Zajedno smo jači

Dracenine "Mrvice"

Tog jutra smo se posebno lepo skockali, očešljali decu, pokušali (i to je nešto) da očešljamo psa, veliku crnu šnaucerku, popakovali u kola nešto malo potrebnih stvari za usput i par sitnica za poklon i krenuli u dugo najavljivanu i ugovaranu posetu rodjacima u jedno šumadijsko selo. Stigosmo pred podne.

Naši rodjaci, fini svet, lepih starinskih manira, gostoljubiv, tih, promišljen i pošten, dočekše nas sa oduševljenjem i raširenih ruku. Posedasmo na klupe u bašti. A gde bismo drugo mi, siroti gradski pacovi, poluugušeni od smoga? Snajka (tako je svi zovu, više joj se niko ne seća pravog imena) nas posluži limunadom, a onda nas njihov sin sve zajedno odvuče u zadnje dvorište da vidimo „prinove": prasiće, piliće, ćuriće, pačiće... Razneženi gledamo te krhke mlade živote i uživamo.

Odjednom iz prednjeg dvorišta dreka do neba: skičanje, lajanje, režanje, zveket oborenog sitnog i krupnog sudja. Dok smo mi stigli na poprište, sve je već bilo gotovo i mi zatekosmo potpuno mirnu sliku. Sve u redu, kučka pod stolom, vetrić i dalje pirka, behar miriše, samo sudje koje je bilo naslagano na klupi leži razbacano po travi. Nikad ne bismo ni saznali šta se tačno desilo da nismo pronašli dva svedoka-očevica: kćer domaćina i njenu drugaricu koje su upravo bile ušle sa ulice u dvorište. Po njihovoj priči posvadjali su nam se psi. E, na zdravlje! Naša šnaucerka, dobra kao hleb, staložena, beskrajno strpljiva i ljubazna, naročito prema slabijima, ali za moj ukus preterano samouverena, samostalna, dominantna i s vremena na vreme do ludila tvrdoglava, je čim smo stigli, još sa kapije ošacovala mesto ispod baštenskog stola kao idealno za njen celodnevni odmor, bez mnogo predomišljanja se strovalila na njega i, biće iscrpljena od napornog putovanja, zadremala. Nije znala, a verovatno je nije bilo ni briga, da je to mesto pre nje s teškom mukom izborio, a kasnije i životom branio i pas domaćina, mali beli kerić po imenu Džeki, koji je u trenutku našeg dolaska nekim poslom bio odsutan. Medjutim, dok smo mi bili u zadnjem dvorištu, on se vratio kući, na svom mestu ispod stola zatekao veliko crno čudovište i lepo dobio nervni slom. Odmah je krenuo u akciju i pokušao da je grdnjama i psovkama otera, po mogućstvu u njen lepi Beograd. Ona ga je, onako pospana, nekoliko trenutaka samo gledala, a onda se i sama iznervirala, ustala i po kratkom postupku ga mlatnula svojom velikom šapom po glavi (u obračunima je koristila samo šape). To je bilo sasvim dovoljno da Džeki shvati ko je jači, pa je glavom bez obzira zaždio kroz rupu na tarabi, rušeći usput neko sudje koje je snajka pometnula na klupu. Slušala sam ovo svedočenje i u meni je rastao osećaj krivice zbog nezahvalnosti mog psa prema domaćinima i dužnosti da rešim nesporazum. I dok sam ja smišljala način kako da pomirimo dva ljuto zavadjena psa, začuh lavež iza svojih ledja. Okrenuh se i ugledah Džekija kako s one strane tarabe laje na našu veliku crnu NJU, uljeza, okupatorku i tabadžijku. Ali prepametno stvorenje se nije vratilo samo. Pored njega je stajao i sa njim zajedno lajao njegov negativ, kerić Miško istog rasta, gradje i lika, samo crn. Zamislite genija od psa, tog Džekija! Kad je video da sam neće oterati neman koja se stuštila u njegov srećni, sredjeni život, njegovo omiljeno mesto za dremku posle ručka, a možda i ostale privilegije, doveo je svog druga Miška kao pojačanje!

Pouka koju sam izvukla iz ovog istinitog dogadjaja mi je mnogo koristila u životu. Od tog dana više nikad nisam odustala od svog cilja, jer sam shvatila da činjenica da nešto ne mogu da obavim sama, ne znači da uopšte ne mogu. Uvek će se naći neko ko voli nemoguće misije, samo se treba osvrnuti oko sebe.

Pošto me turbo folk malo-malo otera sa mog omiljenog mesta, klasične muzike, dovodim pojačanje i na mom sledećem blogu protiv njega ćemo se boriti moj specijalni gost Jaril i ja.

Zato, dragi moji ljubitelji muzike, knjige u šake, sluške na uške, miša za rep, pa na Internet, da se što bolje pripremimo za ćaskanje. Jaril već uvelike smišlja i piše, nemojte da nas zatekne nespremne.