Dajem dve kratke priče na temu odnosa čoveka prema domaćim životinjama, odnosno kućnim ljubimcima (pets).
Prvu je napisao Maksim Gorki (Максим Горкий), nakon susreta sa pesnikom Sergejem Jesenjinom (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин).
... Замолих га да ми прочита o керуши, којој су одузели и у реку бацили седморо њених штенади: «Да нисте уморни»?- «Мене песме не умарају», рече песник, и с неповерењем упита: «А свиђа ли вам се ‘Керуша'»?
Рекох му, по моме мишљењу, да он први у руској књижевности тако мајсторски и са толико непосредне љубави пише о животињама.
- «Да, ја необично волим васколике животињке», прозбори песник замишљено, и на моје питање да ли зна Клоделов «Животињски рај» не одговори, протрља главу обема рукама и поче рецитовати «Песму о керуши».
Јутрос рано где стрн шуми, лупка,
Где се бели трска у гугути,
Седморо је оштенила кучка,
Седморо је оштенила жути'.
До у сумрак грлила их нежно
И лизала низ длаку што руди,
И слив'о се млак сок неизбежно
Из тих топлих материнских груди.
А увече, кад живина јуриДа заузме мотке, ил' прут јак,
Изиш'о је тад домаћин тмури
И сву штенад потрп'о у џак.
А она је за трагом трчала,
Стизала га, као кад уходе...
И дуго је, дуго је дрхтала
Незамрзла површина воде.
При повратку, вукућ' се по тмини
И лижући зној с бедара лених,
Месец јој се над избом учини,
Као једно од кучића њених.
Зурила је у свод плави, глатки,
Завијала болно за својима,
А месец се котрљао танки
И скрио се за хум у пољима.
Немо, к'о од милости ил' среће,
Кад јој баце камичак низ брег,
Пале су и њене очи псеће
Као златни сјај звезда у снег.
Када је песник изговорио последње стихове: Пале су и њене очи псеће /Као златни сјај звезда у снег, у његовим очима блеснуше сузе... (Sabrana dela Maksima Gorkog, u 30 tomova, tom 17).
Drugu priču je napisala Simona de Bovuar (Simone de Beauvoir), i odnosi se na književnika Žana Ženea (Jean Genet), o kome je Žan-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre) napisao jednu posebnu knjigu, pod nazivom «Sveti Žene, glumac i mučenik» (Saint Genet, comédien et martyr).
... Evo, pred nekoliko godina, neka dama, koja je uzdržavala jedno deset mačaka, pitala je Jeana Geneta prijekorno:
- "Vi ne volite životinje"?
- "Ja ne volim ljude koji vole životinje", odgovorio je Žene. (Simone de Beauvoir: Zrelo doba, Mladost, Zagreb 1962, str. 145)
Eto.
Neću vas pitati da li volite/ne volite domaće životinje, odnosno kućne ljubimce.
Bilo bi to mnogo prosto pitanje, a sećam se da mi je još guvernanta govorila da ne postavljam glupa pitanja.
Neću pitati ni da li ste indiferentni.
Pitaću nešto što mi se čini malo delikatnijim: da li znate nekoga ko ne voli ljude koji vole domaće životinje/kućne ljubimce? Ako ga znate, da li vam i koliko smeta, odnosno da li mislite da je, što bi rekli Hrvati, skroz u krivu?
Samo ne recite da je i ovo glupo pitanje?!