Edvard Ted Kenedi (1932-2009)

Članovi i prijatelji jedne od najuticajnijih političkih porodica u Americi, političke pristalice i suparnici, ideološki rivali i istomišljenici ispraćaju čoveka koji je ceo svet impresionirao pasioniranim liberalizmom, "lavljim" zakonodavnim umećem, ali nadasve - borbom za položaj, prava i obrazovanje ljudi na najnižim, bolje rečeno - najsiromašnijim stepenicima društva.

Policija u Bostonu objavila je da je najmanje 50.000 ljudi došlo da preminulom senatoru Edvardu Kenediju oda posljednju počast. Neki od njih su se do najvećeg grada u Mesačusetsu vozili i po desetak sati.

Za 47 godina u Senatu SAD, što je treći najduži senatorski staž u američkoj istoriji, najmlađi brat ubijenih - predsednika Džona Kenedija i predsedničkog kandidata (bivšeg senatora i ministra pravde) Roberta Kenedija, dotakao je živote mnogih. I u Americi i izvan nje. A pomagao je najčešće onima koji su ugroženi i obespravljeni - manjninama, ženama, hendikepiranim osobama, izbeglicama i imigranatima.

Činio je to, često sarađujući sa zakonodavcima na sasvim drugom kraju političkog spektruma. Jedan od njih, senator Orin Heč iz Jute, tako u šali kaže da su on i Kenedi bili "čudan par".

"Malo je ljudi sa kojima sam imao tako malo zajedničkog. Kenedi je bio bogati, velikodušni Irac, obrazovan u elitnim školama. A ja - mormonski sveštenik koji ne pije alkohol. Istina je, nismo bili u saglasju o mnogo stvari", prisetio se repuplikanac koji se sa Kenedijem, između ostalog, izborio za obimnije zdravstveno osiguranje za decu iz porodica sa niskim prihodima.

Kenedi je umro u vreme žestoke debate o univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti koju je prvi inicirao pre pune četiri decenije, označavajući je - do poslednjeg daha - svojim "životnim ciljem".

Protivnike i pristalice njegovih ideja, lidere republikanaca i demokrata, na dan sahrane ujedinilo je i sećanje na čoveka koji je, između ostalog bio jedan od ključnih zakonodavaca prilikom usvajanja Zakona o građanskim pravima 1964. i Zakona o glasačkom pravu iz 1965. - kojima je ukinuta diskrimnacija crnaca, Zakona o izbeglicama 1980. godine, pa Zakona o hendikepiranim osobama 1990. i tako dalje... Kenedijevi saradnici su, nakon što je umro, objavili dokument na 54 stranice koji svedoči o njegovoj, skoro poluvekovnoj, zakopnodavnoj aktivnosti.

Na spoljnopoličkom planu, Kenedi je bio izuzetno aktivan u pregovorima o kontroli naoružanja koje su svojedobno vodile administracije Ronalda Regana i Mihaila Gorbačova. Interesantna su zapažanja državnog sekretara u Reganovoj administraciji, Džordža Šulca, koji se žalio da Sovjeti sa Belom kućom komuniciraju preko Kenedijevih savetnika.

"Verovao sam Kenediju, ali nisam bio spokojan: bio sam sumnjičav u vezi sa tom neformalnom komunikacijom", zapisao je Šulc u memoarima pod naslovom "Konfuzija i trijumf" (Turmoil and Triumph).

Polovinom 1980-tih Kenedi je boravio u Južnoj Africi gde se glasno, protestujući pred zatvorom u kome je bio Nelson Mendela, usprotivio politici aparthejda. Godine 1984. Kenedi je predložio zakon protiv aparthejda koji je predviđao sankcije Južnoj Africi, ali je predsednik Regan potom sam odlučio da sankcioniše Južnu Afriku, što su istočičari zabeležili kao veliki zaokret u politici konzervativnog predsednika.

Kenedi je bio i ključna figura u severno-irskom mirovnom procesu koji je 1998. rezultirao sporazumom i okončanjem nasilja. Analitičari tvrde da je na njegov nagovor Klintonova administracija omogućila lideru Šin fena Džeriju Adamsu da 1994. godine dobije američku vizu, te da je to - u stvari - bio ključni trenutak u pregovaračkom procesu.

Senator Kendi, ostaće upamćen i kao jedan od najžešćih protivnika rata u Iraku. Zagovarao je tezu da Amerikanci ne bi trebalo da idu u taj rat sve dok "svaka druga razumna alternativa nije iscrpljena". Upravo to je kazao studentima Univerziteta Džons Hopkins krajem septembra 2002.

"Kenedi je", kaže analitičar vašingtonskog Brukingsovog instituta, Majkl O'Henlon, "bio izuzetno ponosan na svoj glas protiv rata u Iraku, kao jedan od najznačajnijih momenata u karijeri".

Kenedi će ostati upamćen i kao senator koji, tokom većeg dela karijere, nije slovio za prirodnog saveznika Bele kuće. Za republikance je bio ideološki nepodoban, dok su ga demokrate, sve do Klintove administracije doživljavale kao potencijalnog predsedničkog rivala. On je u međuvremenu žestoko kritikovao i Niksona, i Regana, i Kartera - koga je 1980. kao aktuelnog predsednika izazvao na primarne stranačke izbore. Na tim izborima Kenedi je poražen.

Na konvenciji stranke, pre skoro 30 godina tada je izgovorio reči koje je, uz manje izmene, ponovio 2008. u Denveru podržavajući Baraka Obamu, 44. predsednika SAD: "Posao se nastavlja, cilj ostaje isti, nada i dalje živi, a san će biti večan".