As time goes by

Tri puta u istoj nedelji, sa potpuno različitih strana naleteti na istu stvar, zaslužuje najmanje blog.

Do istraživačke stanice Voyager 2 prvi put sam stigao pre nekoliko dana, čitajući knjigu Vladimira Tasića "Stakleni zid". Koju toplo preporučujem. Voyagera se dotakao osvrćući se na ulogu Kurta Valdhajma u dogadjanjima tokom drugog svetskog rata, te časti koja mu je mnogo godina kasnije ukazana, da kao generalni sekretar UN, u ime čitavog čovečanstva, uputi vanzemaljskim civilizacijama specijalnu poruku dobre volje.

Na isti način (preko K.Valdhajma) do Voyagera sam stigao i nakon čitanja AOovog bloga o drugom svetskom ratu i kasnijeg petosatnog vršljanja po internetu i nasumičnog čitanja svega na šta su me asocijacije navodile, a vezano je za tu temu. 

I konačno, danas, tokom besciljnog lutanja po yutube (a put asocijacija je išao od Dragana Mancea, preko Ljubomira Radanovića, do bugarskih huligana i konačno bugarske muzike), naletim na gospodju Valiu Balkansku, takodje direktno vezano za Voyager.

Ne bih sad ovde posebno bistrio  na temu značaja Voyagera 1 i 2 za bolje razumevanje astronomije. Sve na tu temu je uglavnom opšte poznato, a ako i nije, na internetima (Reanimator The G.W.Bush) postoji nekih zilion informacija.

Dakle, nevezano za Jupiterov prsten, erupcije na satelitu Io ili temperature na Saturnu (-231 C ...'ladno, al' standard..), zlatna ploča u Voyageru nosi informacije, koje eventualnom pronalazaču treba da kažu ko smo, gde smo i kakvi smo. 

A na zlatnoj ploči, pored pomenute gospodje Balkanske, redom : Mocart, Betoven, Bah, Čajkovski, Stravinski, Čak Beri, pesma peruanske neveste, pesma obreda inicijacije pigmejskih devojčica, noćna pesma Navaho indijanaca, senegalski perkusionisti, snimci smeha, cvrkuta ptica, laveža psa, vulkanske erupcije, kočija, automobila, traktora, lokomotive, cvrčaka, kreketanja, kiše, okeana, bata koraka, otkucaji srca, pozdravne poruke na 50 jezika (ima nas...linkovaću u prvom komentaru, jer mi ovde ne radi lančić...khm,khm..alo, moderacija, zašto mi ne radi lančić??)

Dalje, crteži i fotografije : matematičke i fizičke formule,zgrada UN (noću i danju), aerodrom Toronto, putnički avion u letu, Sidnejskaopera, Oksford, žena za mikroskopom, fabrička hala, devojčice sa Anda, plesačica sa Balija, astronaut, bušmanski lovac, berač groždja, čovek iz Gvatemale, delfini, sardine na ćumuru (iz portugalskog kuvara), anatomija muških i ženskih reproduktivnih organa, starac iz Turske (sa bradom), dojilja, globus, zalazak sunca, porodični portret, fotografije koje ilustruju glagole "jesti", "piti" i "lizati", slon, cveće, planina itd.

Prvo i osnovno, uopšte nisam zadovoljan činjenicom da smo prisutni na krajnje simboličan način! Mislim, jedna od 50 pozdravnih poruka je malo za narod koji je aktivno učestvovao u svakoj mogućoj problematičnoj situaciji na svetskom i lokalnom nivou tokom 20. veka.

Da ne pominjem elementarno odsustvo vizije da ćemo u godinama koje slede suvereno vladati svetskim vaterpolom i košarkom, te briljirati na 200 m prno i 50 m delfin.

Drugo, zašto Čak Beri??? :)

I treće, a pod pretpostavkom da neko stvarno pronadje poruku, da li će stvarno moći da shvati ko smo i kakvi smo? Da li će umeti da prepozna lepotu zvuka cvrčka ili Baha? Šta ako prepozna, pa mu se svidi, pa dodje i krene nasumično da nas odvalči u neko nedojiju, npr Saturn, da mu na -231 C pevam pesmu peruanske neveste?

Konačno, da li će shvatiti da sve što smo poslali, a za šta smo valjda smatrali da je najbolje od nas, nije ništa u poredjenju sa svim onim lepotama života, koje srećemo svakoga dana, a koje tako bolno često ne primećujemo?