И једући гомиле јаја за доручак био је ружан: звали су га „грузијски Сократ" и био је ћелав као јаје и имао је педесетограмска дебела висећа уста, застрашујућу диоптрију, лоше зубе и влажне плаве очи којима је трептао ређе него једном у шест секунди и којима је било својствено да радознало зуре. Округли чеони регион био је продужетак његове огромне глатке лобање и сливао се у широки спљоштени нос са вулканима од ноздрва на које му је кретала крв када би учио о Канту. И уопште, сви рецептори били су му појачане осетљивости. Није био висок него дугачак, гајио је осредњи стомак и имао је само један пар панталона које је комбиновао са, рукунасрце, врло лепим џемперима.
Родио се недалеко од Горија, Стаљиновог родног места, отац му је био политички комесар у Црвеној армији и борио се у редовима који су на крају Другог рата дошли пред Берлин. Отац је био веселе нарави и обраћао је пажњу на добро васпитање своје деце. Мајка је волела књиге и плаћала је сину часове енглеског језика после школе. Деда му се звао Платон, али опет, не треба из тога читати Мерабову предодређеност за филозофију, тако су се у то време многи звали у Русији, то је било неретко име.
Волео је да једе сира. Пробао је сиреве док је путовао по западној Европи и јео их је кад је упознао Сартра. И невероватно је како је грузијски и руски сир фаталистички мастан, а западњачки сиреви су прецизно масни и уопште, на Западу слабо има јогурта.
Кад је завршио постдипломске у Москви, 1957. радио је за режимски совјетски часопис, а онда је шест година радио у Прагу у прозападњачком часопису. Кад се вратио у Москву, није могао да набавља пиво које је волео и на које се у Европи навикао, због тога што је у Совјетском савезу социјализам лоше спроведен: систем је репресиван и тирански и у продавницама нема производа, нарочито не грешних западњачких чококлади.
То може довести до тога да се човек у себи љутне на земљу и град у који је дошао, где етикета „најслободнији човек у земљи" коју је Мерабу наденуо КГБ због његових ставова и пријатеља у иностранству, значи горко срочену претњу и наговештај о томе да посматрају шта ради. И уопште, врло је тешко усмерити љубав у таквим условима (комшије су шпијуни, велике љубави које се зову Зелма тајно емигрирају).
Мерабова предавања на Институту за филозофију била су за интелектуални свет Москве значајни догађаји и он је био један од сократовских филозофа који слабо пишу: више инјектирају мисао на живо, и себи и својим слушаоцима. Он се у званичним институцијама задржао онолико колико је успевао да не уђе у круг својих колега упрегнутих у режим. Тако се тренинг у постизању независности од сопствене културе у његовом случају састојао из тога да га је држава постепено сама деатачовала од својих институција прогањајући га са позиција које су му припадале и тако му успостављала потребну кондицију у почињању испочетка и у сукцесивним животним реинкарнацијама. Људи то обично не раде јер би могло да их убије: да се одрекну свега и кажу да све до тада није имало смисла - идем сад да отворим главу извадим мозак, оперем хладном водом, вратим, затворим, исто тако очи - извадим, оперем, вратим. Личне трансмутације у људи нису лаке. Тако се из апсолутистичког друштва које врши интелектуалну репресију јавља, као неким чудом, интелектуална емиграција у Истину као нову државу. И уопште, систем ствара филозофе који жваћу живи ђумбир: они постају отпорни на културу. Са друге стране, ствара и оне који се упрежу да прилагоде марксизам новим моментима и онда се кући напијају.
Казао је: не мисли истину да би делао истинито, већ делај да би мислио истину. Поредак света заправо није одређен пре твога делања, пре момента када нађеш у њему своје место. То је истина о томе ко си, ма колико усамљеничка била. Истина је изнад нације.
И отерали су га назад у Грузију. До тада већ није био Грузијац нити је припадао ни једној другој култури; заправо је његово стање било такво да, да је неке истините репрезентације, не би могло бити телесно.
При делиричној традиционалној грузијској гозби - супри, кркајући комад свињетине из традиционалног грузијског кинкалија, Мераб је био у стању да отвори своје срце другом срчаном удару, свестан да га је исто тако могла погодити било чија традиционална кухиња. У Грузији је говорио против растућег национализма и посебно је сметао националисти Гамсакурдији који је међутим, био народу врло симпатичан и касније постао председник.Последњих година, Мамардашвили је доста путовао и држао предавања по свету.
Умро је од трећег срчаног удара на Внуково аеродрому у Москви, док је пролазио пасошку контролу за лет у Тбилиси 1990. године. Био је толико транскултуран да је умро на не месту.