Jedan dobri Srdjan, čemu?

zovem se srdjan valjarević rodjen 16.7.1967. Beograd/ imam male šake i debele usne/ imam hiljadu dolara/ zaradjenih u mašinobravarskoj radionici/ čitam Šervuda Andersona/ veoma sam loš udvarač/ ne studiram ništa/ ne govorim razgovetno/ volim flomastere/ volim kad žensko nosi mušku košulju/ volim Patagoniju/ volim punjene paprika/ mislim da sam dripac (Srdjan Valjarević: Klinč)

Za početak da kažem da ja volim da svoje blogove pišem četvrtkom. Dobro, ne pišem baš svakog četvrtka (idućeg ću biti odsutan, he, he, he...), ali kad pišem nekako više volim da to bude četvrtkom nego, recimo, ponedeljkom. Jer, markesovski rečeno (sećate li se njegove novele sa lepim naslovom: «Neverovatna i tužna priča o naivnoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi»?), onaj ko četvrtkom noću sanja da očekuje neko pismo, moguće je da ono bude sa neprijatnim vestima, ali - neće nikada stići.

Ponekad čujemo da se neko oseća kao da je «ostrvo u moru». Ja volim jezera. Ja sam jezero. Velika voda, kao kod mora, ali druga obala je na - dohvatu oka. To mi je nekakao lepše, pa i sigurnije i osmišljenije, nego beskrajna morska pučina. Stoga, ponekad sam  spreman da poverujem da je svako od nas - malo, ali lepo jezero. Jer, ima lepih, stvarno lepih jezera. Dobro, nisu baš sva jezera lepa kao italijansko jezero Komo (Lago di Como), ali su, uglavnom, lepa.

Da li ste čitali Valjarevićevu knjigu "Komo" (Samizdat B92, 2006)? Ako niste, preporučio bih vam da to učinite. Vredi truda.  Jer, to je izvanredna knjiga. Kao što to obično biva sa dobrim knjigama, dobila je do sada nekoliko nagrada («Nagradu za najbolju knjigu, odabranu medju najčitanijim u mreži javnih biblioteka Srbije», nagradu «Bank Austria Literaris 2008», na Bečkom sajmu knjiga, nagradu «Gorki list»). Prilikom uručivanja nagrada, reči pohvale često su bivale slične, u fazonu da ta knjiga «pleni funkcionalnom i odmerenom ravnotežom, između neposrednosti i nenametljivosti, kao i izmedju eksplicitne nepretecioznosti i implicitne suverenosti». Ja tu knjigu, jednostavnije rečeno, vidim kao iskreno pričanje autora o sebi, pa i zanimljiv putopis.

Pošto nemam nameru da prepričavam knjigu, osvrnuću se, nasumce, na tri aspekta.

A u vezi sa činjenicom da protagonista vidno uživa u pijenju, od početka do kraja boravka na obali Koma (ispada da on, od svih koje tamo sreće, najviše voli konobare i konobarice;  neka je tako, obično su to divni ljudi, zar ne?), autor odgovara: "Taj lik mnogo pije zato što su i ta dobra pića u Vili deo uživanja u novim okolnostima u kojima se našao. Naravno, može da se uživa i bez toga. A preterano uživanje, ono može da bude pogubno. Ja sam uživao više nego što je meni trebalo, prešao sam granicu posle koje uživanje postaje porok. I to me koštalo. Ali dobro, i to je prošlo. Naravno da treba uživati u životu, ali onoliko koliko ti je potrebno". Dakle, ako se i pogreši u preterivanju - greška se (naknadno) može ispraviti.

A najviše me je uzbudilo ovo Srdjanovo oduševljenje: "Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikad nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo. Sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Zaboravio sam na dvogled. Pukao je po mom mozgu i meni jednim laganim preletom preko svoje teritorije, taj orao. I upisao sam: "Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo". Lepota orla!

Mnogi Valjarevića znaju i po dobrim pesmama. Piše i filmske scenarije. Verovatno radi i još po nešto. A kako su sami podaci iz njegovog života jednostavni, i pesme su mu često takve, ali lepe.

Imajući u vidu činjenicu da sam i ja rak, u horoskopu, navešću ovu Srdjanovu pesmu:

RAK

Zaljubio sam se.

I nije mi do opisivanja.

Jebo predele i pejsaže i jebo ljudske osobine i pisanje o tome.

U koga? Ne znaš je. Kad? Sinoć.

I kako si?

Stalno sam žedan, pijem kiselu vodu

i život mi nije bogznašta i očajavam al' ne brine me neizvesnost,

jebo sutrašnjicu i jebo sekiraciju, sve životinje očajavaju,

to se mora, znam to, ne znam samo za biljke.

A kako je Srdjan doživljavao one turbulentne godine, za Srbe, na prelomu izmedju XX i XXI veka? Mučno, ali na jedan ljudski način. Gledao je druge mladiće i devojke kako napuštaju Srbiju i odlaze, recimo, u Amsterdam, da se tamo muče. Gledao je one koje nisu odlazili, već su ostajali da se ovde muče. C' est la vie.

Na stranicama svog Dnevnika, Valjarević je jednom zapisao (kako su preneli zapadni mediji): Monday, March 29. I took the phone and went up to the roof to watch the bombing or, better said, to watch something I did not understand. The hills were burning at a distance. I have never had the opportunity to write sentences like this. How I have the opportunity to see missiles falling from the sky, followed by explosions, flame and red skies. I don't know what kind of missiles they are and I can't identify any of the airplanes. I have never been interested in weapons. Never wrote a sentence about them, actually. But now I watch and I see, and I can write, even though I still don't feel any kind of meaning in the description of it all. I took the phone because everything seemed meaningless except the need to remain in contact with people. It rang, up there on the roof. First I talked to Sale, a friend who at that moment was on the very opposite side of the city. I described to him exactly what I was seeing from the roof. A little later, a friend called from New York. She was worried; she asked whether I had enough water and food; she asked about my parents and Anja and Vuk, my niece and nephew. And she asked me why I was on the roof. She also worried about the fact that perhaps I was not fully aware of the entire situation. I'm probably not. The phone rang again, and it was IRENE. She was calling from Buenos Aires and she made me very happy, even in this situation, because she is a wonderful lady, an Argentinian, who also worried and who just wanted to tell me that she would call me and to take care. She told me when it was all over I could go to Argentina. Because of some books I have read, I have always wanted to see Buenos Aires and Patagonia. Despite the bombs, I felt a little better, because good people are always to be found. Then my friend called from Zvezdara and shouted into the receiver, "Hey, Bill! Tomahawk calling!"

Ovaj opis Srdjanov, dok gleda kako gore brda u Beogradu, podseti me na to da se japanski pisac Jukio Mišima (Yukio Mishima), kao devetnaestogodišnjak, jednom bio jako uzbudio gledajući Tokio u plamenu, za vreme Drugog svetskog rata. (Amerikanci su ga bili bombama palili):

«Sećam se jednog dogadjaja iz 1944. godine. Imao sam devetnaest godina, bio sam student, a kako je bilo ratno vreme, ujedno sam radio u jednoj vojnoj avio-fabrici. Iz te fabrike, jednom u ponoć, posmatrao sam noćno bombardovanje Tokija. Vatre su bile tako strašne i istovremeno tako lepe, da je to bilo nezaboravno. Opet, izgledalo mi je kao da dolazi smak sveta. Ta scena mi se duboko urezala u sećanje, naterao sam sebe, nešto kasnije, da pišem na tu temu. Rezultat je bio "Zlatni paviljon", roman o paljenju najčuvenijeg budističkog hrama u Japanu od strane jednog poludelog mladog monaha. Taj osećaj "smaka sveta" postao je bitan osećaj u mom životu. Pravo je čudo da sam  uopšte živeo toliko dugo koliko sam živeo. Mnogo sam  poživeo».

Ah,  te vatre američke (izvan ili unutar NATO), s jednog na drugi kraj sveta!

Ume Srdjan, izgleda, da bude i gay-friendly, pa će se kod našeg blogokolege Pedje Azdejkovića (ex-Queeria) slikati za kalendar za 2008 godinu (Sloboda/Freedom:2008). U smislu: «tip urbanog muškarca». A u jednom intervjuu rekao je: «Ovde (u Srbiji) prvo treba omogućiti da ljudi koji imaju drugačija seksualna opredeljenja žive normalno, da ljudi koji nisu pravoslavci žive normalno, pa tek onda možemo da pričamo o...».

U vezi sa iznetim, meni koji mnogo čitam, pada na pamet Džejms Džojs (James Joyce), koga mnogi pisci vole («pisac pisaca»), i koji važi, naravno, za velikana svetske književnosti. Džojs je svojoj poslednjoj knjizi, koju je pisao sedamnaest godina, dao čudan, ali vrlo neobičan naslov. Kako naš poznati anglista Svetozar Brkić (Svetla lovina) ukazuje, to delo, kada se pojavilo kao završeno, ne samo što je bilo opera aperta, otvoreno delo, nego je dobilo i mnogosmislen naslov - Finnegans Wake. Da li ono krajnje 's' u prvoj reči označava nastavak posesivnog genitiva za lice, i u tom slučaju znači Fineganovo, ne možemo biti sigurni, jer bi, po pravilu, ispred odvojenog nastavka trebalo da stoji apostrof; ali ako prihvatimo da je reč o nekom licu, Fineganu, kako bi trebalo tumačiti drugu reč naslova 'wake', jer ta reč znači «budnost», ali ne u smislu reči ‘opreznost', nego budnost, tj. budno stanje, suprotnost od stanja sna - pa onda znači i trag koji ladja ostavlja za sobom kad plovi morem, i najzad, 'bdenje pored mrtvaca'. Možemo uslovno prihvatiti da Finegan znači ime, a možda to i znači, jer knjiga može biti o licu, ali može isto tako biti o nekoj stvari, ili nekim stvarima, koja, ili koje, može ili mogu, biti Finegan. A možda je to i H.C.E. (Here Comes Everybody), što bi na srpskom značilo 'Ovde Dolazi Svako', a taj Svako je i ja, i ti, i mi, svi, a to 'S' može biti i S-vašta, jer se ti inicijali, preneseni na srpski kao O.D.S., provlače kao početna slova novih sklopova; znači da se time izražava i stanje, situacija, topografija. Znači da za trenutak prihvatimo da delo o kome je reč nazovemo «Fineganovo bdenje pored mrtvaca», ali ne treba zato odmah vaditi maramicu iz džepa ili tašne - delo nije šmrkavo. Sadrži ono i mnogo igre i smeha, mnogo privlačnosti, a i prepreka, i zamki dovoljno za poraz. Naslov je, medjutim - možda i s pravom - shvatan a i prevodjen na druge jezike, samo kao «Fineganovo bdenje», ali onda se uz njega nalazio neki predgovor, ili van knjige neka odvojena studija.

Znam, ne može svaki pisac da umišlja sebe kao Džojsa, ali može biti prijemčiv na neke njegove «cake». Naime, ovo sam pomenuo nadajući se da bi svojim kasnijim knjigama Valjarević, eventualno, mogao davati «komplikovanije», odnosno višeznačnije i smislenije naslove.

U svakom slučaju, meni su Srdjanove knjige višestruko zanimljive, a to je verovatno i zato što je sam autor "umnogome drugačiji, odnosno poseban", ili, kako bi rekli Francuzi, "pas comme les autres". Mada nekima on liči samo na "poslovično skromnog čoveka". 

Nota bene: Ja volim čak i ime Srdjan. Ponekad mi se učini da je manje prozaično od imena Vladimir. Ali, ja imam sreću da budem istovremeno, bar u virtuelnom svetu, i Pižon (Unf), Izidor (Topcat), Horatio (NS)...  So far so good.