata u politčkim stranačkim okvirima nije bezuslovno naklonjena jugoslovenskoj državnoj ideji. To ne znači da su ideje i shvatanja o posebnim državama jugoslovenskih naroda, čak i ako se pojavljivala posle 1918, bili jasno i neposredno izraženi, bar od strane onih glavnih političkih snaga koje se nisu bezuslovno vezivale za jugoslovensku državnu ideju.

III. Slom Prve, kraljevske Jugoslavije posmatran je prvenstveno kao slom pod udarom snažne nacističke armije nemačkog Trećeg rajha. Ustaški pokolji (i odmazde od izvesnih srpskih jedinica otpora) prvenstveno su posmatrani kao izraz naci-fašističkih ideja koje su se ostvarivale pod okriljem opšteg ideološkog podneblja Drugog svetskog rata. Tu je, međutim, bilo i drugih elemenata. To je danas lakše osmatrati, jer u ratnim obračunima Hrvata, Srba i bosanskih Muslimana 1991. 1992. ima itekako izvesnog kontinuiteta s borbama između 1941. i 1945. godine u jugoslovenskom prostoru. To, naravno, ne daje mogućnost da se sadašnje borbe simplicistički, odnosno propagandistički, posmatraju kao ustaško-četničko-partizanske bitke iz toga prošlog ratnog vremena. Samim tim, bez obzira na ocene koje se mogu davati vladajućem sloju Hrvatske, Bosne i Srbije, kao ekstremno nacionalističkim i autokratskim nedemokratskim režimima (to isto važi za svaki od tri naroda u Bosni), nikako ne treba preterivati i te režime oglašavati za ustaške, četničke ili boljševičke.

IV. Sasvim je prirodno da se uzroci za slom i raspad, u ratnim okršajima, traže u onom vremenu koje je bilo najdugotrajnije, a to je vreme od 1945. do 1991. godine, dakle u sistemu vladavine Komunističke partije Jugoslavije, odnosno Saveza komunista Jugoslavije. Tu leže glavne krivice, iako ne treba verovati da su bilo poratni komunisti bilo komunisti pred 1991. godinu svesni krivci za ovaj raspad, ili da su svesno delali da jugoslovensku zajednicu razbiju i to da je razbiju u ratnim okršajima. Ali i sistem i vlast imali su iluzije o jugoslovenskoj zajednici.

Prva iluzija je bila partizanska. Činjenica da su se u Narodnooslobodilačkom pokretu našli pripadnici svih naroda Jugoslavije, naročito posle 1943. ili 1944. (u Makedoniji), stvorila je iluziju da su se svi narodi Jugoslavije u svojim većinama konačno izja-snili za opstanak i održanje jugoslovenske zajednice “ravnoprav-nih naroda”. U Sloveniji, na primer, i pored snažnih partizanskih jedinica, tako reći od 1941. godine, dejstvuju i belogardejci koji imaju do kraja rata, po izvesnim nalazima, daleko više pristalica u masama. Odlazak bosanskih Muslimana u partizane, u nekom značajnijem broju, pojavljuje se tek pred kraj rata – baš kao i u Makedoniji. Hrvati koji učestvuju u partizanskom pokretu najpre su članovi Komunističke partije, praktično ne brojni, a potom prvenstveno dolaze iz stanovništva hrvatske Dalmacije, tek od 1943, posle sloma Italije.

Druga iluzija je komunistička. Dajući prvi federalistički ustav 1946. godine, Komunistička partija Jugoslavije živi u iluziji da je taj staljinistički model rešio međunacionalna pitanja. Velika greška poratnog režima je u tome što je, uz propagandu sa sloganom “bratstvo i jedinstvo”, izbegavao svaku raspravu, javnu i neideološku, o međunacionalnim odnosima uzimanim i u istorijskoj celini, koja bi obuhvatala kako probleme Prve Jugoslavije tako i nastanak svih onih pokreta koji su se pojavljivali i delali za vreme okupacije. Ni o žrtvama rata nije se raspravljalo javno i neideolo-ški. Srbi su nepotrebno uvećavali broj svojih žrtava u Pavelićevoj Endehaziji, dok su Hrvati ne samo umanjivali broj žrtava nego su hteli, po inače ideološkoj liniji režima, da te žrtve vide samo kao “fašističke” žrtve.

Ustavne promene 1953. i – sasvim u suprotnom smislu – 1963, kazivale su jasno da nacionalno pitanje jugoslovenske zajednice nije rešeno. Još manje je pojava takozvanog hrvatskog proleća 1968–1971. godine uzimana u raspravu do kraja i neideološki. Međutim, Ustav od 1974. godine jasno je pokazivao ne samo da nacionalno pitanje nije rešeno nego da se kreće u sasvim novom pravcu, da se od jugoslovenskog svedržavlja prelazi na državnopravnost republika. Sa tim poslednjim jugoslovenskim ustavom, odluke se konačno prebacuju, bar teorijski, od naroda kao politički suverenih na republike koje se kreću ka državnoj suverenosti.

V. Ako se sa Ustavom od 1974. može reći da nastaje glavna pretpostavka za teorijsko raspadanje Jugoslavije, u praksi, u svakodnevnom životu, nezavisno od teorijskih pretpostavki, razvija se jedno sasvim novo društvo, društvo industrijalizacije i društvo takozvanog samoupravljanja. Industrijalizacija, uz naslon na zapadnu finansijsku politiku pomoći i kredita, a posebno sa slobodnim radom jugoslovenskih građana po zapadnim evropskim državama, stvara – u poređenju sa standardom komunističke Istočne Evrope – “bogato komunističko društvo”. Ovakvo “bogato komunističko društvo” postaje nesvesno da uzroci toga stanja dolaze dobrim delom izvana, od strane Zapada koji koristi Brozovu Jugoslaviju za, najpre, pritisak na komunističke istočnoevropske države (da se odvoje od SSSR), a potom stvaraju sa Brozovom Jugoslavijom odbrambeni bedem od eventualnog napada Sovjetskog Saveza. Jugoslavija, sa zapadnim doprinosom njenom naoružanju, bar u prvo vreme, živi u iluziji ne samo da je nezavisna i jaka nego i da igra izuzetnu i trajnu ulogu u međunarodnom svetu. Zato i naše savremeno ogorčenje “na Zapad” koji očigledno ni na koga ne gleda s takvim podozrenjem kao na smanjenu Jugoslaviju, a posebno Srbiju i Srbe uopšte.

Tome treba dodati još dve činjenice. Najpre zbog odbrane od sovjetske blokade i “bratskih partija”, od Bugarske preko Čehoslovačke do Poljske, a potom zbog odbrane od eventualnog sovjetskog napada na Zapadnu Evropu, Jugoslavija Josipa Broza je naoružavana od strane Zapada, a potom se i ona sama naoružavala “do zuba” svojom sopstvenom vojnom industrijom. I građani iz “bogatog komunističkog društva” naoružavali su se i sami. Tako-zvano hrvatsko proleće uznemirilo je Srbe u Hrvatskoj, po tradiciji partizane i partizanske sinove. Sledilo je naoružavanje Hrvata, bosanskih Muslimana i Albanaca. Režim je sve to gledao s pola oka: on je u načelu gonio samo političku disidenciju; sve druge prestupe sankcionisao je na najliberalniji način, verovatno najli-beralniji u Istočnoj Evropi. To je, pak, ostavljalo iluziju u zapad-nom evropskom, pa i u američkom javnom mnenju da je u Jugoslaviji reč o socijalizmu samoupravljanja, o demokratskom socijalizmu, a ne o policijskoj jednopartijskoj diktaturi. Ali, ni naoružavanje nije dovoljno da bi se objasnio rat između naroda i republika 1991–1992.

Zakonom o narodnoj odbrani i društvenoj samozaštiti 1969 – posle krize u Čehoslovačkoj – narodna odbrana počela se deliti na Jugoslovensku narodnu armiju i na teritorijalne republičke vojske. Iako su ove druge bile, očigledno, ne samo pod kontrolom JNA nego i sa manje značajnim naoružanjem, ipak ostaje činjenica da je ta lokalna republička vojska bila daleko više motivisana nego sama JNA.

Ali, više od motivacije i značajnije od samog naoružanja republika i JNA, bila je činjenica da se u međuvremenu razvijalo novo društvo, društvo nasilja: prigradsko stanovništvo, iždžikljalo u milionima, sa neverovatnom brzim usponom standarda, sa revolucionarnom ideologijom partizanske idolatrije, “rata po svaku cenu” i “rata do pobede”, sa psihologijom da nam “niko ništa ne može”, čak ni Sovjetski Savez – ne samo nacizam i fašizam. To društvo stvorilo je sebi iluziju da mu je sve moguće, i to “moguće” prelazilo je nevidljivo sa svejugoslovenskog polja na republičko i nacionalno.

VI. Vrlo značajan činilac u raspadanju jugoslovenske zajednice bilo je samoupravljanje. Dok se ono razvijalo u okviru slogana “fabrike radnicima”, dok se svodilo na saučešće radnika u proizvodnji i podeli dobiti, imalo se utisak da Jugoslavija dobija najsavršeniji model socijalizma. Ali od trenutka, ranih šezdesetih godina, kada samoupravljanje postaje “praksa” celokupnog druš-tva, odnosno svih državnih ustanova, od toga trenutka nastaje jedna od najznačajnijih pretpostavki raspadanja jugoslovenske zajednice, kao države, ali i raspadanja društva kao takvog. Svaki građa-nin i svaka građanka dobijaju iluziju da o nečemu odlučuju, a u stvarnosti ni o čemu ne odlučuju, ali imaju mogućnosti da raspravljaju satima, da zasedavaju u dvoranama, da manifestuju i proslavljaju ma koga i ma šta. Razvio se izuzetan narcizam u masama, koje su inače sklone narcizmu, a sa narcizma individua prešlo se, vremenom, na narcizam gradova, pokrajina, republika i nacija. Društvo se izuzetno atomiziralo i tako se eventualna elita polako gubila u društvu “velikog građanina” koji je izgledao sebi kao džin, a bio, u stvari, i nacionalno i politički – patuljak. U tom procesu atomiziranja, disidenti Srbi su potpuno odvojeni od širokih narodnih masa; oni sami nisu primećivali da njihov ugled i uticaj počinje i završava u Francuskoj 7.

Takvog novog građananina i takvo novo društvo mogao je kontrolisati i upravljati samo jugoslovenski sistem, sastavljen od Partije, Službe bezbednosti, Armije i vođe. Međutim, taj i takav sistem posle Brozove smrti nije više postojao, odnosno vrlo se brzo rastakao. Sve one teorijske pretpostavke koje su stvarale jugoslovensku zajednicu 1918. ili je obnavljale 1945. vrlo su brzo nestajale (“jedan narod”, “borba protiv fašizma”, “borba za socijalizam”). Svet samoupravljanja, koji je mnogo pričao a vrlo malo posmatrao i razmišljao, nije primetio da pri kraju devedesetih godina nestaje veliki Sovjetski Savez, da o ravnoteži sila nema više ni govora, da mesta za Jugoslaviju kao međunarodnog činioca više nema, da se usred Evrope diže ujedinjena Nemačka koja nikada kao celina nije bila sklona jugoslovenskoj zajednici i u kojoj su uvek dejstvovale snage koje su rušile tu zajednicu. Ali ne treba se zavaravati: takva politika ne bi imala nikakvih stvarnih posledica da “zlo” nije raslo u samim jugoslovenskim narodima.

Ono što je jednom rekao Milovan Îilas, valjalo bi ovde ponoviti: Jugoslavija je stvarana ne toliko sa motivacijom jedin-stva naroda toga prostora koliko zbog potrebe udruživanja da se mali narodi srednjeg i zapadnog Balkana oslobode dveju snažnih sila koje im nameću i poredak i uslove življenja. To su Turska i Austrija. Te dve velike sile nestaju 1912. i 1918. i nikada se ne vraćaju svojoj staroj moći. Narodi, kao slovenački, nemaju više potrebe za Jugoslavijom, da ih ona “brani” od Austrije. Slovenci veruju da se u okviru razvoja Evropske zajednice mogu sami bra-niti od velikih sila. Takav je slučaj i s Hrvatima i s Makedoncima. Samoupravljanje pomaže razvoj “osamostaljivanja” nacionalnih misli naroda i republika. Čak i Muslimani u Bosni dolaze do naj-čudnovišnije ideje da mogu biti, nezavisno od Srba i Hrvata, ili zajedno s njima, nezavisna država. Umesto da upravlja fabrikama kroz odluke radničke klase, samoupravljanje se prebacilo na celo društvo koje je polako kao sistem gubljenja svesti o stvarnostima rastakalo društvo. Ostali su samo društveni i individualni instikti, a u tome pogledu nacionalni instinkt može biti najdivljiji, naročito ako uz nacionalizam nema drugih snaga i ideja koje povezuju građane u okviru nacije.

VII. Mnogi u građanskoj opoziciji veruju da je naše srpsko, i jugoslovensko, pitanje u stvari pitanje demokratije. Mislim da nije. To su dve posebne kategorije, nacionalizam i politika, ali je činjenica da ako društvo ostane tako ispražnjeno od drugih uvere-nja i snaga, kao što su ideološke, klasne, religijske, onda u njemu ostaje samo divlji oblik nacionalizma, “politika preživljavanja” nacionalnog ili državopravnog. A to se dogodilo s jugoslovenskim društvom. Za razliku od drugih komunističkih društava, koja su razvijala i opozicione pokrete i ideje dalje od socijalizma i “države”, jugoslovensko društvo je na političku demokratiju gle-dalo bez prestanka sa relativizirajućim cinizmom, koji je ostao još od Lenjina, a davilo se u iluziji da je tek u jugoslovenskom društvu Josipa Broza nastala prava demokratija, neposredna, gde je svaki građanin “Lenjihova kuvarica” koja o svemu odlučuje. “Sve-zna-dar” Vladimira Dvornikovića postao je ne pojava nego ličnost izgrađena tako reći u svakom jugoslovenskom građaninu. Ukoliko se društvo praznilo sa idejama, idealima, utopijama, ili religijom i kulturnim nacionalizmom, utoliko je građanin imao sve jaču ilu-ziju da je bogat, slobodan, naoružan i svemoćan!

Kad je reč o demokratiji, moramo se na žalost vratiti u pro-šlost. Do godine 1918. samo je Srbija imala opšte (muško) pravo glasa, iako delimično ograničeno. Za Sloveniju, Hrvatsku i Voj-vodinu opšte pravo glasa stiže tek 1920. godine, a oblasti kao Ma-kedonija, Crna Gora i Bosna-Hercegovina ne poznaju praktično višepartijsko organizovanje. Dalje, posle uvođenja Kraljeve diktature 1929. u Jugoslaviji, počela je prvi put ideologizirana propaganda protiv političkih stranaka, protiv parlamentarnog režima, pa sa-mim tim i protiv demokratije. Posle Aleksandrove pogibije 1934. ta je propaganda nestajala, ali parlamentarni režim nije nikada više u Prvoj Jugoslaviji uspostavljan.U takvom razvoju pristigla je naci-fašistička okupacija, pojava Nezavisne Države Hrvatske koja je imala sva obeležja jednog balkanskog totalitarizma, a svemu tome nije se suprotstavio pokret otpora s demokratskim idejama, nego pokret otpora koji je ideološki bio protiv “zapadne demokratije” (pratizani) i pokret otpora koji nije deklarativno bio u celini antidemokratski, ali dobar deo rukovodećeg kadra nije ni pomiš-ljao na poratnu uspostavu demokratije, posebno u Bosni i Crnoj Gori (“četnici”). Na to stanje u pogledu razvijanja demokratskih ideja nadovezao se građanski rat između Mihailovića i Tita, a posle 1945. godine uspostava najpre revolucionarnog a potom pravog jednopartijsko-policijskog režima Josipa Broza koji je bio zdušno pomagan, posle 1948. godine, od demokratskog zapada.

Jugoslovenski režim Josipa Broza odigrao je veliku i značajnu ulogu u potiskivanju demokratskih ideja i demokratske tehnologije. S jedne strane, on je vršio stalnu propagandu protiv “zapadne” demokratije, protiv “neravnopravnosti belaca i Crnaca u Americi”, protiv vlade kapitala na Zapadu itd. S druge strane, jugoslovenski komunisti su jednom izuzetno moćnom i inteligentnom propagandnom mašinom nudili jedinu pravu demokratiju, takozvanu neposrednu demokratiju, demokratiju samoupravljanja u kojoj svaki građanin odlučuje o svakom problemu...

VIII. U takvoj atmosferi potvrdila se još jednom snažna društvena tehnologija rađena po revolucionarnim načelima “po svaku cenu” i “cilj opravdava sredstva”, načelima koja tako postaju pokretačka sila modernog totalitarizma, bilo lenjinističkog bilo hitlerovskog. I ta se tehnologija sada prenosi na nacionalizam i na državopravlje. Za razliku od srpskog društva, koje luta između svedržavnog jugoslovenstva i srpskog šovinizma, slovenački i hrvatski nacionalizam bilo grade bilo produžuju svoju istorijsku državopravnu misao. Na nesreću, srpsko društvo se uvek potcenjivački odnosilo prema hrvatskom državnom pravu, ili ga nije uopšte priznavalo. U međuvremenu, izrasla su i druga državopravlja jugoslovenskih naroda, kao što su slovenačko, muslimansko i makedonsko.

Prilikom promena u prostoru Jugoslavije posle 1989. godine razvila su se dva gotovo protivurečna procesa. Dok se u Sloveniji, Hrvatskoj, i kod Hrvata i Muslimana u Bosni razvio antikomunistički pokret, koji je bio uvek dosta značajan, i zavladao tim trima republikama, snažna aparatura stare vladajuće komunističke Partije sačuvala je kako svoju upravljačku snagu tako i političku fasadu u republikama kao što su Srbija, Crna Gora, Makedonija, kao i kod Srba u Bosni i u hrvatskoj Krajini. To je jedan od razloga što je Zapadna Evropa, gotovo otvoreno, sebe stavila odjednom na antikomunističku stranu, protiv “boljševičke” strane Slobodana Miloše-vića. Režim u Srbiji nije boljševički po ustanovama, ali mu je tehnologija vlasti ostala komunistička. Međutim, ta tehnologija vlada i kod jugoslovenskih antikomunista u Sloveniji i Hrvatskoj. Po načinu laganja i odugovlačenja pregovora, po optuživanju druge strane i nepriznavanju sopstvenih grešaka, nema razlika između komunista i nekomunista, na primer, u Bosni. To se vidi i po vrše-nju izvesnih zločinačkih radnji u toj oblasti. Ima se jasan utisak da su obe strane u celom jugoslovenskom prostoru prihvatile komunističku revolucionarnu tehnologiju, a to je politika: “po svaku cenu” i “cilj opravdava sredstva”.

Rat je neposredni razultat te revolucionarne tehnologije, jer su i ideja o slovenačkoj, i hrvatskoj i bosanskoj državnoj nezavisnosti došle sa jasnom strategijom “po svaku cenu nezavisna država”: nezavisna država Hrvatska i nezavisna država Bosna. Razlika između ovih antikomunističkih politika u Bosni i one proboljše-vičke u Srbiji je u tome što srpski nacionalni program u obe Jugoslavije, posle 1918. i posle 1945, nije bio jasan i odlučan. Jasno je da se i režim Miloševića u Srbiji lomio u toku poslednje četiri godine. Najpre je bila osnovna strategija: Jugoslavija po svaku cenu. Potom se prešlo na drugu strategiju: ujedinjenje srpskih zemalja po svaku cenu!

Strategija “po svaku cenu” je imala jasan rezultat: “svaka cena” je rat! Po cenu rata pravile su se jugoslovenske nezavisne države, pa i sama Jugoslavija. Ma koliko da su teorijske pretpostavke stvaranja Jugoslavije bile pogrešne i 1918. i 1945. godine, u praksi bi se to moglo ispravljati i doterati da je naše društvo, u celom jugoslovenskom prostoru, imalo političku kulturu demokratije i višu opštu društvenu civilizaciju. I još jedan uslov: mi bismo mogli da prevaziđemo pogrešne, teorijske ili utopističke pretpostavke za raspad Jugoslavije 1991, da nismo imali ideologiju, sistem i tehnologiju vlasti koji su izgrađeni na osnovama lenjinizma-staljinizma-titoizma. Sa ovim nedostacima, koji su se polako razvijali u jugoslovenskom prostoru u toku pola stoleća, prosto je bilo nemoguće spasiti jugoslovensku zajednicu niti pak rastavu jugoslovenskih naroda izvršiti na civilizovan način.

IX. Isključeno je u ovoj i ovakvoj raspravi ne pomenuti velike sile, prvenstveno evropske velike sile, odnosno Evropsku zajednicu. Nemački slučaj u saučešću u odlukama Evropske zajednice ne bismo raspravljali, jer verujemo da, i pored izjave nemač-kog parlamenta 1990. godine da smatra da je najbolje ako se sačuva jugoslovenska zajednica – duh u nemačkom javnom mnenju je postupao “prirodno” kada je priznavao nezavisne jugoslovenske države, vraćajući se na reminiscenciju iz 1918. i 1945. godine. Međutim, ostale sile su pokazale takvo nepoznavanje inače zamr-šenog problema Jugoslavije da je to prosto neverovatno, kad se zna u kojoj su meri te sile bile povezane s prethodnim policij-sko-jednopartijskim režimom Josipa Broza. Te sile su, najpre, branile jedinstvo jugoslovenske zajednice i pokušavale obećavanjem kredita u doba jugoslovenske vlade Ante Markovića do kraja 1991. da spasu jugoslovensku zajednicu. Taj i takav stav nije imao nikakva uticaja na Hrvatsku i Sloveniju. Potom su evropske zapadne sile obrnule list i počele opet jednu “odlučnu politiku” priznavanjem nezavisnosti jugoslovenskih republika i priznavanjem granica tih republika za državne granice tih nezavisnih država. Da bi komedija bila još veća, sva ova priznanja su bila praćena jednom besomuč-nom propagandom protiv “Velike Srbije” i Slobodana Miloševića, izjednačavanjem režima i naroda. Kraj komedije zapadnih sila je u sledećem: oni priznaju raspad Jugoslavije na republike, po načelu samoopredeljenja naroda, ali insistiraju na Bosni kao posebnoj državi i njenim narodima ne daju da iskoriste pravo samooprede-ljenja. Jugoslavija je trajala u našem veku preko sedam decenija i ona nema pravo da brani svoj integritet! Bosna, koja traje nekoliko dana, ima prava na integritet. Takva se logika ne može primiti posle 1989. godine u Istočnoj Evropi. Ali zašto Bosna mora da bude po svaku cenu država kada ona ima isti problem kao i Jugoslavija: mnogoetnička je i njena dva naroda je neće! Verovatno je svakom jasno da, kada je 1992. godine Alija Izetbegović dobio hrvatske glasove na referendumu za nezavisnu Bosnu, da to nisu bili glasovi za nezavisnu državu Bosnu – nego su to bili glasovi da se Bosna najzad odvoji od Srbije i Crne Gore...

Ono što je bitno u problemima Zapada, posebno Zapadne Evrope, pa i Sjedinjenih Država, nije samo njihovo poistovećiva-nje naroda u Srbiji s režimom i ličnošću Slobodana Miloševića, nego u isti mah jedna nezgrapna propaganda protiv samog Miloševića. Sve je to izuzetno ojačalo režim u Srbiji, odnosno u savremenoj Jugoslaviji – koja je nepriznata država iako postoji, dok je Bosna kao država priznata, iako ne postoji! Ako su ekstremisti u Srbiji na decembarskim izborima 1992. oduzeli Miloševi-ćevom režimu jedan milion glasova, u onim ostalim glasovima od 1.400.000 ima velikih zasluga zapadna politika koja je patila – za sve vreme haosa u jugoslovenskom prostoru – od arogancije, neznanja i suviška izjava i pretnji, u kojoj su se prvi put za poslednjih stotinak godina američki liberali i evropski socijalisti izjaš-njavali za ofanzivnu ratnu politiku prema delu jugoslovenskog prostora. Njihov uobičajeni, a izgleda i lažni pacifizam je odjednom nestao u jugoslovenskom slučaju.

http://147.91.230.48/ifdt/izdanja/casopisi/ifdt/VI/d08/document

ali neki drugi su želeli .... Ja i dalje krivim samo jednog čoveka.... I sigurna sam skoro 99,999999999 % da je samo on kriv.... Na žalost - mrtav je i niko ne može da ga vrati iz groba i pozove na odgovornost.... Ali,jednog dana će se saznati istina,a tada - ko zna,možda mi neće biti ni važno.... Možda ni ja neću biti živa....

raspad ex-YU, je pravi pokazatelj da nismo stasali za demokratiju a to se i dalje vidi, nesposobnost (HR, BiH, SRB, MNE, Makedonija) da uredjujemo svoje drzave a tezilo se tome da jedni druge "kao" ne preglasavamo. Preglasavanja sada nema i (?) i onda trazimo krivce u svjetskim zavjerama, u drugima samo ne u nama samima.
Pa mi smo samo za protektorat, tolika nam sposobnost.

bila je sazrela situacija za preorganizovanje funkcionisanja republika i pokrajina u sastvau drzave zvane YU i od mogucnosti- izabrana je najgora moguca i umesto da se popravilo i inoviralo ono shto se pokazalo kao smetnja- unishteno je u neverovatnom uzasu i sve ono shto je bilo dobro i lepo-svima.

tada pred vratima eu- vratili smo se u srednji vek-sa svim prarametrima,..zlochini, krv, rushenje, razaranje, neznanje, primitivizam, moc crkve i kriminalaca,ideologija dogmi i mitova, bogatstvo lukavim pojedincima, siromashtvo i beznadje naroda, neznanje, nerazumevanje,...

Ona velika i lepa zemlja je nestala , a vishe malih jadnih, unishtenih, slabih i nemocnih-zavisnih, je nastalo iz te rushevine,...a opet smo na sve nachine upuceni jedni na druge- umesto kao jaka konfederacija, satavljena od zadovoljnih chlanova, sada smo nepoverljivi , surevnjivi susedi-kojima je lako manipulisati i spolja i iznutra!

ali jedan od najvažnijih je bio to što su svi počeli da krše ustav i zakone SFRJ, to je dovelo do sloma pravne države, a posle je bilo lako kada zakoni nisu više važili. Pomislite samo da li je moglo da se desi da 1989 godine neko ukrade 100.000 maraka iz preduzeća a 90 ih su proneveravali milijarde....Prosto zavladalo je bezakonje

Sad ja malo:

Jugoslavija se raspala zbog mnogo razloga ali se nekoliko njih istice.

Prvi razlog je to sto za vreme trajanja iste nije doslo do stvaranja zajednicke nacije. Razloga za ovo je bilo dosta a neki od najbitnijih su nastanak drzave kao monarhije sa dinastijom iz jednog naroda i jedne veroispovesti i njeno vladanje u diktatorskom stilu. Ostali narodi su karadjordjevice sa razlogom smatrali srpskom pravoslavnom dinastijom koja ih ugnjetava. Prvih nekoliko godina po formiranju drzave je najvaznije za stvaranje osecaja zajednistva a to je zbog diktatorske politike karadjordjevica procerdano vreme u kome su se stvorili antagonizmi koji i danas vladaju. Slican problem i danas imaju evropske multietnicke monarhije. Druga Jugoslavija stvorena je osecajem zajednistva onih koji su rat izneli na ledjima ali je taj osecaj vremenom slabio. Naime iz primera slicnih multietnickih i "vestackih" drzava mozemo videti da nacija moze da stvori samo konstantnim zastarsivanjem mocnim spoljnim neprijateljem (koga SFRJ vec 53. vise nije imala ) i svakodnevnim ispiranjem mozga mladim generacijama (zakletva zastavi, nacionalsimbolistickom popularnom kulturom i modom ...) sto je u SFRJ manjkalo i vremenom slabilo. Insistiranjem na narodima i narodnostima i opcija nacionalnog izjasnjavanja na popisima i ostalim dokumentima su rusili osecanje zajednistva. Ne smemo zaboraviti i dobar deo porazenh nacionalistickih grupa iz WWII koje su samo cekale smrt Jugoslavije.

Drugi razlog za propast jugoslavije je bio politicki sistem koji je stvaran za drzavu koju vodi Tito i koja nije reformisana posle njegove smrti. Tito je vladao internim partijskim sredstvima i tako bio korektivni faktor u politickom sistemu koji nije bio prilagodjen drzavi. Centralna vlast sama po sebi je bila slaba, slabo definisana i razbacana. Republicke vlade mocne i samostalne. Za Titovog zivota te slabosti se nisu videle jer je Tito vladao kroz partiju u kojoj je imao potpunu vlast ali njegovom smrcu u partiji se nije pojavio vodja pa je tako partija izgubila moc a drzavna struktura vlasti nije omogucavala uspesno funkcionisanje zajednicke drzave. Titova smrt se desila u veoma lose vreme u sred velike svetske krize pa su se reformatori posle njegove smrti okrenuli ekonomiji neuvidevsi da je glavni problem krize u SFRJ u stvari politicke prirode. Politicki sistem je posle reformi ostao skoro netaknut i potpuno nesposoban da upravlja drzavom a ekonomija je ostala oslabljena krizom i reformama i nikada se nije bitno oporavila.

Tokom 80-tih zbog loseg politickog i drzavnog uredjenja drzava je propadala a oni najgori u strukturi vlasi su koristili priliku da sa broda koji tone odnesu sto vise mogu. Krajem 80-tih partija je potpuno propala zbog sveopstih desavanja u evropi tog doba, politicki sistem zemlje kakav je postojao nije mogao da prezivi bez jake i jedinstvene vlasti koju je nekada predstavlja partija tj. njen vodja. Vlast po republikama su ubrzo zbog manjkavosti sistema izgubili oni koji su bili razumni a zadrzali ili osvojili mali diktatori zeljni da budu kraljevi ali nesposobni za to. Jedini nacin u nedostatku drugih kvaliteta i ideja na koji su oni mogli da zaplivaju na vrhu bio je oprobani model nacionalizma koji je zbog neuspesnog stvaranja zajednicke nacije nasao na plodno tlo. Covek koji je bio u mogucnosti da reformise centralnu vlast nije bio diktator pa je tako svaki njegov "demokratski" pokusaj da nesto uradi u coporu vukova propao. Na sve ovo treba dodati i potrebu da se sakrije lopovluk koji je trajao citavu deceniju i zelju da se pokrade ono sto su generacije sticale decenijama - drustvenu imovinu. Rat i raspad zemlje su se tu nasli kao savrseno resenje za te prljave radnje.

U ocima sveta pre svega zapada postojala je bojazan od reforme u SFRJ koja bi omogucila da drzava prezivi tj da prezivi njen relativno uspesan ekonomski sistem (trzisni socijalizam), koji bi stvorio sumnju u "apsolutnu pobedu kapitalizma nad socijalizmom". U tom momentu glavni cilj zapada je bio krah socijalisticke privrede a SFRJ kao drzava je bila nebitna. Osim toga mnoge velike globalne korporacije su u krahu SFRJ videle oslobadjanje ogromnog trzista pre svega na naftom bogatom bliskom istoku koje su ranije drzale kompanije iz SFRJ.

Ukratko SFRJ nije morala propasti i morala je propasti, sve zavisi iz kog povesnog trenutka posmatrate. Nazalost propala je zbog cisto politikih razloga i tako sa sobom u grob odnela svetli primer uspesne i pravedne ekonomije koji ce u nekom momentu u buducnosti (bliskoj) postati veoma interesantan za neke nove ljude neopterecene ideologijom. Propala je zbog politickog sistema a novostvorene drzavice su uglavnom ponovile gresku iz ranih 80-tih i opet reformisale skoro iskljucivo ekonomiju a los politicki sistem skoro netaknut ostavile na snazi (samo je uvedena "kaodemokratija" da bi se zavarao narod).

Jugoslavija nije MORALA da se raspadne. Ona je neminovno morala da se transformise (gde kao ravnopravnu opciju smatram i potencijalni razlaz i kraj zajednicke drzave), kako zbog sebe, tako i zbog novonastalih odnosa u svetu padom berlinskog zida. Ali rat definitivno nije morao da se desi.

Srbija je tu sustinski sedela na dve stolice. S jedne strane je svesno odrzavala status quo u federaciji (u nasoj najboljoj tradiciji “da sacekamo da vidimo sta ce da bude”), jer nisu mogli da veruju da se SSSR zaista raspada, a sa druge strane se pripremala (i to ozbiljno) za “neku promenu” u smislu da je obezbedjivala sredstva prisile kako bi u novoj preraspodeli snaga u drzavi sebi obezbedila sto bolju poziciju.
Hrvatska je takodje cekala, ali se nije spremala ni za sta, dok je Slovenija odlucila da ide, sa opcijom da ostane (verovatno na odredjeno vreme) u konfederaciji, a po receptu koji je CIA lepo objasnila.

Tu sad dolazi do jednog, mozda malo i nesrecnog, spleta okolnosti koji su zacementirali sam rat u Jugoslaviji:
- Izbor Ante Markovica (umesto Borisava Jovica) za predsednika SIV-a (Srbija to cita kao jos jedno “preglasavanje” i uopste se ne upusta u analizu sustine nove federalne vlade. Ovde su kljucnu ulogu odigrali Cosic + nacionalisti, jer ipak dobrom zivotu i standardu tesko je oponirati politicki korektno.)
- Revolucija u Rumuniji (JNA u globalu i deo srpskog saveza komunista se ovde dobrano uprpio da ne zavrsi kao bracni par susedne drzave. Odluka je da se status quo mora odrzati onakav kakav jeste, iako je kao takav bio apsolutno neodrziv. Ovde se prakticno donosi odluka da to mora “svim sredstvima”. Prva konkretna akcija je “evolucija” SKS u SPS.)
- Organizovanje visestranackih izbora u Hrvatskoj i Sloveniji. E ovde sad stvar postaje interesantna. U “obavestajnim” krugovima se javlja trostruka dilema: “dozvoliti” slobodne izbore, “dozvoliti” izbore da pobedi stara struja (prakticno nemoguce), “dozvoliti” izbore po principu “sto gore to bolje”. Naravno, odluka je da se odradi ovo trece. I dok su u Sloveniji imali manje-vise slobodne izbore, u Hrvatskoj je dobrano potpomognuta radikalizacija javnog mnjenja. To bi se donekle desilo i samo od sebe, ali pobeda Tudjmana sa velikom marginom nije smela biti dovedena u pitanje.

Kad su se kockice ovako slozile, stvari su pocele polako da izmacu kontroli, ali i zveckanje oruzjem im se, brate mili, svidelo. I iako je prakticno u svakom trenutku Srbija mogla da izdejstvuje vrlo dobar kompromis za sebe, poslednja odluka koja je pala u kuci Milosevica (sa zabrinuto namrstenim ocem nacije u gostima. Pio je caj od nane.) je da je ipak bolji haos iz koga potencijalno mozemo da izvucemo sve, nego neki bedni kompromis, gde cemo dobiti samo deo, pa makar taj deo bio dobrano u nasu korist. (Ovo sve jer smo najjaci. A sto je najgore to je bilo tacno, i potencijal za “asimetrican” i za srpsku stranu povoljan kompromis je bio vrlo veliki.) Tako se na kraju kockar zaigrao ruskog ruleta sa drzavom i sa glavom naroda, dok su mu pistolj (na)punili akademija, klub knjizevnika, generali, udbasi i ostali najnizi slojevi naseg drustva. S tom razlikom sto je taj pistolj umesto samo jednog metka imao samo jedno prazno mesto. Na kraju smo izasli iz svega bez drzave (nju ni dan danas vise nemamo, ako je Jugoslavija bila nedovrsena drzava, danas nemamo nikakvu drzavu), ekonomski totalno razoreni, bioloski osakaceni, sa dijasporom mnogostruko uvecanom i sa izgubljenim i teritorijama koje se te 1991 nisu ni dovodile u pitanje.

Pravo pitanje nije da li je Jugoslavija morala da se raspadne, pravo pitanje je zasto je Srbija izabrala samounistenje?

mnogo mi je žao što se raspala...a najviše mi je žao zbog načina na koji se raspala. To je prosto neverovatno, šta nam se desilo.....

...nije bas morala da se raspadne, ali ruku na srce, nije morala ni da nastane.
Mozda bi to bio najbolji scenario.


P.S.
Jedno pitanje me strasno kopka:
Koliko prema nasim vrlim NVO, Srbija treba da bude mala da vise ne bude velika?

Ako posmatramo društvo kao sistem koji služi za rešavanje problema (Džozef Tejnter, 1990.) onda je tendencija tokom vremena da se takav sistem, suočen sa raznim problemima, postepeno usložnjava. Prilikom svakog povećanja kompleksnosti, deo resursa se troši na rešavanje problema (gradnja puteva i pruga, obrazovanje, zdravstvo, odbrana itd.), a deo se troši na održavanje samog sistema (ministarstvo saobraćaja, prosvete, razne agencije, službe itd.).

Kada sistem pređe određeni nivo kompleksnosti, onda se sve veći deo resursa troši na održavanje sistema, a sve manje ostaje da se reše problemi. Zbog ovoga, sistem postaje neodrživ i raspada se (tačnije, sistem je održiv, ali ne služi ničemu i košta mnogo). U tom smislu neminovan je bio raspad Jugoslavije, kao što je neminovan raspad i velikog broja država širom planete. Ono što se desilo nama pre dve decenije čeka Ameriku, Kinu i mnoge druge (možda i Srbiju). Lihtenštajn će biti pošteđen.

Prva Jugoslavija se nije raspala. Poražena je u ratu od daleko moćnijeg neprijatelja, koji je nakon okupacije rasparčavao državu onako kako je hteo, formirao satelitske države, itd. Nakon rata i neminovnog poraza sila Osovine, Jugoslavija bi bez sumnje bila obnovljena - bez obzira na aktivnosti antifašističkih pokreta u zemlji. (Pojava Bajtovih memoara pokazuje da je u Jugoslaviji postojao i antifašistički pokret nezavisan od KPJ, koji se ne može svesti na crne trojke i četničku gibanicu.) Prva Jugoslavija nije bila savršena država, ali je imala perspektivu. Mada je trajala kraće, mislim da je imala zdravije temelje nego druga Jugoslavija.

Druga Jugoslavija je nastala u revoluciji. Negiranjem i nipodištavanjem prve Jugoslavije, druga Jugoslavija je sama sekla granu na kojoj sedi. Umesto toga, država je postavljena na temelje kulta ličnosti i partije. Onoga trenutka kada je te ličnosti nestalo, onoga trenutka kada je partija izgubila autoritet - temelji su počeli da se ljuljaju.

To još uvek nije bio kraj - postojala je šansa da se nađu neke nove osnove. U Sloveniji su te nove osnove videli u liberaliciji društva i većem ekonomnskom osamostaljivanju. Napadi na kult ličnosti (setimo se skandala oko štafete) su ocenjeni kao napad na državu (Jugoslaviju), mada oni to u osnovi nisu bili. Sa druge strane, u Srbiji, pokušalo se sa zamenom jednog kulta ličnosti drugim: "Sada znamo ko je novi Tito, Slobodan je ime plemenito." Taj novi kult je u startu odbačen od strane drugih jugoslovenskih naroda, ali je kod Srba ostavio tragične posledice.

Konačno, ne treba zaboraviti ni na uticaj Kosova na raspad druge Jugoslavije.

Eh ,ja sam 73-e tako da bas nesto previse i nisam upamtila, zapamtila , ne kao ovi na sesticu naprimer ..A mnogo vise opet od ovih na osmicu..
No , poznajem "uzduz i popreko" ex Yu i sve sto vise mislim i mislim , citam i saznajem , manje znam ..

Da li je moralo ili nije ? Naravno , da nije .

Sad umesto "Hej Sloveni" predlazem (svima)
"Imam šupu ,a na šupi rupu " ...

Ja se bez obrazloženja slažem da se Jugoslavija i morala i trebala raspasti. Nažalost raspala se u krvi i pravo pitanje je da li je moglo bez ili sa manje krvi? Mislim da nije, a krivci nisu ni Milošević ni Tuđman ni Izetbegović već ko bi drugi nego J.B.Tito.

Na sreću svih nas iz 40-50-60 i neke imali smo "baršunastog" diktatora pa smo za razliku od ostalih socijalističkih zemalja uz nedostatak političkih i ekonomskih sloboda ipak živeli relativno udoban i bezbedan period od 70-tih do 90-tih godina. Imali smo ličnu slobodu i slobodu kretanja. Nakon pada istočnog socijalističkog carstva u Jugaslaviji nije stvorena kritična masa revolta prema represivnom aparatu starog sistama (kao u naprimer Rumuniji) već se energija masa usmerila na nacionalni plan.

Da smo naprimer imali Čaučeskua, mi iz 40-50-60 i neke bi imali hebeno težu mladost ali bi oni iz 80-90 i neke imali realnu šansu da žive životom koji priliči evropskom narodu. U takvom scenariju, mržnja bi u prvom talasu bila usmerena na Sekuritate-u, vojsku i partijske aparatčike što bi dalo vremana da se nove strukture vlasti po republikama uspostave bez oslanjanja na vojsku, udbu i ostatke partijske oligarhije. Tada bi bilo šansi da se proces razdruživanja odvija bez ekstremnih oblika nasilja i rata.

Zvuči sebično, ali meni je draže da smo imali Tita a ne Čaušeskua. Demokratija i sloboda imaju pravog smisla kada si u mladosti i snazi da ih koristiš. Kad si mator, možeš da ih okačiš mačku o rep.

raznim Ostrašćenicima i Ubeđivačima da se osnovno pitanje izgubilo u trolovima.

Dva kratka odgovora:

1. Morala je da se raspadne jer nije samoj sebi stvorila mehanizme da preživi

2. Da je valjala ne bi se raspala

Tita koristimo za spoljne a Dražu za unutrašnje potrebe, marginalizujemo događaje iz NOB, ukinuli smo Dan oslobođenja Beograda, a onda kada nas ruski ambasador na to podseti i kada Medvedev dolazi baš će da bude jubilarno obeležavanje Dana oslobođenja Beograda.

Većina evropskih naroda je doživela nacionalnu tragediju početkom WWII.

Mi smo imali tu nesreću da doživimo dve!
Prva je bila okupacija. Streljanja, logori, vešanja, oduzimanje imovine, prinudni rad...

Druga je bila pad u ruke komunista. Streljanja bez suda, zatvaranja bez suda, Goli otoci, nacionalizacija, uništavanje sela, proganjanja građanske klase, nipodaštavanje tradicije, falsifikovanje istorije, suludi eksperimenti, Ustav iz 74., 133. član KZ,...

Posledice obe tragedije se dan danas osećaju.

1. i Srbi i Hrvati su ziveli na racun drugih naroda i narodnosti i veoma dobro se dogovarali a o medjusobnoj netrpeljivosti su ubek bili obavezan dekor desavanja u drustvu-nikako nisu bila presudna za rat. Pa sve njihove nacionalne vodje su se lepo sirile i obitavale u Beogradu, ne?
2. Ako je oblik nedemokratske drzave crveni pasos, sloboda kretanja, nezaposlenost na srednjem nivou, besplatni stanovi po odluci radnickog saveta... i mnoga druga nedemokratska sredstva, Ja glasam za TO. Marko i Draza..hmmmm veoma glupo i nisko!
3. Neko rece> da nije Nemaca, Englezi bi bili najgori narod na svetu! Cuo sam da na keltskom jeziku Bal-kan znaci ''slatka krv'', a mrznja medju narodima je gledano kroz istoriju uvek bila prozimana velikim ekonomskim interesima.Pitajte Nemce kako su ujedinili svoje pokrajine, npr. Prusku i Virtemberg, ma svaka slicnost je slucajna.
4. Nas komunizam i komunizam u sirem smislu je nenormalna razlika. Sve dobro iz tadasnjih zakona o funkcionisanju preduzeca, sadrze i danasnji spisi EU o poslovanju u ujedinjenoj uniji bukvalno od slova do slova, primam opklade na ovo.Tadasnji umovi su videli mnooogo dalje i bolje.
5. To je istorijski nabacano, trebalo je ujediniti ekonomske teritorije a ne sve.
7. Svaka drzava sa toliko raznolikosti tezi kao sistem da integrise i centralizuje svaki deo drustva koji se izdvaja.Tu jednostavno postoje politiske igre koje su sastavni deo toga.Nismo ni bolji ni gori od drugih u ovome.
6. Smatram, a nisam jedini, da je tadasnja YU imala veoma moderan i izuzetno prilagodjen vremenu dokument-pristupanje trojnom paktu. To je vrh tadasnje diplomatije veoma lukavo i spretno uredio sa nadobudnim Nemcima i mogao je umnogome da nas postedi ovih glupavih rasprava o krvi o ratu.Svaki je isti.Ovi nasi su za nijansu podmukliji i bezprizorniji.zamislite samo posleratnu YU koja nije razrusena, spaljena, podeljena...a sve vam je dostupno.
8. Svi ali bas svi Ustavi su manje vise bili prilagodjeni vremenu nastajanja, a najozloglaseniji iz 1974. je preteca evropskih integracija...da stavimo paru..
9. Kad god je pokrenuto, nacionalno pitanje je uvek bilo kamen spoticanja.Pitajte druge kako su izasli s tim na kraj!
10. U americi su SVI Amerikanci a u SFRJ-necu da Vam kazem.
11. Pljacka je poslednji vid bratstva i jedinstva opstao na ex YU prostoru. To treba negovati jer nikada nije bilo dovedeno pitanje opstanka.
12.Naravno, kao i Velika Britanija, Savezna Republika Nemacka i mnoge drzave koje su nastale na raznoraznim kraljevskim skupovima, mirovnim konferencijama i ostalim kerefekama.
13. Ako smo mi braca, kese nam nisu sestre. Tako je i sa bogom-on je jedan a stada su razlicita.
14. Da li ste procitali program rada neke nevladine organizacije za zastitu ljudskih prava?ooo kako mi je to poznato.
15. Gomila gluposti.
Nisam uopste jugonostalgicar, niti mi se tzv.''jogoslavenska'' ideja uposte ikada dopala, ali moram da naglasim de je predhodna drzava bila veoma moderna, napredna u svakom smislu. Treba samo videti koje polazne osnove je imala, dobro razumeti vremensku distancu desavanja i pametno proceniti danacnji trenutak koji je najblaze receno jadan.Ranije je bar bilo vizija-danas...