Šta se dešava kad umreš

 Gost: Krugolina Borup

Mama, šta se dešava kad umreš? 

"Pa, ne znam sine. To niko ne zna." (Pa, odakle mu sad ovo pade na pamet? I to pred spavanje?? A nema ništa u Škorpiji. Doduše, vladar prve u osmoj...)

"A ja bih stvarno voleo da znam. Jaaaako me zanima!" ('Bem ti i onolike filozofe, silno vreme potrošili, a rašta? Nigde 'ready-made' odgovora kad ti treba, nego parola - majka, snađi se kako znaš i umeš!)

"Pa, mnoge zanima, ali niko tačno ne zna."

"A gde onda ideš?"

"Pa, ne zna se tačno. Neki ljudi misle da onda ideš kod Boga. Drugi ljudi misle da ne ideš nigde, da te jednostavno više nema. A u stvari - niko ne zna sigurno."

"A ja bih hteo da znam."

"Pa, znaćeš sine jednog dana kad..." (Jesi luda, bre, šta ti je! Hoćeš da se ubije iz radoznalosti da sazna gde se ide posle toga??!! O, lude žene, vazda joj jezik brži od pameti. Smišljaj sad nešto drugo, ajde, brže, brže...) "... dođe vreme."

"A jel, kad umreš, onda odeš u bolnicu?" (Eto ti sad. Tako mi i treba kad petogodišnjem detetu pokušavam da predočim debatu: teorija evolucije protiv teorije kreativne inteligencije. Drž' se detetu razumljivog! Još će da istripuje da je bolnica Raj!)

"Ne, sine, obrnuto - u bolnicu ideš pre nego što umreš, da spreče da umreš."

"A kako sve možeš  da umreš?" (El on mene ovo stvarno pita??? A što me pita? Da neće da se ubije, pa peca ideje, jer hoće da sazna gde se ide posle??? Kuku mene, šta ću sad??)

"Na mnogo načina može da se umre, sine. Možeš da se razboliš..." (E, pa sjajno. Sad će da istripuje da će da umre svaki put kad dobije temperaturu! 'Bem te brzu na jeziku! Popravljaj!) "...ali, ima raznih bolesti, nisu sve opasne, ne umire se od svake, uglavnom ih leče, zato i idu u bolnicu, da lekari tamo spreče da umreš, znaš. Eto, koliko si ti puta bio bolestan, reci mi?"

"Pet puta!" (E, al ga izbroja! Ko Republički zavod za statistiku!)

"Pa, eto, vidiš, bio si bolestan tako mnogo puta, a nisi umro! Išli smo kod lekarke, ona je rekla koji lek da pijemo i šta sve treba da radimo, da se izlečiš i da živiš dalje. Jel tako?"

"Aha. A kako još  možeš da umreš?" (Dakle, ljubopitljivog li deteta, na koga li je...)

"Pa, na razne načine sine, mnogo načina ima. Recimo, mogu da te zgaze kola, zato je jako bitno da uvek gledaš levo i desno kad prelaziš ulicu..." (Tako je! Iskoristi priliku! Ajde, trpaj još, indoktriniraj, indoktriniraj...) "Onda, jako je bitno da zdravo jedeš, sve što ti mama kaže, da ti telo bude jako i zdravo, pa da ne možeš baš lako da se razboliš..."

"Ali, ja ne želim da umrem!" (Eto ti sad. Ja u gajde, on u tamburu. Ma, šta je uopšte istripovao smrt odjedom, odakle, bre?)

"Ma, ne brini sine, nećeš ti još dugo!"

"Ja neću UOPŠTE da umrem!" (Hm. Slagati ili ne slagati? Brže razmišljaj, brže!!!)

"Sine, niko neće da umre, ali svi umiru. Mora se. Nego, nemaš ti šta da brineš, nećeš ti još dugo, dugo, dugo..."

"Ja neću NIKAD da umrem!" (Eto ti sad. A pre dve godine me pita: "Mama, šta to znači 'nikad'?" A sad zna šta znači!)

"Sine, svi umiru. Niko još nije večno živeo. Ali, nema šta da brineš, nećeš ti još dugo. Jel' znaš kad ćeš ti da umreš?"

"Kad?"

"Prvo ćeš da porasteš, pa ćeš onda da se oženiš, pa ćeš da dobiješ decu, pa će ona da porastu, pa da se požene i poudaju, pa da dobiju svoju decu... pa ćeš onda možda da umreš." (Božemeoprosti, samo ti znaš kad će da umre, ali moram nešto da mu kažem.)

"Ali, ja neću da TI umreeeeeeš!" (Kuku mene, pa on TO tripuje!!! Vidi, rasplaka se dete! Vidi, zaceni se od ridanja i jecanja! Auuuu, kud ga odmah ne slagah da niko nikad ne umire...)

"Sine, pa šta ti je, što plačeš?"

"Ja se MNOOOOGO brinem da ćeš ti da umreeeeš!"

"Crni sine, pa ti mene već sa'rani, šta ti je, ne plači! Pa, zar ne vidiš da sam živa? ..."

"Ja neću da tebe nemaaaaa!!!"

"Stani, sine, stani. Pogledaj me. Smiri se. Tako, tako je bolje. Vidi ovako. Ti znaš da je meni mama umrla?"

"Aha."

"Iako nje nema, ja se nje sećam, imam uspomene, razmišljam kako nam je lepo bilo dok smo bili zajedno, dok nije umrla. Tako da nije tačno da nje nema. Ona postoji i dalje, u mojim mislima." (Ne valja. Sad će da te pita šta su to 'misli'. Potegni 'mozak'. To su mu u vrtiću već objasnili, kad su objašnjavali kosti i mišiće.) "U mozgu, znaš?"

"A jesi ostala sama kad je ona umrla?" (Aha! U tom grmu leži zec! Dobro. To mogu da hendlujem. Valjda...)

"Pa, nisam, sine. Ostala sam s mojim tatom. S dedom tvojim, on je moj tata. Nisam bila sama. Niko nikad nije sam, uvek ima nekog. Mi smo svi bili tužni što je mama umrla, ali smo nastavili da živimo dalje. Takav ti je život."

(Ućuta se. Dobro je. Zapamtiti: kad god ne znaš šta da odgovoriš, reci: 'Takav ti je život." Očigledno pali. Ma, nisu njemu vaspitačice još u jaslama dale nadimak 'filozof' za badava! Ajd sad obrni na veselo!)

"Sine, jel' se sećaš  kad si bio mali kako ti je mama pevala crva?"

"Aha."

"Cv, cv, cv, šareni cv, došo, došo Maka, malog, malog Maka..."

(Dobro je, ućuta se. Pevaj dalje! Pevaj!!!)

"Mamino mače, mače što mjauče, mamino pile, pile što pijuče, mamino luče, luče što guuuče..."

Zaspa.

O Hvaljen Gospod! I Devica Marija!

Dakle, preznoji me!