Cezaropapizam

Već danima na blogu imamo veliki broj tekstova koji dotiču položaj verskih zajednica u Srbiji sa posebnim osvrtom na položaj SPC, klerikalizaciju društva, političku upotrebu crkve, politikansko delovanje nekih crkvenih velikodostojanstvenika. Isto tako pod lupom je i neprirodna, politička veza crkve i vlasti, crkve i nekih političkih partija.

U listu "Danas" od 23. oktobra 2007. u rubrici "lični stav" objavljen je tekst  Vladimira Ilića za koji držim da je  veoma zanimljiv i da je posebno zanimljiva optika kroz koju on posmatra odnose vlasti i crkvenih zajednica u Srbiji.

Unapred se izvinjavajući onima koji su taj tekst već zapazili i pročitali, ne mogu odoleti a da ga ne postiram i ne podelim sa blogerskom zajednicom.

Građansko društvo, klerikalizam i cezaropapizam

Vlast deli, zavađa i arbitrira

Vladimir Ilić
Mnogo se govori i piše o klerikalizaciji srbijanskog društva. Pri tom nijedan vladika nije ministar, nijedan okružni prota nije predsednik opštine, u rukovodstvima vladinih agencija, sa izuzetkom vladike Porfirija, nije bilo sveštenih lica. Tamo gde klerikalizma u javnom životu ima, za to je odgovorna jedino i samo država. Državni organi kojima plaćamo porez obavezni su da obezbede jednakost građanki i građana pred zakonom, nezavisno od njihove verske (ne)pripadnosti.
Relativna istorijska konstanta većinski pravoslavnih društava nije klerikalizacija, nego cezaropapizam. Ne mora se podsećati na prevlast vizantijskih, turskih ili ruskih careva nad patrijarsima. U Srbiji je knez Miloš najurio mitropolita Petra kao isluženog bedinera, kralj Milan je zbog svojih bračnih problema posmenjivao episkope, žandarmerija kneza Pavla pendrečila je vladike.
Danas Ministarstvo vera nastavlja da primenjuje cezaropapistički tretman verskih zajednica. Prema Pravilniku o sadržini i načinu vođenja registra crkava i verskih zajednica, u Registar Ministarstva vera upisuju se sve eparhije SPC, sve biskupije RKC, svi mešihati i muftijstva i organizacione jedinice IVZ. Na ovaj način upravna vlast ima realnu mogućnost da deli i zavađa verske zajednice i da arbitrira između njihovih frakcija i starešina. Primer IVZ samo je najsvežiji. Sva sredstva politike stoje na raspolaganju izvršnoj vlasti da bi ostvarila kontrolu nad verskim zajednicama: povlašćivanje jednih vladika ili reisa na račun drugih, neravnomerna posredna i neposredna finansijska podrška, promovisanje poslušnih u medijima koje kontroliše država, mogućnost nagoveštavanja pojačanog državnog nadzora ili finansijske kontrole.
Istovremeno, građansko društvo više kritikuje SPC, koja je jedna verska zajednica, nego državu čija je obaveza da obezbedi jednakost pred zakonom. Neretko se sa SPC tera šega ili se ona izvrgava ruglu. Zaboravlja se da SPC nije ni Ilarion, ni Pahomije, ni Filaret. SPC, to su monahinje i monasi, sveštenici, vernice i vernici. Naše sugrađanke i sugrađani. Građansko društvo stvara sebi nepotrebnog neprijatelja umesto da se u svom nastojanju da ukloni versku diskriminaciju usredsredi na one koji su odgovorni. Jer, ako ne gledamo crkveni shematizam nego društvenu realnost, stvarni poglavar SPC nije Njegova svetost gospodin Pavle, nego predsednik Vlade Srbije. Jasno je u kom pravcu treba usmeriti akciju čiji je cilj suzbijanje diskriminacije na verskoj osnovi...

Moram priznati da je moj ugao gledanje u nekoliko različit, pogotovo kad su pomenute vladike SPC i njihov značaj u pitanju, ali je ovo tekst koji politički zaslužuje punu pažnju..