Umišljati se kao nadčovek, čemu?

             Bio je dobar i veoma poznat književnik (pesnik, romansijer, pripovedač i dramaturg), mada u italijanskoj izuzetno bogatoj književnoj povesti ima boljih književnika od njega. Pored svoje osnovne intelektualne strasti prema književnosti, bavio se i javnim i političkim aktivnostima. Bio je veliki nacionalista/fašista (dobro, preteča fašista) sa kraja XIX i početka XX veka. Ne samo da je važio za čoveka od akcije, nego je bio i ratnik - jednom prilikom, u ratnim izvidjanjima, izgubio je jedno oko. Opet, kao ratnik bio je neuspešan imitator Garibaldija. Bio je elokventan po prirodi, a i veliki ženskaroš (uprkos svojoj veoma skromnoj vanjštini - bio je daleko od toga da važi za lepog muškarca). Pored žena, obožavao je i lepe stvari, kao što su stilski nameštaj, umetničke slike i figure i zlatan nakit. Posve italijanski. Bio je egzibicionista i sladostrasnik. Zabeleženo je da mu je Benito Musolini (Mussolini), u svojim počecima, zamerao «da ne razlikuje erotizam od heroizma», te da su junaci iz njegovih knjiga «mokri od sperme». Jedno vreme je čak umišljao sebe kao nadčoveka (übermensch) Fridriha Ničea (Friedrich Nietzsche). Sve u svemu, ima dosta zadivljujućeg u liku i delu njegovom, jer je imao jedan izuzetno ispunjen život, u skladu i ritmu sa vremenom metežnim u kome je živeo.

            U pitanju je Gabrijele D'Anuncio (Gabriele D'Annunzio).

            Otkuda moj interes za D'Anuncia? Dok sam se nedavno bavio japanskim piscem Jukiom Mišimom (Yukio Mishima), o kome sam pisao na ovom blogu, palo mi je u oči da su Mišimu neki italijanski kritičari nazivali «Istočnjačkim D'Anunciom» ("Il D'Annunzio d'Oriente"). To me je nateralo da se malo pobliže upoznam sa tim Italijanom. Vredelo je truda, jer je u pitanju jedna izuzetno koloritna ličnost.

            Naime, veoma dopadljiva književna dela, skandalozne ljubavi, odvažnost tokom Prvog svetskog rata, eruptivnost karaktera, elokvencija i ekstremna političnost - učinili su od D'Anuncia da postane jedna od najznačajnijih ličnosti Italije svog vremena. Narodski rečeno: svi su znali za njega!

            Ko je zapravo bio D'Anuncio?

            Taj čovek, koji će se kasnije pokazati kao neustrašivi i fanatični borac za ideje koje zastupa, koristeći pritom silu, umeo je da bude itekako lirski nastrojen. Kao mlad čovek, pun zanosa i slavoljublja, zalagao se za stvaranje Trećeg Rima, slavnog i veličanstvenog. U nekim pesmama iskazuje svoj senzualni, radostan osećaj za sjedinjenje sa prirodom, te one spadaju u remek-dela moderne italijanske poezije. Njegova poezija je sva u slavu lepote, puna strasti, vrele krvi, erosa, mladosti, ali i lamenta zbog kratkovečnosti mladosti i prolaznosti lepote. Ima, naravno, i flertovanja sa smrću. A takvi su i njegovi romani i drame, jer neki kažu da i oni spadaju u poeziju po lepoti i zvučnosti fraze, sa biranim i često novim rečima. Naročito je poznata njegova lirska kolekcija pesama «U pohvalu neba, mora, zemlje i heroja» (Laudi del cielo del mare della terra e degli eroi). Njegov najpoznatiji roman jeste «Dete užitka», ili «Sin sladostrašća» (Il piacere). U toj knjizi prikazuje život mondenog Rima, la dolce vita s kraja XIX veka, slatki život kome se i sâm posve predavao, prikazujući umnogome sebe kroz lik glavnog junaka Sperelija. Jednom je D'Anuncio rekao: «U pitanju je roman borbe jedne monstruozne estetsko-afrodizijačke himnere s drhtavom strašću života čovekove duše». Protagonista knjige boluje «od estetskog egoizma», u čemu je umnogome srodan dekadentima koje srećemo kod Oskara Vajlda (Oscar Wilde) ili Žorisa Uismansa (Joris Hiysmans). On živi sam, slobodan je, bogat, ljubitelj umetnosti; mlad, lep, senzualan, ne poznaje nikakve moralne obaveze; voli istovremeno dve žene koje su umnogome različite jedna od druge. Uživa. Taj D'Anunciov roman nadvisio je sve romane koje će kasnije napisati, pa i veoma popularan «Trijumf smrti» (Il trionfo della morte). Napisao je i više pozorišnih komada, od kojih je najpoznatiji «Jorijeva kćerka» (La Figlia di Iorio). Da pomenem još i to da njegovi kritičari tvrde da njegovo delo karakteriše veliki verbalizam, ali da ga je on umnogome učinio slavnim.   

            Medjutim, ako se ostavi po strani njegovo književno stvaralaštvo, D'Anuncia su učinili legendom tog vremena i ove tri stvari: njegova ljubavna afera sa glamuroznom glumicom Eleonorom Duse, herojske avanture za vreme Prvog svetskog rata i (the last but not the least) njegova okupacija jadranskog grada i luke Fiume (današnja Rijeka, u Hrvatskoj),  u 1919. godini.

            Eleonora Duse, božanstvena «La Duse», jedna od najvećih glumica svog vremena, bila je žena jedinstvene lepote, sa čudesnim talentom koji joj je bio urodjen. Naročito je bila poznata po interpretaciji Šekspirovih uloga i uloga heroina francuske drame XIX veka. Uživala je glas žene sa mnogobrojnim ljubavnim aferama, kako sa muškarcima tako i sa ženama (Pričalo se da je američka balerina Isadora Dankan, koja se bila udavala za ruskog pesnika Sergeja Jesenjina,  bila jedna od njenih ljubavnica.).       

            Taj čudni par D'Anuncio - La Duse težio je da ostvari «pozorište svojih snova», mada je to svako od njih dvoje na svoj način shvatao. Za njega je to značilo da napiše delo za nju; ona je, sa svoje strane, morala da osnuje trupu, rukovodi probama, finansira predstave, plaća turneje, tumači uloge - jednostavno da radi kao robinja. Njihovi poznanicu su tvrdili da je ona bila glumica i ljubavnica, a on je bio književnik, sadista, djavo, fašista, zavodnik. La Duse, zavedena njegovom knjigom «Trijumf smrti», do smrti je ostala sputana u zamkama ovog pisca provokativnih romana i komada, zavodnika koji je, kako neko reče, «voleo da evocira destruktivne efekte svojih ljubavnica i da ih eksploatiše hraneći tako svoje literarno delo». Kada je on prekinuo svoju vezu sa tom prelepom glumicom požurio je da iznese javnosti njihovu intimu u erotskom romanu "Vatra života" (Il fuoco), koji je na srpski preveden kao «Oganj». 

            Kad se Prvi svetski rat završio, D'Anuncio je upao u Fiume (Rijeku) sa iredentistima (crnokošuljašima), sa namerom da je priključi Italiji, mada je Rijeka tada imala status «nezavisnog grada». Naime, 1919. godine, protiveći se Versajskom sporazumu (Le traité de Versailles), po kome je Rijeka pripala novoformiranoj državi Jugoslaviji, i smatrajući s pravom da Fiume pripada Italiji, on je sa 300 svojih pristalica okupirao taj grad, proglasio ga za «slobodnu državu» (Stato Libero di Fiume) i bio na čelu gradske vlade, kao fašistički diktator, u periodu od - osamnaest meseci. Kreirao je državna obličja (ustav, zastava, himna) i izdavao poštanske marke sa svojim likom.

            Kada je umro, po nalogu Benita Musolinija, imao je državnu sahranu na nacionalnom groblju "Il Vittoriale degli Italiani".

            Na kraju, pomenuću još dve stvari:

            1. U Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu postoji jedna knjižica D'Anuncia posvećenu - Srbima. Naime, D'Anuncio je napisao "Odu narodu srpskom", čim je bio čuo o srpskoj nesreći početkom Prvog svetskog rata; oduševljenje herojskim podvizima Srba nateralo ga je da napiše ovu knjižicu i izda je o svom trošku.

             Ta knjižica je objavljena  u srpskom prevodu, ćirilicom, na grčkom ostrvu Krfu, 1916. godine, u ediciji "За наше храбре војнике". Na kraju knjižice piše o njenom autoru: «Габријеле д'Анунцио је цео свој живот посветио лепој књижевности. Он је још доста млад човек (рођен је 1869. године) и до сада је написао велики број јаких дела из свих грана књижевности и стекао својим радом признање целе Европе, тако да се рачуна у најбоље светске писце. У Италији он ужива глас најбољег песника».

            Evo početka srpskog prevoda te pesme:

"О, какав то поклич недра горска пара,

О, какав то вапај дивље стене стреса,

Од ледених тромих река хучно ствара

Потоке све брже, пуне дивљег беса?

Постојбино цара Стефана и Југа

И девет синова и Лазара кнеза,

Ти, што Миличина знаш ридања дуга,

Знаш ли: опет за крст коб Христа привеза!

На дрвету сваком оголелих шума,

На камену мрачном, сваког твог хума,

Цар - Христос је распет раздртих ребара.

Пребијених ногу избоден се мучи.

Не сирћетом, као у времена стара

Већ згуснутом крвљу и смрзнутом жучи

Поје му пресвета уста, пуна чара.

... Маркова Србијо, где су дани сјајни?

Где су данас твоји буздовани перни?

Зар не чује нико твој врисак очајни?

... Држите се Срби пуни гордог плама!

            2. Da se vratim na Japanca Mišimu i njegovo zanimanje za D'Anuncia. Postoji jedna latinska izreka koja kaže: Símilis símili gaudet. Zaista, sličan se raduje sličnom, te ja mislim da nije slučajno što je Mišima bio impresioniran D'Anunciom, prvenstveno njegovim «velikim smislom za akciju», makoliko su njih dvojica pripadali različitim svetovima i različitim vremenima (D'Anuncio je živeo dosta ranije; doživeo je poodmaklu starost i umro onda kada je Mišima bio mladić od 18. godina).

            Moguća je pretpostavka (mada zvuči dosta bezazleno) da se Mišima, veliki poklonik hrišćanskog sveca Svetoga Sebastijana, zainteresovao prvi put za D'Anuncia kada je naišao na njegov komad o Svetom Sebastijanu. (On će lično prevesti D'Anunciov komad «Mučeništvo Sv. Sebastijana» na japanski jezik). Ja bih pre rekao da je Mišima bio zadivljen krajnjim desničarstvom/fašizmom D'Anunciovim, odnosno njegovom muževnošću i stalnom spremnošću na akciju, što ga je uzbudjivalo i podsticalo njegovu bujnu maštu; o tome je pisao u svojim člancima. O zapaženom interesu Mišime za D'Anuncia pisao je japanski književnik Jasutaka Cacui (Yasutaka Tsutsui) u svom eseju «Lud za D'Anunciom» (D'Annunzio ni muchû).

            Komad "Mučeništvo Sv. Sebastijana" (Le martyre de Saint Sebastien) D'Anuncio je  napisao 1911. godine, za vreme kraćeg izbeglištva (jer je na neko vreme morao da napusti Italiju, pa je prešao u Francusku). Napisao ga je na francuskom jeziku, a  muziku je sačinio veliki francuski kompozitor Klod Debisi (Claude Debussy). Glavnu ulogu u komadu je igrala tada veoma poznata plesačica Ida Rubinštajn, dama ruskog porekla, željna uspeha u Parizu. Ta petočasovna opera Debisija, po libretu D'Anuncia, koja je mnoge dovodila do besa kao «mešavina dekadentne lepuškastosti i kicoškog sladostrašća», kako su novine beležile, u celosti je izvedena samo na praizvedbi 22. 5. 1911. godine. Bilo je očigledno da je frazer D'Anuncio, koji je važio za čoveka sa "vrlo katoličkim duhom", pišući ovaj komad umnogome napravio iskorak. Publika je delo primila sa "pomešanim osećanjima", dok je Katolička crkva oštro reagovala «zbog zloupotrebe jednog hrišćanskog sveca», koga tumači žena, i to još i Jevrejka, i komad stavila na svoju "crnu listu" zabranjenih predstava, čime je mogućim gledaocima bilo zaprećeno ekskomunikacijom.

            D'Anuncio nije bio srećan reakcijom Crkve, a još manje reakcijom publike. Prisećao se da je kao dečak bio veoma uzbuđen slikom Sv. Sebastijana čiji goli, mišićavi torzo probijaju strele; to uzbudjenje mu je ostalo u podsvesti i znao je da će morati jednog dana da napiše nešto u vezi sa tim svecem koga ljudi predstavljaju i doživljavaju na tako različite načine, u čemu dimenzija dvopolnosti (androginije) ne nedostaje. Baš zbog tog osećaja hermafroditizma kod sveca, kako ga je on video, odlučio je da ga u njegovom komadu igra - žena, smatrajući da mit o sv. Sebastijanu toleriše i jednu takvu homo-erotsku interpretaciju.

            Ostala je zapažena izjava književnika Marsela Prusta (Marcel Proust) da su «u celom komadu najinteresantnije bile noge Ide Rubinštajn». Mada delo nije doživelo veći uspeh, ono je još dugo (povremeno) stavljano na scenu, prvenstveno zbog dobre Debisijeve muzike. Sve u svemu, meni se čini da nije čudno što je D'Anuncio toliko imponovao Mišimi, čoveku  jake mašte i hrabrosti, koji je lako mogao da zamisli i shvati buntovnu prirodu i junačku figuru D'Anuncia na dramatičnoj sceni Italije uoči, tokom i nakon Prvog svetskog rata.