Zbog čega oni to rade...

P.S. I kad već pomenuh Vukadinovića, pogledajte obavezno današnju politiku i tekst Boška Jakšića u kome ga je "razbio" na paramparčad.

Citao i bas hteo da istrollujem na tu temu kad vidim ti ubacio. Za Jaksica

"Sadašnja politička klasa u Srbiji je dominantno lažovska u kreiranju javnoga mnenja."
A, jucerasnja politicka klasa ? Kakva je ona bila ?
A, odakle dolazi sutrasnja politicka klasa ? Sa Marsa ?

Delim zabrinutost ljudi koji govore o neadekvatnom drzanju "elite" spram problema s kojima se suocava sprsko drustvo. Medjutim, naci dobar odgovor na probleme nije samo pitanje izbora vrednosti kojima covek tezi. Jer da je tako, mislim da Srbija ne bi imala problem da usaglasi svoje tradicije sa ocekivanjima od buducnosti, kao sto su to u manjoj ili vecoj meri ipak uspele prakticno sve bivse socijalisticke drzave.

Problem je to sto su tokom poslednjih dvadesetak godina usled pritiska traumaticnih dogadjaja neke elementarne vrednosti hipertrofirane i dovedene do svojih krajnjih konsekvenci, pretvarajuci se u zapravo izrazito protivrecne sile.

Uzmimo jedan aktuelan primer, pitanje NATO pakta. Upravo socijaldemokratkse tradicije pruzaju snazno uporiste za legitimisanje zahteva da se Srbija ne uclani u NATO. Sa druge strane, pristalice “modernizma” koji takodje bastine ideje levice, upravo u prikljucenju tom savezu vide simbol pripadnosti evropskoj cvilizaciji (citali ste na primer, Teofila Pancica). Na taj nacin je nesto sto bi prevashodno trebalo da bude pitanje bezbednosti ove zemlje, pretvoreno u ideolosku debatu u kojoj ne moze biti pobednika.

Srpsko drustvo je ostalo bez onog sto se teorijski naziva "drustvenim cementom" jer su vrednosti kao sto su patriotizam i tradicija bezdusno zloupotrebljene, dok su druge, kao postenje i marljivost izvrgnute ruglu bezocnom pljackom. Nazalost, najcesci odgovori, tipicno za situacije u kojima vlada dezorijentisanost, nude se u obliku neke vrste fundamentalizma, bilo da je rec o “neopravoslavnim” i nacionalistickim ubedjenja, ili pak o zahtevima za “autoritarnom modernizacijom”.

Ovakvi odgovori, iako imaju najvise sansi da osvoje srca frustriranih gradjana, imaju male sanse da im zaista pomognu jer samo produbljuju drustveni rascep. Umesto toga, srpske elite treba da teze konsenzusu, sto znaci da nazalost, mi normalni moramo da progutamo i Kostunicine gluposti i Veljine svinjarije, a cesto i Cedin radikalizam i Tadicevu pasivnost. Ali kada pomislite kako DSSu izgleda ono sto govori na primer Ceda, shvaticete da i na njihovoj strani dosta toga ima da se proguta.

Iako izgleda strasno, dobrobit ovakvog puta je to sto ce najverovatnije rezultirati u ireverzibilnom uspostavljanju hegemonije prodemokratske i proevropske orijentacije. Prostor se radikalima, iako uzasno sporo, ipak suzava. Kada jednom, a to se moze desiti vrlo brzo, postane jeasno da njihove ideje nikada nece dobiti vecinu, njihov rejting padace sve nize.

Habermasov sledbenik Vukadinovic, pre nego sto je postao apologeta DSSa, cesto je zastupao stanoviste o “trecem putu”. Mislim da ta ideja treba da bude izvadjena iz politickog blata u koje ga je Vukadinovic bacio, jer je to jedini nacin da se Srbija dovede u stanje nize entropije.

Medjutim, proces “normalizovanja” nije puko pitanje volje. S jedne strane, potrebno je da cvetaju svi cvetovi, ali sa druge, potrebno je da nekih cvetova bude vise. Svako od nas ima ulogu i pravo da izabere na koji nacin ce doprineti napretku. Sto bude manje histericnih, a vise tolerantnih i vrednih, dostojanstvenih, a energecnih, brze cemo doci do normalnosti kao norme.

O ovome bi se naravno, moglo pisati do u besvest, ali jedna stvar je najbitnija: treba voleti Srbiju i brinuti se o njoj, kakva god da je. Samo tako ce postati bolja.

pogledajte obavezno današnju "Politiku" i tekst Boška Jakšića u kome ga je "razbio" na paramparčad.

Jeste Bosko razbio Djordja ali citalcka publika Politike poput srpske fasistkinje ''Milijana'' ne voli kad neko razbija njihovog idola Dordja ili Lazanskog.Oni koji komentarisu vesti u Politici su nazalost u vecini. Moj komentar cenzura naravno nije propustila.

Srbiji bi trebala politička elita, a onda i politička klasa koja bi bila u stanju da artikuliše pitanja temeljne, teške ali neophodne ekonomske reforme, pitanja vezane za procese evroatlanskih integracija i globalizacije uopšte

Svakako. Bi trebalo. To nije sporno. Najveća je ironija što mi političku elitu imamo. Sporno je pitanje njene prirode. Ali nemojmo se zavaravati. Ta elita radi upravo ono što joj omogućavaju ili nameću uslovi i što joj, na ove i one načine, nalaže baza (narod). Uslovi su takvi kakvi jesu, a i narod je takav kakav jeste.

Treba se podsetiti na sledeće elemente: slabo obrazovanje, višedecenijska indoktrinacija, psihologija gubitnika ratova i teritorija, razaranje autentične narodne muzike, socijalne frustracije, definitivni nestanak društva sigurnosti, tranzicione bolesti, porodica u kolapsu, velika psihološka depresija, pretežno starija struktura stanovništva, u suštini još nedovršeni sukobi ili odjeci sukoba oko životnog prostora (etničkih i državnih teritorija), pritisci spolja koji podstiču osećaj ugroženosti pa višak kolektivnog adrenalina smanjuje kreativni potencijal, skriveni utisak da se izgubljene decenije ne mogu nadoknaditi, tehnološko zaostajanje kojim se pospešuje informaciono zaostajanje, osećaj nepravde zbog nekažnjenog bogaćenja na račun društva, korupcija koja jede pojam prava, ekonomija koja mili... Ovaj strašni niz je zaista dug. Nije umesno ovde nabrajati i ostalo.

Prosto je nemoguće da takvo stanje iznedri neku očito kvalitetnu političku elitu - koja će činiti sve što nije imanentno sopstvenoj bazi. Naravno, nelogično je. Logično je upravo ono što se i desilo - da se izrodi elita usredsređena da ne učini ništa što bi njoj samoj pričinilo štetu i bez znanja, kao i bez moralne kondicije za rvanje sa istinskim problemima.

Sadašnja politička klasa u Srbiji je dominantno lažovska u kreiranju javnoga mnenja.

Običan čovek u Srbiji retko želi da čuje istinu, još ređe da je prizna. Taj deformitet je tako masovan da se neminovno reflektuje na vladajuću oligarhiju. Em se pojedinci u vlast regrutuju iz te "neiskrene baze", što znači da su i pre stupanja na vlast skloni laganju, em dok su u vlasti ne moraju da prezaju kad lažu jer znaju da ih baza (i sama tome sklona) neće kazniti. Tako laž ima trajnost i mogućnost da bude usavršena i multiplikovana kroz razne svoje oblike, a naročito kroz kvazinovinarstvo kao najproduktivniji vid ove pojave. Konačno, malo li je intelektualaca bilo uključeno u teorijsku pripremu i izvođenje kolektivne samoobmane ovih 15-tak godina - od ulaska u nekoliko pogubnih ratova, pa sve do onih slučajeva kad intelektualci obrazlažu prirodu Haškog tribunala isključivo sa pravnog aspekta, uz smišljeno zaobilaženje činjenice da smo izgubili rat, i oružano, i strategijski, i ideološki, i civilizacijski. Neiskrenost ima više oblika, a najštetniji je, naravno, onaj oblik koji nije odmah primetan.

....se vidi da naša politička teorija i praksa zna probleme, ali da očito u društvu nema dovoljno snage da to preovladamo...

To je odlična primedba. Recimo, 5. oktobar je izveden snagom nezadovoljstva i predstavlja bežanje iz jednog nepodnošljivog stanja, ali se 6. oktobar nije desio, baš zato što nije bilo snage, a ni svesti o tome da se novo društvo stvara novim načinom rada, sa što manje dojučerašnjih navika (ostatak odgovora može da leži i gore, u pasusu o "stanju baze".

Odličan tekst. Preporuka.
A što se tiče pitanja koja ste postavili,vi ste dali i odgovore, pa ih samo citiram.

Zašto u našoj javnosti toliko prostora imaju razni Vukadinovići, Antonići, Predrazi Markovići, a nigde osim u "Republici" nema Nebojše Popova, Podunavca ili Čede Čupića, nije teško zamisliti.

Tu bi se moglo dodati još imena, kao npr. Desimir Tošić, Latinka Perović, Ljubinka Trgovčević i dr.
Odgovor na ovo pitanje je dobrim delom u sledećoj konstataciji.:

Sadašnja politička klasa u Srbiji je dominantno lažovska u kreiranju javnoga mnenja. Isto tako ona je najčešće u suprotnosti sa antifašizmom i antifašističkim tradicijama.

Profesor Podunavac kaže:

Iz kojih pretpostavki graditi političku alternativu? Na prvom mestu je da Srbija ima tradicijsko polje iz kojeg se mogu crpsti snage za preobražaj. Tradicija prosvetiteljstva, tradicija levih pokreta sa Dimitrijem Tucovićem na čelu, koja je istovremeno i tradicija levih i socijaldemokratskih pokreta i antiratnih pokreta, tu je tradicija disidentskih pokreta, te tradicija političke kulture otpora koju su gradili u otporu diktaturi, nacionalizmu i ratu poslednjih godina dvadesetog veka.

Pa ako se analizira sadašja politička elita videće se da veći deo potiče iz nacionalističke desnice, itzv. antikomunističkih disidenata, koji su se sa antikomunizmom odrekli i antifašizma.
Ilustracije radi, evo kako je izgledao
Inicijativni odbor Demokratske stranke čine 13 osnivača: Dragoljub Mićunović, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Borislav Pekić, Milovan Danojlić, Slobodan Inić, Vladimir Gligorov, Radoslav Stojanović, Miodrag Perišić, Gojko Đogo, Dušan Vukajlović i Marko Janković.

Предлог Србије који смо изнели у Њујорку гласи да је Србија спремна да албанској националној мањини гарантује статус најповлашћеније националне мањине која данас постоји било где у свету. Уставна гаранција за овакав статус била би обезбеђена у виду функционалне и суштинске аутономије покрајине Косово и Метохија унутар Србије.

Верујем да се слажете да овакав предлог Србије може имати за циљ само пун и слободан развој и просперитет косовских Албанаца, а да никако не може бити израз намере Београда да на било који начин ограничава или спутава права Албанаца у Покрајини. Као и свака суверена и међународно призната држава Србија не може дозволити албанској националној мањини да ствара државу у држави и да ствара још једну албанску државу на Балкану. Ви најбоље знате, госпође и господо, да такво право нема ниједна национална мањина на свету, и питам зашто би га онда уживала једино албанска мањина и једино у Србији.

Желим да знате и то да је Србија у Њујорку позвала албанску страну и међународну заједницу да заједно радимо на утврђивању статуса најповлашћеније националне мањине. Да видимо заједно која све права и на које све начине их националне мањине данас остварују у свету и да то буде поуздан критеријум за демократско решење спора.

Веома је важно да вас обавестим да се данас налазимо у преломном тренутку када пре свега међународна заједница мора да донесе одлуку којим ће од два пута усмерити решавање судбине покрајине Косово и Метохија, па самим тим и судбине Србије. Један пут, о којем сам већ говорио, води ка демократском решењу утемељеном на европским вредностима поштовања људских права, демократије и владивине права. Други пут води у крајње ризичну зону успостављања најопаснијег преседана после Другог светског рата да једна национална мањина, по цену драстичног кршења важеће Резолуције Савета безбедности, кршења Повеље УН и Завршног акта из Хелсинкија, на територији једне суверене и међународно признате државе створи своју нову државу.

Моја је обавеза да овде укажем на два аргумента који се наводе у прилог овом другом, изразито опасном путу, а потпуно су у духу правног насиља и политике једностраног решења. Тако се од највиших мађународних званичника може чути да, уколико се брзо не пронађе решење, може бити угрожен мир у Покрајини, а то одмах добија свој ехо од албанских терориста, који поручују да ће прибећи масовном насиљу уколико Косово не добије независност. Оваква врста аргумента не би заслуживала коментар да смо макар једном од међународне заједнице чули јасну поруку да ове претње не само што не могу бити награђене давањем државе, већ да ће бити најстроже санкционисане.

Други разлог за кретање путем правног насиља и распарчавања Србије треба потражити у садржају Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана. Било је више него илустративно како су сви албански представници у Њујорку безброј пута поновили да ће у потпуности применити Ахтисаријев план иако је свима јасно да се уопште не разговара о том плану. Другим речима, Албанци се надају да би одређене велике силе, зарад примене Анекса 11 и остваривања на тај начин својих геостратешких и војно безбедносних интереса, пристале на признавање једностране независности.

Чланови овог високог дома треба да знају да Анекс 11 Ахтисаријевог плана предвиђа да међународно војно присуство на Косову у виду НАТО снага не би имало јасну цивилну контролу, што би представљало још један незапамћен преседан, каквог није било од када је изграђен демократски свет. Постоји опасност да примена Анекса 11 буде важнија од проналажења демократског решења и да буде важнија од судбине Косова, од судбине Србије, па онда и од судбине читавог региона.

Два пута ка решењу косовског проблема, која сам овде назначио, заслужују да се пред њима замислимо. Оно што желим да вам кажем јесте да можете бити потпуно уверени да Србија, сагласно Повељи УН и сагласно свом Уставу, неће одустати од проналажења демократског решења, као што истовремено најодлучније одбацује и сваку помисао да би, из било ког разлога и било када, могла допустити да се на њеној територији правним насиљем, политиком силе и једностраним корацима прави нова албанска држава. Уверавам вас да је Србији немогуће наметнути решење и да ће се свака евентуална једнострано проглашена независност показати као неодржива. Једнострано проглашена независност би само продубила проблем и потом би пропала, што би нас опет вратило да заједнички пронађемо демократско и одрживо решење.

Треба, нажалост, имати у виду и да постоји реална опасност да се поједине земље, па и европске земље, определе за отворено кршење важеће и за све Владе обавезујуће Резолуције 1244 Савета безбедности, која изричито гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, и да признају једнострани акт албанских сепаратиста о независности Покрајине. Морамо овде у СЕ поставити најприродније могуће питање, које гласи: ако се данас неке европске државе опредељују да прекрше Резолуцију 1244, шта сутра може спречити било коју европску земљу да, ако то захтевају њени интереси, прекрши неку другу резолуцију СБ? Суштина питања је у томе да ли су сви који данас одлучују узели у обзир све последице које би у Европи и свету могло проузроковати прибегавање правном насиљу и отвореном гажењу међународног права и општеобавезујућих резолуција УН.

Можда се у први мах може учинити да је лакше ствари пресећи, па и по цену кршења норми и вредности на којима смо уредили савремени свет. Међутим, све земље које би размишљале на такав начин морале би водити рачуна да би већ сутра слична опасност могла и њима запретити. При том, сви добро знамо, а истоме нас учи и европско и светско историјско искуство, да свако насиље и кршење универзалних правила, а поготово оно којим се разбија једна суверена земља, за собом неизбежно повлачи тешке и трагичне последице.

Запитајмо се само, поштовани чланови Парламента, колико сепаратистички настројених националних мањина данас у свету с пажњом посматра како ће бити решено питање албанске националне мањине на Косову. Како им сутра треба објаснити да постоје националне мањине првог реда, које могу да стварају државе, и националне мањине другог реда, којима то није допуштено? И што је најважније - да ли би се оне помириле са таквим непринципијелним становиштем, или би настали нови бројни проблеми са оснивањем нових држава, све то праћено сукобима и сталним угрожавањем мира и стабилности?

Желим да пред вама искажем своје уверење да нико не може остати равнодушан пред чињеницом да баш у Европи, која је толико поносна на своје тековине поштовања владавине права, демократије и људских права, постоји размишљање одређених земаља да правним насиљем и једностраним решењем распарчају једну суверену и међународно признату земљу. Видимо и да нас једна велика ваневропска земља уверава да ствари у средишту Европе треба да уредимо директним кршењем Повеље УН и да то неће бити преседан већ редовно и нормално стање.

Здрав разум нас упозорава да се држимо проверених вредности и да никако не одустанемо од демократског решења. Сувише је велико искуство Европе и сувише чврсто њено опредељење да се истраје у демократском решењу да бисмо смели да попустимо притисцима и олако се упустимо у подривање темеља на којима данас почива целокупни међународни поредак.

Када би Србија попустила пред притисцима којима је изложена и пристала да учествује у прављењу друге албанске државе и то на својој територији, она би тиме преузела највећу одговорност за све далекосежне последице таквог поступка. Јер ко је позванији од саме Србије да се бори за заштиту универзалних правила када су у питању њена територија и њена покрајина Косово и Метохија. Доследно поступајући како поступамо, ми смо стекли право да и вас позовемо на одбрану највиших европских вредности и да не дозволимо да у срцу Европе, на Косову и Метохији, правно насиље замени демократско решење.

Нико нам до данас није рекао шта је то погрешно у нашем предлогу и зашто би Косово требало да добије независност. Којим то аргументима се може оспорити предлог Београда о статусу најповлашћеније националне мањине? Којим аргументима и која је то правна основа за отимање 15 одсто територије Србије како би се направила још једна албанска држава на Балкану? Како то да у одбаченом Ахтисаријевом предлогу нема ни једно слово правног образложења за такво решење? На крају, како то да сада још нико није смислио бар један једини аргумент у прилог независности Косова, осим ако под објашњењем не подразумевамо често понављану реченицу да је то реалност?

Поштовани чланови Парламентарне скупштине, једина реалност коју Србија признаје јесте обавеза свих земаља да поштују Повељу УН и да поступају у складу са вредностима на којима је устројена послератна Европа. Поштовање те реалности је Европи донело мир, стабилност и просперитет. Будите уверени да ће Србија учинити све што је у њеној моћи да се путем демократског решења на целој њеној територији примени ова реалност и будите подједнако уверени да Србија никада неће прихватити реалност политике силе и једнострану независност Покрајине.

Србија очекује и вашу подршку за постизање демократског и споразумног решења будућег уређења српске покрајине Косово и Метохија, уверена да бранећи право и правду, Повељу УН, устројство савременог света и европске демократске вредности, не мисли само о својој будућности и не брани само свој суверенитет и своје достојанство.